(Zlo)upotreba sile

Siledžije su uvek postojale, ali nekada nisu bili jači od države i zakona.

Banditi,siledžije,lopovi, izazivači tuča u kafanama ili na drugim javnim mestima (ulice ili stadioni - pod uticajem alkohola ili bez, svejedno) kao i drugi problematični tipovi, a naročito politički oponenti bili su tada, bez izuzetaka, pedantno popisivani i zavedeni u policijske i udbaške knjige.

Svakome ko je tako bio notiran jasno je predočavano šta će mu se desiti ukoliko kojim slučajem počini neki novi prekršaj. I to se i surovo tačno , a često i sa kamatom sprovodilo bez izuzetaka. Po povratku iz pritvora odnosno zatvora i nakon specijalnog „prevaspitavanja“ ti su se ljudi jako menjali. U najvećem broju slučajeva nikada više nisu kršili zakon, postajali su naprečac veoma povučeni i gotovo nikada nisu govorili o tretmanu koji su prošli u policiji odnosno zatvoru.

Kada se u to vreme u Beogradu ili nekom drugom gradu održavao politički ili drugi dogadjaj od značaja, utakmica na primer, lica zavedena u pomenute knjige bez posebnog poziva morala su nedelju dana ranije da dodju do najbliže zatvorske ustanove i tu provedu neko vreme. Po završetku važnog dogadjaja, i u zavisnosti od procene vlasti, mogli su da se vrate svojim kućama.

Propozicije jasne, tretman surov! Je li to možda bio razlog što je kriminala tada bilo veoma malo, i zašto apsolutno nije bilo zamislivo, na primer, navijačko divljanje na utakmicama kakvo vidjamo danas ? Ne znam, ali predpostavljam da je imalo značajnog uticaja .

U to vreme nije bilo organizovanih Delija i Grobara, stadioni su bili dupke puni, a na severu i jugu je bilo isključivo stajanje. Zvezdin stadion je primao preko 100.000 gledalaca, a Partizanov oko 50.000. Mladji čitaoci će se verovatno čuditi podatku da je na OFK-ovom stadionu u nekim periodima (kada su igrali Petković, Santrač,Skoblar, Šekularac ili Miloš Milutinović) redovno bilo i 25.000 gledalaca! Bio sam na svim velikim utakmicama tih decenija i pamtim mnoge sjajne pobede, ali i poraze Zvezde , Partizana i reprezentacije. Isto tako ne pamtim veće incidente na stadionu i oko njega , sukobe sa policijom, huliganizam na ulicama. Ne sećam se bilo kakvih kazni UEFE ili FIFE.

Na televiziji su se jedino u to vreme mogli videti , naravno u prenosima iz inostranstva, sukobi navijača i policije. Toga ovde nije bilo. A možda to prosto iz golog straha nije bilo ni zamislivo pa i praktično ne ostvarljivo. Jer, ako je neko i imao ideju u to doba o organizovanju odnosno okupljanju navijača taj je morao da zna da će policija i Udba stvar sigurno saseći u korenu. Izuzev ako se sve direktno ne bude radilo uz njihovu dozvolu, pa i praktičnu asistenciju.

Mnoge ozbiljne analize i danas govore da je to tada bio jedini, samo teorijski moguć, način organizovanja navijača. I teorijski je i ostao sve negde do pre pada Berlinskog zida, odnosno kada je počela da se raspada SFR, a uz nju i snažne poluge dotadašnje vlasti – obaveštajne službe, specijalne službe, tajne službe...

Vojske, paravojske, policije i parapolicije u košmarna ratna vremena , baš kao i poljuljana u temeljima ali nekako reorganizovana Udba i druge prateće službe postali su poluge novih vlasti koje su se žurno i u hodu presvlačile iz komunističkih šinjela u civilnu prikladnu odeću. Ono što su, za navijače koliko do juče ,bile samo teorijske mogućnosti hitro je( gledao sam te stvari iz blizine) pretakano u praksu prvo na severu i jugu dva beogradska stadiona. Uz naravno budno oko vlasti, odnosno policije i bezbednosnih službi ! I od tada do danas recept nije menjan, samo su tehničke varijante nešto drugačije.

Jesu li se u medjuvremenu otrgle i potpuno izvan kontrole državnih službi funkcionišu grupe koje se nazivaju navijačkim, ili kako već?

Da li se možda neki elementi, nekih državnih službi ponašaju autonomno iz više nego jakih razloga, odnosno zbog kuretnih poslova? I s tim u vezi bliske saradnje sa „navijačima“.

Služe li navijačke grupe po katkad za neke poslove u koje država ne bi želela da direktno bude upletena? Postoji li visok stepen poverenja izmedju ljudi iz službi i čelnika navijačkih grupa, ili su to samo čaršijske, kafanske priče?

Ni na jedno pitanje ne znam odgovor. Naravno, neko s pravom može da pita - kako onda uopšte znam da postavljam takva pitanja? Pa, iz povelikog iskustva, urodjene sumnje,a i iz strepnje.

Ipak mislim da ma koliko stvari u čitavoj ovoj priči izgledale turobno- rešenja ima. I ne moramo mi povodom fudbalskih i drugih huligana primeniti baš sve kao u Velikoj Britaniji, možemo biti i originalni. Ali, prvo moramo da čujemo iskren odgovor države: je li u stanju da primeni zakone koji samo njoj, i to u precizno utvrdjenim situacijama, daje pravo da se služi silom.

I da to pravo drugima oduzme primenom i, ako treba, gole sile i sile zakona.