Tog 17. marta 2004. godine i tokom naredna dva dana Srbi su po drugi put nakon, 12. juna 1999. godine doživeli egzodus. Buknula je mržnja albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji i u ranije planiranom simultanom napadu, kasnije znanom kao martovski pogrom, tri dana su ubijani i proterivani Srbi, paljenje njihove kuće i crkve a u neredima su stradali i međunarodni mirovnjaci.

Kako je svojevremeno izjavio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, martovski pogrom trebalo je da bude poslednja etapa u realizaciji albanskog velikodržavnog programa apsolutne etničke dominacije, a cilj organizatora i inspiratora martovskog pogroma bio je potpuno etničko čišćenje.

Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije Veljko Odalović uveren je da su Albanci krvavi pir sproveli u punoj koordinaciji sa međunarodnim subjektima.

On podseća "savesne mirotvorce" da su svoj cinizam pokazali i razobličili "tovarenjem" Srba iz ugroženih područja u vojne kamione, odvozeći ih u žicama ograđene prostore, iz kojih su putevi povratka na ognjišta bili zabranjene rute.

BESTIJALNO DIVLJANJE

Te grozne 2004. godine u talasu jednostranog etničkog nasilja Albanaca proterano je 4.012 Srba, ubijena je najmanje 21 osoba (deset Srba ubili su Albanci a 11 Albanaca međunarodne snage bezbednosti), dok se dve vode kao nestale.

Povređeno je najmanje 950 ljudi, od čega 150 Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili s lokalnim Albancima štiteći Srbe i njihovu imovinu.

Tokom dva dana porušeno je oko 935 srpskih kuća, oštećeno deset opštinskih zgrada (škole, bolnice,pošte...), kao i 100 verskih objekata od kojih spaljeno 35 , uključujući 18 spomenika kulture, među kojima i čuvena crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, sagrađene u XIV veku.

KAZNE BLAGE, ILI IH NIJE NI BILO

1/0
Vidi galeriju
undefined martovski pogrom

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu i Metohiji procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba je osuđeno na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina, navodi izveštaj Organizacije za evropsku bezbednosti saradnju (OEBS) iz 2008.

Lokalni sudovi su osudili oko tri stotine ljudi, ali na kratkotrajne ili čak uslovne kazne.

Procenjuje se da je u pogromu učestvovalo preko 50.000, a procesuirano je svega 400 osoba.

Prema izveštaju OEBS-a, većina tužbi je ublažena i pogrešno klasifikovan zločin - najbanalniji primer je "ometanje policijskog službenika u vršenju dužnosti" za zločin paljenja kuća i bacanja Molotovljevih koktela na policiju, a svedoci su naknadno menjali iskaze ili ih nisu ni davali.

IZMIŠLJEN NAPAD NA ALBANSKU DECU

Izgovor za pogrom bila je kampanja lokalnih albanskih medija prema u kojoj su meštani Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubin Potoka pri čemu se jedan dečak utopio u reci.

Istraga UNMIK policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su "preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela".

Potparol UNMIK-a, Derek Čepel je demantovao da su dva dečaka stradala bežeći od Srba, i ocenio da je nasilje bilo planirano.

Pogrom albanskih ekstremista nad Srbima 17. i 18. marta 2004. na Kosovu i Metohiji osudili su Savet bezbednosti UN, kao i Evropska unija, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 29. aprila 2004. donela odgovarajuću rezoluciju.

Martovski pogrom, i njegove neotklonjene posledice, glavni su razlog zbog kojeg je Srbiji uspelo da ne dopusti da samoproglašeno nezavisno Kosovo postane član UNESCO na konferenciji te organizacije u Parizu 09.11.2015. godine.

Za prijem onih koji su rušili kulturno i civilizacijsko nasleđe u organizaciju koja se bavi zaštitom istog, nije bilo potreban broj glasova - samo 50 od 142 zemlje koje su glasale.

VRATILO SE TEK 200 SRBA

Prema zvaničnim podacima UNHCR-a i Ministarstva za zajednice i povratak samoproglašenog Kosova, vratilo tek nešto više od dve stotine, iako je u međuvremenu izgrađeno blizu 500 povratničkih kuća.

Pusta su ostala naselja Svinjare i južni deo Kosovske Mitrovice, gde jedino paroh sa svoja tri sina čuva srpstvo i svetinju posvećenu Svetom Savi.

Bez Srba je ostao urbani deo Obilića, Donje Mahale, Orahovca, Zočišta, Velike Hoče, Srpski Babuš i Talinovac u opštini Uroševac, kao i desetine srpskih sela uz magistralni put Klina-Peć i Peć-Dečani.



U gradskom delu Istoka ostalo je njih desetak, u Klini dvadesetak, Prizrenu, ako se ne računaju učenici Bogoslovije, desetak, Đakovici dve monahinje, u Srbici samo monahinje u Manastiru Devič, u Mališevu, Štimlju, Suvoj Reci, Kačaniku, Podujevu i Uroševcu nema Srba, a u Vučitrnu samo lokalni paroh sa suprugom.

Desetak Srba u Srpskoj ulici u Gnjilanu i u Kosovskoj Vitini njih tridesetak čuvaju srpstvo.

U glavnom gradu južne srpske pokrajine dvadesetak staraca i Srpkinja u mešovitim brakovima, sa dvojicom paroha i njihovim porodicama živi su svedoci etničkog čišćenja i progona Srba.

Prvi čas - da se ne zaboravi

Prvi čas u svim školama u Srbiji posvećen je danas pogromu Srba na KiM.

U osnovnoj školi "Petar Petrović Njegoš času istorije učenika osmog razreda prisustvovali su ministri prosvete i rada Mladen Šarčević i Aleksandar Vulin.

"Povod za pogrom Srba na KiM pre 13 godina bila je strašna laž, da se Srbi naterali četiri albanska dečaka naterali da skoče u Ibar", rekao je Vulin učenicima.

Uzrok je, kako je rekao, bila potreba da Srba na KiM više nema, ali kada je ispričana takva strašna laž, proterano je više od 4.000 Srba, uništeno njihovih 800 domova i 35 verskih objekata.

Vulin je rekao da je teško vratiti se negde gde postoji tolika mržnja prema Srbima, gde su in srušilu kuće i crkve, dodajući da je u Peći ostalo samo 12 Srba.

On je pozvao svu decu da bar jednom posete KiM, da vide crkve i manastire koje su gradili njihovi preci, ali i upoznaju svoje vršnjake, vide u kakvim uslovima žive i uče.

"Deco nemojte nikada nikoga da mrzite i volite svoju zemlju", poručio je Vulin.

Ministar prosvete Mladen Šarčević rekao je da se Srbi koji žive na severu KiM vezani za Srbiju, ali da su oni koji žive u enklavama, recimo u Gori, žive i učce u veoma teškim uslovima, da su škole adaptirane kuće, kontejneri...

"Nismo mogli da verujemo da pet godina posle dolaska trupa UN i garancija za bezbednost, pred očima sveta se desilo nešto što se nije dešavalo vekovima pre toga, ubijaju se i proteruju Srbi, pale kuće", naglasio je Šarčević.

Oko toga niko u svetu glas nije podigao, rekao je on i dodao da deca u Srbiji moraju da znaju šta se tada desilo i da 17. mart. ne sme da se zaboravi.

Učenike iz OŠ Petar Petrović Njegoš zanimalo je u kakvim uslovima žive Srbi sa KiM, koliko ih je ostalo u južnoj pokrajini, da li su obnovljene svetinje, kako se deca školuju...

NESHVATLJIV PREZIR

Udruženje kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji obeležilo je danas 13. godišnjicu pogroma nad srpskim narodom, a obeležavanju je prisustvovao i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin koji je poručio da se tragedija ne sme zaboraviti, inače će se ponoviti.

Udruženje je danas u svojim prostorijama u Beograđanki obeležilo godišnjicu dana kada je više od 4000 Srba sa KiM proterano iz svojih domova, a Vulin je u društvu predsednika Udruženja Sime Spasića obišao spomen sobu u kojoj se nalaze fotografije nestalih i ubijenih Srba i Albanaca.

Ministar se tom prilikom obratio novinarima rekavši kako za 1009 ubijenih, od trenutka dolaska međunarodne zajednice na KiM, skoro niko nije odgovarao, te da primećuje prezir prema srpskim žrtvama.

Kako je rekao, neshvatljiv je prezir i onih koji su i bombardovanje Srbije pravdali humanitarnim razlozima.

"Kako je moguće biti human kad bombardujete jednu malu, humanu zemlju, a posle odbijate da kaznite zločince i one koji su proterali tolike ljude", podvukao je Vulin.

Iako je danas, kazao je on, godišnjica pogroma, prisećanje na srpske žrve bi trebalo da bude svakodnevno, jer "ako se zaboravi, ponoviće se."