UGROŽENOST BICIKLISTA U SAOBRAĆAJU: Da li je samo do staza? (ANKETA)

Još jedan tekst posvećen većoj bezbednosti u saobraćaju. Biciklisti su "ugrožena vrsta", nemaju gde ni da voze, ali ima nešto i do njih.

Biciklisti imaju gotovo 6 puta veći rizik da smrtno stradaju nego što je to slučaj sa putnicima i vozačima u putničkim automobilima!

Pogledajte video prilog Agencije za bezbednost saobraćaja

Jedan od ključnih problema bezbednosti biciklista u Srbiji je saobraćajna infrastruktura koja nije prilagođena ovoj kategoriji učesnika (ne postoje biciklističke staze, niti trake za bicikliste, uređena parkiralište za bicikle itd.). Samim tim biciklisti su često prinuđeni da se kreću kolovozom gde ih vozači motornih vozila tretiraju kao neku vrstu stranog tela ili ometača saobraćaja, a ne kao sastavni deo saobraćajnog sistema.

Nažalost, kod nas vlasti, bar do sada, nisu imale sluha za ovaj vid prevoza iako u svetu veliki broj država dosta radi na promociji novih vrsta mobilnosti i daju subvencije i druge vrste pogodnosti za ovaj vid prevoza. Doduše, u Beogradu je proklamovana namera da grad postane "zeleniji", a to znači i smanjenje saobraćaja koji zagađuje vazduh, a veće korišćenje bicikala i drugih prevoznih sredstava koji ne škode. Ali, za to je potrebno da prođe neko vreme i da se izgradi potrebna infrastruktura, ali i da ljudi počnu da menjaju navike.

Drugi problem koji se javlja je što kod nas ne postoji obavezno obrazovanje i obuka za bicikliste. Ovu vrstu obuke treba uvesti kao obavezno u predškolskim ustanovama kao i u osnovnoj i srednjoj školi. Na primer, prema zakonu dete mlađe od 12 godina ne sme da upravlja biciklom na javnim putevima, dok je situacija na terenu malo drugačija.

Bitno je napomenuti da zakon biciklistu definiše kao vozača i samim tim za njega važe sva pravila kao i za vozače motornih vozila (za skretanje, uključvanje, prestrojavanje, prvenstvo prolaza, polukružno okretanje, preticanje, obilaženje,  obaveze prema pešacima…).

Sad se postavlja pitanja da li dete od 12 godina poznaje pravila prvenstva prolaza kroz raskrsnicu, da li zna da postupa po svetlosnoj saobraćajnoj signalzaciji, da li zna da čita znake i oznake na kolovozu i da po njima postupa, da li zna kojom se trakom vozi...

Sa druge strane problem je ne samo u nedostatku obrazovanja već i u takozvanoj saobraćajnoj kulturi, toleranciji, razumevanju, uvažavanju, koja baš i nije odlika prosečnog srpskog vozača.

VIDEO: Uočite biciklistu i motociklistu na vreme (izvor: youtube/DOE RoadSafety)

Česte greške koje prave biciklisti i kojima doprinose svom stradanju su: nepoštovanje saobraćajnih propisa, nepostupanje po saobraćajnoj signalizaciji, korišćenje mobilnog telefona i audio i video uređaja, vožnja pod dejstvom alkohola, vožnjom bez svetala, prolazak na crveno, provlačenjem između zaustavljenih vozila, naslanjanje na vozila koja stoje na crvenom svetlu...

Najčešće grupe uticajnih faktora koji su doprineli nastanku saobraćajnih nezgoda sa poginulim biciklistima su:

neprilagođena brzina uslovima saobraćaja i stanju puta, propust vozača koji se odnosi na nepravilno sagledavanje saobraćajne situacije, preduzimanje nepromišljenih radnji od strane vozača, vozač pod uticajem alkohola, neispravnost svetala ili pokazivača pravca, propusti vozača zbog lošeg psihofizičkog stanja, nepažnje, rasejanosti i uticaj neispravnosti vozila.

Biciklisti su često teško uočljivi za druge učesnike u saobraćaju zbog svoje dimenzije, nisu bučni, nisu osvetljeni.

Slaba uočljivost biciklista je poseban problem u noćnim uslovima, posebno ako bicikl nije opremljen odgovarajućim svetlima (belo svetlo na prednjoj strani i crveno svetlo pozadi bicikla) i ako biciklisti ne nose na sebi svetlu odeću, odnosno odeću koja na sebi ima retroreflektujuće materijale.

VIDEO: Delimo put zajedno sa biciklistima (izvor: youtube/DOE RoadSafety)

Primera radi, bicikliste u tamnoj odeći i čiji bicikl nije propisano osvetljen u noćnim uslovima, uočavamo tek na 26 metara. Ako se krećemo 50km/h, za jednu sekundu auto prelazi 14 metara. U najboljem slučaju vozaču je potrebna jedna sekunda da reaguje. Pri ovoj brzini u normalnim uslovima zaustavni put vozila je 27 metara, tako da već imamo incidentnu situaciju.

Situacija je znatno gora ako je kolovoz klizav (kiša, sneg, poledica) pošto je tad zaustavni put vozila duži.

U Zakonu o bezbednosti saobraćaja (ZOBS) dosta pažnje se posvetilo biciklistima kao učesnicima u saobraćaju. I ovaj aktuelni zakon daje odgovore na sva pitanja u vezi učestvovanja biciklista u saobraćaju. Možda način na koji je nešto regulisano nije dobar ili su neke odredbe dvosmislene i nepotpune i zaista su potrebne izmene i dopune, ali pravila ipak postoje i moraju se poštovati.

Biciklisti moraju da se kreću biciklističkom stazom ili trakom, ukoliko postoje. Ako ne postoji posebna staza ili traka za vožnju bicikla, vozač bicikla sme da koristi kolovoz u širini od najviše metar od desne ivice kolovoza. Dakle, biciklisti ne smeju da se kreću po trotoaru, pešačkoj stazi, pešačkoj zoni i trgu (iako je to svakodnevna pojava).

- Biciklistička staza je namenjena isključivo za kretanje bicikala. Ograničenje brzine je do 35 km na čas.

- Pešačko-biciklistička staza je put namenjen za kretanje pešaka i biciklista i tu je ograničenje do 10 km na čas.

- Biciklistička traka (na kolovozu) je namenjena isključivo za saobraćaj bicikala, mopeda i lakih tricikala.

Pogledajte koliko rastojanje treba držati od bicikliste (izvor: youtube/Transport Accident Commission Victoria)

Na putu u naselju gde postoje najmanje dve saobraćajne trake za isti smer, biciklista mora uvek da se kreće saobraćajnom trakom koja se nalazi uz desnu ivicu kolovoza, osim na delu puta ispred raskrsnice ili drugog mesta na kojem skreće ulevo, odnosno kada vrši preticanje ili obilaženje.

Ukoliko na putu postoji biciklistička traka, biciklista mora da se kreće desnom biciklističkom trakom u odnosu na smer kretanja saobraćaja.

Na biciklističkim stazama za saobraćaj u oba smera vozila, biciklista mora da se kreće desnom stranom u smeru kretanja vozila. Ukoliko na putu postoji biciklistička traka, biciklista mora da se kreće desnom biciklističkom trakom u odnosu na smer kretanja saobraćaja. 

Na biciklističkim stazama za saobraćaj u oba smera vozila, biciklista mora da se kreće desnom stranom u smeru kretanja vozila. Biciklista nikako ne sme da se kreće po autoputu ili motoputu.

Biciklisti ne mogu da voze preko pešačkog prelaza, već bi morali da siđu sa bicikla.

Takođe, biciklisti ne smeju da koriste traku za vozila javnog gradskog prevoza, takozvanu "žutu traku".

Vozač bicikla, mora da upravlja vozilom na način kojim se ne umanjuje stabilnost vozila i ne ometa druge učesnike u saobraćaju, a naročito ne sme da: ispušta upravljač iz ruku, sklanja noge sa pedala, se pridržava za drugo vozilo, vodi, vuče ili potiskuje druga vozila, odnosno životinje, osim da vuče priključno vozilo za bicikl, dopusti da vozilo kojim upravlja bude vučeno ili potiskivano, prevozi predmete koji mogu da ga ometaju tokom upravljanja, upotrebljava na oba uva slušalice za audio uređaje.

Vozač bicikla, naravno, mora da poštuje i ograničenja u konzumaciji alkohola, ali ne sme ni da prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci. I samo vozač bicikla stariji od 18 godina može na biciklu prevoziti dete do osam godina starosti, ako je na biciklu ugrađeno posebno sedište.

Pogledajte saobraćajne nezgode sa biciklistima (UPOZORAVAMO DA SU SCENE UZNEMIRUJUĆE)

Vaš bicikl koji učestvuje u saobraćaju na putu obavezno mora da ima sledeće uređaje:

- kočnice  za svaki točak;

- svetlo za osvetljavanje puta na prednjoj strani, podešeno tako da osvetljeni deo ravnog puta nije kraći od 10 metara ni duži od 50 metara;

- poziciona svetla crvene boje na zadnjoj strani;

- reflektujuća tela na bočnim stranicama točkova, koja reflektuju svetlost bele ili žute boje;

- uređaj za davanje zvučnih znakova (zvonce, trubu ili sirenu).

Prilikom skretanja ili promene pravaca biciklista mora da daje odgovarajući znak rukom. Tu nam se javlja mali problem, pošto nigde nije propisano kako se taj znak daje, već samo da mora biti "odgovarajući". Zato bi u zakonu ovo trebalo definisati.

Takođe, jedan od većih problema je što kod nas za bicikliste nije propisana zaštitna oprema kao u nekim državama. I tu se postavlja pitanje  da li su biciklisti manje ugroženi od vozača motocikla i mopeda, koji moraju za vreme vožnje nositi na glavi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu? A obavezna zaštitna oprema bi svakako umanjila stepen povreda.

Na primer: pri sudaru brzinom od 20 km/h glava udari u prepreku silom od 1500 N (sila mase do 15 kg). To ne može da izdrži ni natvrđa glava.

Na kraju moramo da se suočimo sa činjenicom da će čovek praviti greške u saobraćaju. Zato je potrebno projektovati sistem koji će te greške ispravljati.

Dobra stvar je što su se kod nas u poslednje vreme pojavila udruženja i portali koji promovišu ovaj vid prevoza. Sve u cilju zaštite životne sredine i promocije zdravih stilova života. Ali, za sve to je potrebna sistemska podrška države i lokalnih vlasti.

/autor teksta: Igor Velić, master inž. saobraćaja, osnivač i urednik portala posvećenog bezbednosti saobraćaja www.sigurnestaze.com/

***U tekstu su korišćeni podaci stručne analize gospodina Nenada Jevtića objavljeni na pravnom portalu pod nazivom "Imamo li problem sa biciklistima?".