“Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara” Duška Radovića danas je glavni motiv porodice Kalinić.
Kalinići su, kao i mnogi drugi mladi parovi, te 2014. želeli da svoj život promene na bolje odlaskom u inostranstvo. Sa jednim detetom pored sebe i jednim koje je uskoro trebalo da se rodi nisu uspevali da sastave kraj sa krajem, veliki a troškovi su tek bili pred njima. Selidba u Sjedinjene Američke Države tada je obećavala bolju budućnost i rešenje svih problema.
Kada je u junu te godine na svet došao i mali Petar, Drašku konačno uspeva da prvi put ode u Ameriku. Tamarin brat u SAD ima firmu u kojoj je već zaposlio nekoliko ljudi iz Srbije. 8 meseci koliko je Draško radio kao vozač u toj firmi, Tamara odlučuje da provede u rodnom Paraćinu i seli se iz Beograda kako bi smanjila životne troškove. Iz Paraćina, kada se Draško “sredi” u Americi trebalo je da i njih troje otputuju.
“Posle tog prvog boravka, Draško se vratio nazad, pa otišao još jednom. U međuvremenu otvorila se mogućnost za apliciranje za investitorsku vizu. Uložili smo novac i uz pomoć mog brata uspeli tamo da otvorimo našu firmu. Tokom cele 2015. nas petoro smo svakodnevno radili na prikupljanju potrebnih papira za tu vizu. U novembru je sve bilo spremno i predato imigracionoj službi. Draško se u decembru vratio za Srbiju kako bismo u januaru 2016. otišli na intervju u Američku ambasadu ", priča Tamara za portal “Priče sa dušom”.
Američki san polako je dobijao oblik, a Kalinići su svom snagom radili na tome da selidbu privedu kraju. Advokati, dokumenta, procedure, sve je koštalo, ali su čak i od prijatelja pozajmili novac koji bi im vratili čim počnu da rade u SAD. Ali, nakon nekoliko meseci iščekivanja i sreće san se pretvorio u noćnu moru!
“Posle više meseci čekanja, u aprilu, dobili smo odgovor da smo odbijeni! Razlog nismo saznali. Naš američki san je propao. Nismo imali plan B, jer smo bili ubeđeni da je sve 100 posto sigurno i da uskoro krećemo. U Americi nam je ostao i nameštaj koji je Draško kupio za nas, i firma koju je otvorio. Suprug je u maju pokušao bar sam da se vrati kako bi makar firma nastavila sa radom, ali mu je rečeno da je već odbijen sa porodicom i da ne može opet da se prijavi, čak ni za sezonsku vizu. Firma je preko noći prodata kako bi svi dugovi bili vraćeni i izmirene obaveze prema državi.”
Umesto lagodnog života, zbrinjavanje cele porodice i sopstvene firme u Americi, Kalinići su u jednoj sekundi ostali sa dvoje dece bez novca, bez posla i kao podstanari u Paraćinu. Još jednom su oprobali sreću u inostranstvu, pozajmili novac i otputovali u Grčku da bi u sezoni zaradili nešto da prežive, ali ni to nije uspelo. Od hotela do hotela, za njih mesta nije bilo.
I opet je tu siguran jedino Paraćin. Novca nije bilo, hrane još manje, nade za boljim životom najmanje.
A onda se desilo čudo.
“Ni sama ne znam kako sam u jednoj zapuštenoj sobi ugledala maminu šivaću mašinu, staru više od 30 godina, na kojoj je šila kada smo bili klinci, marke „Bagat Vesna“. Pogledala sam je i rekla: „Vesna, ti ćeš nas spasiti“. Pozajmila sam 1.000 dinara i odnela je na popravku.” seća se Tamara Kalinić Mačković. Dok ona uči da šije, Draško obilazi čak i fabrike stočne hrane, traži posao, makar i kao nadničar na njivi, ali u Paraćinu ni toga nema!
Onda se u posao uključio i Draško. Iznajmio je tezgu na lokalnoj pijaci u Paraćinu kako bi imali gde da prodaju sve ono što je Tamara dizajnirala i šila. Brend dobija ime po njihovoj ćerki “Mila Vila”, koja je bila i glavni model za sve što je mama napravila.
“Ni sama ne znam odakle mi ta ideja i samouverenost, da u tom trenutku tako ozbiljno predstavim brend u nastajanju. Sada kad vratim film mogu reći da je za tako nešto potrebno i hrabrosti i ludosti. Posle 21 dana rada imala sam gomilu porudžbina. Sećam se da sam prve komade garderobe napravila za tri sestrice, bile su to te suknjice od perja i majice sa peruškama” kaže Tamara.
Ali ni tu nevolji nije kraj.
Kada su zaradili prvi novac od svog brenda i Dušku kreće na bolje pa dobija posao u Beogradu. Tamara ostaje sama sa decom, preko noći kroji i šije, a preko dana pravi fotografije novih modela i brine o porodici.
“On odlazi u Beograd, a meni kreće pakao. Pravim plan: uspavljujem decu u 21 sat, zatim spavam do 23 sata i ustajem da šijem. Kuvam kafe, radim do pet ujutru i ležem dok se Mila i Petar ne probude. Sve se to dešava u stanu od 35 kvadrata, u jednoj otvorenoj prostoriji u kojoj su i kuhinja, i deca i moja mašina. Dok kuvam hranu, štendere iznosim napolje da mi miris hrane ne uđe u garderobu. Posao „luduje“, fino zarađujem, počinju da me zovu razne firme i nude saradnju, dobijam pozive za bazare i festivale na svakom koraku” seća se Tamara.
Za to vreme mali Petar ima ozbiljne zdravstvene probleme. Samo u toku dva meseca Tamara je sa njim otišla na 24 pregleda. Sama, jer je Draško nije mogao da ostavi posao. Sa njom su na put uvek išle dve torbe - jedna sa dečijim ličnim stvarima, a druga materijalima i krojevima kako bi mogla da radi sve vreme.
Danas Kalinići svoj san žive u Srbiji, san koji je stvorilo čudo, ali i težak i uporan rad. Tamarine kreacije nose deca širom zemlje ali i Sveta jer su haljinice, suknjice i ostali komadi garderobe obišli sve kontinente.
Partizan jurio 200 na sat i srušio Makabi: Ponos Izraela se trkao sa crno-belima, pa dobio lekciju!
Gore mreže zbog CV-ja Jovane Jeremić! Napisala da govori 5 jezika: srpski, hrvatski, bosanski, španski i engleski?
Mondo ukrštenica za 17. oktobar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!
Upaljeni alarmi kod Jokića, priča se o početku kraja! Sad se vidi šta je tim uradio zbog dva suluda ugovora
Novače, nisi za penziju! Kakav spektakl u Arabiji, Đoković izgubio i zaradio milione!