DOKTORKA ANA UMRLA NA 41. ROĐENDAN! Njena ispovest o teškoj BORBI rasplakala sve, evo šta je uradila da bi postala MAJKA

Vest o smrti Ane Čoporde, doktorke u KBC Zvezdara, koja je umrla od posledica kovida, na svoj 41. rođendan, rastužila je mnoge. Doktorka Ana imala je komplikovanu zdravstvenu situaciju, a uprkos tome radila je u crvenoj kovid zoni. Za hrabru doktorku ljudi su prvi put čuli 2017. godine kada je u ispovesti za časopis "Doživeti 100" javnosti otkrila problem sa kojim se borila i izborila.

 "Kada jednoj mladoj ženi, do juče punog zdravlja, saopštite da "osim" novonastalog zdravstvenog problema gotovo sigurno neće moci da ima dece, u tom trenutku samo mislite da je najbolje da sanjate i da se brzo probudite iz ružnog sna. Ali nisam izgubila veru. Kao lekar verovala sam da postoji način za rešenje mog problema. Mesece sam provodila na internetu iščitavajući mnogobrojne naučne radove, studije i iskustva ljudi koji su se susreli sa sličnim problemom. Ubrzo sam shvatila da su čuda moguća, da mogu da postanem majka, ali uz mnogo strpljenja i srećnih okolnosti", objasnila je dr Ana.

Nakon što je saznala da će morati da se podvrgne dijalizi, Ana je zbog nemogućnosti da ostane u drugom stanju prirodnim putem, sa suprugom otišla u Atinu na IVF proceduru. Međutim do trudnoće, ipak nije došlo. 

"Prva dva meseca dijalizu sam primala u bolnici u kojoj radim. Sećam se, jednom je došao doktor i rekao mi kako na osnovu mog trenutnog krvnog pritiska moram da pijem antihipertenziv. Odgovorila sam mu da zbog procesa vantelesne oplodnje ne mogu da ga uzimam. Nasmejao se, a zatim se okrenuo ka ostalim pacijentima i sa nevericom pitao: "Da li ste čuli?" Sada sam jako srećna što je to uradio. Taj doktor mi je pomogao i mnogi posle njega koji takođe nisu verovali u moju misiju, bili su moj vetar u leda da istrajem i da se borim za svoje snove", ispričala je tada dr Ana Čoporda.

Dokorka nije gubila želju da će ostati u drugom stanju, štaviše uprkos narušenom zdravlju, redovno je išla na posao, normalno je radila, izlazila, putovala, bavila se sportom. Nije dozvolila da je bilo šta sputa da vodi normalan život.

Zatim, nakon pet meseci od početka dijalize, stvorili su se uslovi za pokušaj vantelesne oplodnje. Dva puta bila su bezuspešna, ali je Ana nakon trećeg pokušaja, ostala u drugom stanju. Iako su ljudi mislili da je njenim mukama došao kraj, tek tada je počela prava borba. 

"Kako bi moje telo moglo da obezbedi najpribližniju sredinu za bebu kao kod zdrave žene, morala sam da primam dijalizu šest puta nedeljno po pet sati. U tome mi je pomogla medicinska sestra koja je bila uz mene svaki dan, kao da je i ona nosila moje dete", objasnila je tada Ana.

Kako je vreme odmicalo, Ana je shvatila da joj je potreban lekar koji ima iskustvo u radu sa ovakvim pacijentima. Samo je jedan doktor, u celoj Srbiji pre deset godina imao trudnicu slićnu njoj. I dok je večina doktora bila protiv, on je odmah prihvatio njen slučaj i postao deo tima koji je održavao trudnoću.

"Negde u trećem mesecu trudnoće počeli su čudni bolovi u stomaku. Rekli su da je to normalno. Na kontroli ginekolog je, kada je stavio sondu na moj stomak, napravio takav izraz lica da mi se sledla krv u žilama. Okrenuo je ekran i rekao: "Pa vaši jajnici ne mogu da stanu u ekran koliki su. Morate odmah da ostanete u bolnici". Tada je sve počelo da se komplikuje", pričala je Ana. 

Nakon trećeg meseca njeno opšte stanje počelo je da se komplikuje, teško se kretala, noge su joj bile natečen,a stomak naduven i pun vode. Od mršave žene preko noći se izdeformisala. 

"Prvi put su mi punktirali stomak i izvukli 31 tečnosti, posle 12 h voda se vratila, a onda opet punktiranje i opet 31. jajnici su samo još više rasli i još više tečnosti proizvodili. Tada su mi stavili dren. Jednom kada je došla sestra kako bih primila dijalizu de vojke sa odeljenja su je pitale "Izvinite, da li je ova trudnica imala saobraćajnu nesreću?". Tako sam izgledala, kao da me je neko u najmanju ruku tukao. Iz stomaka su mi visile device, renovi, ZAVON, gaze, Hasleri, ruke pune braunila, potpuno izdeformisana", opisla je dr Ana.

Bolovi su postali nesnosni, a doktor koji je vodio njen slučaj rekao je da nije ovakav slučaj imao u karijeri. Predloženo joj je da prekine trudnoću, jer je imala porblem sa dianjem i nesanicom. Anu su tada priključili na aparate za disanje. Konzilijum lekara se tada okupio u njenoj sobi kako bi je obavesnili da će morati da prekine trudnocu ako želi da živi. Rekla im je da sačekaju još malo i da će zajedno uspeti i pobediti. 

"Posle mesec i po dani pakla samo jedan dan sam se probudila i sve je prošlo. Jajnici kao da nikada nisu bili veliki i kao da nikad nisam imala vodu u telu". Čak su me i otpustili iz bolnice. Tada počinje period kada nisam mogla da spavam, valjda od šoka šta sam sve preživela. Nakon mesec i po dana od izlazka iz bolnice, bila sam 24. nedelja, u beba je inala oko 300 g, prvi put sam prokrvarila i ležala sam u bolnici narednih mesec dana", pričala je tada Ana. 

Trudnoća se do 32. nedelje, tj. do samog početka 8. meseca odvijala stabilno, a onda se jednog dana probudila u lokvi krvi. Kako je tada pričala za časopis, nikada u životu nije videla toliko krvi. Usledio je porođaj. Noa je došla na svet sa lepom ocenom, Bila je teška 1950 grama i 44cm dugačka. Posle par sati došao je neonatolog da kaže da je beba počela lošije da diše i da je morao da je intubira i stavi na aparat za veštačko disanje.

"E, tad sam se prvi put stvarno uplašila. Kažu ljudi da kad dobiješ dete sve se promeni. Tad sam shvatila da je majci jedino važno da dete bude dobro. Sutradan sam se popela stepenicama na 4. sprat na odeIjenje intenzivne nege da vidim svoju bebu. Opet niko nije verovao da žena posle carskog reza to može. Nakon četiri dana sam izašla iz bolnice, a petog dana sam vozila auto", pisala je doktorka Ana.

"Moja Noa je tog dana kad je rešila da se rodi zapravo samo želela majci da pomogne. Imam utisak da je moja devojčica poručila: "Majko tebi hvala, a sad ću dalje sama da se borim". I ja verujem da je tako bilo", zaključila je svoju priču tada dr Ana.

(MONDO)