INTERVJU: MIRA MARKOVIĆ MI SPASLA ŽIVOT! Vanja Bulić otkrio i kako je oborio patrijarha Pavla

Jurili su ga neobeleženim kolima, pretili bejzbolkama, proglašavali mrtvim, tvrdili da je izdajnik, ali i ratni huškač, a Vanja Bulić je uvek samo bio u potrazi za dobrom pričom!

Radeći za „Dugu“ često si izveštavao sa ratišta tokom devedesetih, a to nije bilo nimalo naivno. Par puta si čak bio životno ugrožen?

- Na ratište sam odlazio da izveštavam do 1992. godine. Već posle Vukovara sam ukapirao o čemu se tu radi. Ne treba ići da gineš za nešto što je unapred dogovoreno. Kad sam pisao reportažu iz Vukovara, nadnaslov je bio „Reportaža iz oslobođenog Vukovara“, a prva rečenica je glasila: „Vukovar je oslobođen od kuća i od ljudi, nigde čoveka, nigde kuće“. Tada shvatiš gde si, šta si i u čemu si. Ja sam radio priče iz drugog ugla. Ispovesti razočaranih ratnika i unesrećenih ljudi. Tako je nastala i reportaža iz koje je kasnije nastao scenario za film „Lepa sela lepo gore“. Pročitao sam par redova u „Ekspres politici“ da je bio neki tunel u Bosni u kojem su bili naši borci pod napadom muslimanskih snaga i da se preživeli nalaze u bolnici u Užicu. Tamo nađem momka koji se zove Slađan Simić i porazgovaram sa njim, a on mi ispriča baš sve šta su radili jedni drugima. Kad smo se opraštali, pružam mu ruku, a on mi kaže: „Doveli su muslimanske borce, ranjenike, ovde u bolnicu u Užice. Sutra dolaze strani novinari da snime kako ipak možemo da živomo zajedno. Večeras kad zaspu, sestre i lekari ima da im čupaju infuzije!“ To je rečenica koja je otvorila celu priču. Veći problem je bio ovde pisati protiv ovdašnjih budala nego biti na samom ratištu, osim ako ne ideš na prvu liniju, naravno. Tako je jedna moja koleginica ubijena, Mariću je ostala rupa iznad oka od udarca Arkanovog telohranitelja, a mene su čak tri puta jurili automobilima po gradu…

Pričao si svojevremeno da se jedan srpski pararatnik dvoumio da li da te upuca ili ne?

- To je bilo u jednom selu u blizini Vukovara. Sedeli smo i razgovarali u većem društvu i on sve vreme čudno gleda u mene. U jednom trenutku ja odem do poljskog vecea, onog što ima rupu u obliku srca i baš kroz nju vidim kako ovaj lik repetira automat tomson. Ne mogu ni kap iz sebe da pustim, stegao sam se od straha. Ja otvorim vrata i pitam da li nešto nije u redu. A on mi kaže: „Sad ćeš ti meni lepo da priznaš ko je tebe poslao ovde“. Ja mu sve lepo objasnim i pokažem dozvole koje imam, a on mi kaže: „Prema mojim informacijama, ti si hrvatski novinar“. Počnemo da se objašnjavamo, umešaju se neki ljudi i ovaj me na kraju pusti na miru. Međutim, i kasnije sam se suočavao sa optužbama da sam musliman, da je moje pravo ime Vahidin Bulić, iako sam Srbin iz Crne Gore, a poreklo vučem iz familije Šljivančanin.

U vreme dok si ti izveštavao sa ratišta oko Vukovara, tvoj rođak Veselin Šljivančanin bio je jedan od komandanata JNA u borbi za taj grad, kasnije haški optuženik. Kakav je bio vaš odnos?

- Mi se znamo od malih nogu sa Durmitora. U međuvremenu smo izgubili kontakt. On je otišao u vojsku i počeo da gradi oficirsku karijeru...

Izvor: Mondo/ Stefan Stojanović

Jesi li ga viđao tokom dešavanja u Vukovaru?

- Jesam. Sreli smo se na sahrani našeg strica i tada mi je rekao: „Ti i ona Dada Vujasinović ćete nadrljati, videćete šta će vam narod jednog dana uraditi“. A ja sam mu odgovorio: „Veso, videćeš, kad te svi budu napadali, ja ću te braniti“. Inače, imali smo tradicionalne susrete Šljivančanina na Durmitoru i on je na tim familijarnim skupovima važio za heroja, to je bilo k`o ispred patrijarha da su dolazili. E, kad je krenula priča da će da ide u Hag, odjednom je Veso ostao sam, bez ikakve podrške.

Dakle, general Šljivančanin je najpre bio heroj na belom konju, pa je, kao u parafrazi Bulatovićeve knjige, postao heroj na magarcu, a ti si ga stvarno branio kad je postao ovo drugo?

- Nisam ga branio, ja sam govorio šta bi trebalo da uradi. U tom tekstu u „Dugi“, kada si ti bio urednik tog časopisa, ja sam napisao da on treba da ode u Hag i da brani ono za šta je bio. A znamo i ti i ja zašto je morao da ode tamo. Hteli su da ponize čoveka koji je smatran herojem i koji je usred Vukovara izgovorio: „Ovo je moja zemlja“, tako što će ga slikati sa lisicama na rukama.

Dok su te jedni doživljavali kao ratnog propagandistu, drugi su u tebi videli izdajnika Srbije, pa su čak hteli da objave vest u medijima da si mrtav?

- To se desilo 1993. godine. Moja supruga je dva puta u životu došla u redakciju „Duge“, a slučaj je hteo da dođe baš tog dana kad su zvali iz "Politike" u vezi moje biografije, jer je puštena vest da sam mrtav. A moja žena im kaže, evo ga Vanja ovde, živ, pa će vam on dati svoju biografiju. Uveče sam radio ZAM i supruga mi posle priča kako je celo veče zvonio telefon, javljali se ljudi da pitaju da li emisija ide uživo, jer se verovalo da više nisam živ. Tada se pričalo da su takve stvari rađene da bi se ispitala javnost kako će da reaguje ako se to stvarno desi. Tako su pustili i za Vlahovića, tadašnjeg pukovnika policije, pa je posle par meseci stvarno ubijen. Mislim da meni nije bilo namenjeno ono najgore, ali znam da su me pratili, to mi je posle jedan čovek otkrio, i da su hteli da me uplaše. Jednom su hteli da me izudaraju bejzbol palicom umotanom u peškir, ali sam ja tada bio blizancima, pa nisu mogli. Drugi put sam bio sa sinom na Sajmu knjiga, a na parkingu je bio čovek koji je palicu skrivao u džemperu, ali je u poslednjem trenutku odustao. Kasnije sam se video sa tim istim čovekom koji je trebao da me prebije i on mi je kazao da su dobili zadatak da me izudaraju „malo po nogama“. A to je značilo po kolenima, što znači da te upropaste za ceo život. Možda sam imao sreću što je u „Dugi“ u to vreme pisala Mira Marković. Mi smo pozvali nju i Danu Drašković da u istom broju napišu svaka svoju kolumnu i da je pustimo jednu kraj druge. Mira je prihvatila, Dana nije. Tako je Mira nastavila da piše. Ona bi s vremena na vreme došla u redakciju da donese tekst i nekoliko puta smo razgovarali nasamo u nekoj od kancelarija. Sećam se da mi je jednom prilikom rekla: „Vi ste pravi Jugosloven, to se vidi po vašim tekstovima“. Ja sam joj odgovorio: „Jugosloven sam samo po tome što hoću da odem vozom u Split, da zaspim na klupi jer nisam spavao ceo put, pa da me meštani probude kad bude vreme za trajekt i da me niko ne gleda mrko jer sam iz Beograda. Jugosloven sam po tome što želim da se u Zagrebu osećam kao u Londonu, da svi prolaze pored mene i nikoga ne interesuje kako pričam“. Takođe su mi kasnije rekli neki ljudi koji su tada bili u JUL-u da je Mira jednom kazala: „On nije naš čovek, ali piše konstruktivno“. Tako da sam možda izbegao ono najgore baš zbog ovakvog stava Mire Marković prema meni.

Zamerano ti je da svojom emisijom „Biseri“ promovišeš kriminal, da kriminalce uzdižeš na pijedesetal i da im pružaš neku vrstu javnog pomilovanja. A, realno, ljudi koji su gostovali kod tebe u emisiji imali su po ko zna koliko godina robija i ko zna koliko ljudi na duši?

- Meni je bilo bitno da u toj emisiji objasnim kako je neko postao to što jeste. To je bio glavni „lepak“, jer uvek krećemo od detinjstva i porodice, jer svi mi imamo slična detinjstva, tako da u tom uvodnom delu priče možeš da prepoznaš i sebe.

Kakvi su bili kao gosti, je l` bilo nekih incidenata?

- Nikad. Oni su znali kakva je emisija i šta ih čeka. Znali su da sam dobronameran. A svakoga sam pre emisije pitao šta ne želi da ga pitam. Onda mu kažem, ako se namesti tako da moram to da te pitam, ti onda reci: „O tome ne bih želeo da govorim“.

Ti ga brifuješ kao advokat svog štićenika?

- Ma, ja sam neke od njih stvarno prvi put video tek u studiju. Pre toga pričamo telefonom i tačno osetim kada je „napunjen“ da može da dođe da gostuje. Bilo je nekih s kojima sam morao po šest meseci da se dogovaram.

Da li se dešavalo da je neko otkrio neki detalj koji je kasnije nekoga inkriminisao?

- Jeste. Miroslava Bižića je mnogo koštalo gostovanje u emisiji. On je najpre rekao da 9 od 10 ljudi iz podzemlja sarađuje sa policijom. Kazao je da za to postoje priznanice, ili im se oprosti neko delo; uglavnom, imali su dogovor. On je o svemu tome pričao vrlo otvoreno. Ja sam ga to pitao računajući da neće reći, ali on nije imao dlake na jeziku. Ista stvar mi se desila i sa Božom Spasićem koji je potvrdio tu priču o saradnji kriminalaca i policije, a ja ga pitam da li može da navede neko ime, isto računajući da neće kazati, a on krenuo sve redom da ih imenuje. Posle mi je jedan čovek iz tog sveta kazao: „Da li znaš da je te noći repetirano jedno 20 pištolja spremnih da dođu pred Politiku i da vas sačekaju?“.

Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Šta je najteže kod takvih emisija, osim toga da neko poželi da te likvidira?

- Strašno je teško napraviti emisiju u kojoj će se neko potpuno otvoriti. Meni su, inače, žene bile najbolji gosti, jer su pristajale da pričaju o svemu. Znaš, kad prostitutka dođe pred kamere, ona ne može da kaže: „Znate, ja sam malo prostitutka“, nego ispriča sve od početka do kraja. Sećam se i gostovanja danas pokojnog Igora Pervića, glumca, ljubimca žena, koji je gostovao kod mene nakon odvikavanja od narkotika. Nikad neću zaboraviti kako se na kraju okrenuo prema kameri i rekao: „Deco, nemojte se zajebavati“. On je u toj emisiji rekao stvari koje nijedan zavisnik nikad nije javno kazao. Pričao je da tek nakon lečenja u Londonu prvi put u životu oseća radost seksa, a bio je idol žena. Pričao je da mu se događalo da usred predstave doživi ejakulaciju na sceni. Uglavnom, da se vratim na žene. Dođe ti u emisiju žena čiji je sin otišao kao dobrovoljac na sarajevsko ratište, tamo se oženio, dobio dete i ubrzo nakon toga poginuo. Navodno ga je pogodio snajper. Saborci prepoznaju leš i sahrane ga, ali majka ne veruje da je to on. Pred početak emisije pitam kako da je predstavim, a ona kaže: „Ja sam jedna od majki koja kao keruša traži barem jednu kost svoga sina“. Ja kad nisam umro kad mi je rekla tu rečenicu! Ona je došla u emisiju i godinu dana kasnije, pošto je našla sinovljeve ostatke, a to je još strašniji deo priče. Preko međunarodnog Crvenog krsta nađene su njegove prave kosti, što je utvrđeno putem DNK. One su se nalazile u nekim džakovima u sali za fizičko u Sokolcu. Stajale su sa pločicom sa imenom. Pošto u to vreme nije bilo lako prebaciti posmrtne ostatke u Srbiju, ona kaže kako je zajedno sa drugim majkama svake subote odlazila tamo. Sela bi kraj tog džaka i ispričala se sa svojim detetom. To ti je ono kad pomisliš, možda je bolje da je nisam zvao, ali šta ćeš…

Danas si bestseler pisac, kažu da si srpski Den Braun, rodonačelnik pravca „pravoslavni triler“, knjige ti se prodaju u rekordnim tiražima, a čitaoci kažu da su iz njih naučili mnogo o pravoslavlju, crkvi, istoriji i religiji. I sve to od čoveka koji nije kršten i nije vernik?

- A, ne, krstio sam se pre 15 godina, zbog sinova, da nemaju problema!

Ali nisi vernik?

- Da ti kažem, ja sam veliki poštovalac crkve i religije. Svi iz crkve mi kažu: „Ti si božiji čovek“. Jedan čovek mi se javio nakon kad je pročitao „Simeonov pečat“ i kazao: „Ja sam 15 puta bio na Hilandaru, a nisam znao šta sve tamo ima dok nisam pročitao vašu knjigu“. Svi smo mi bili nešto drugo ranije, pa nam je malo neugodno kad danas uđemo u crkvu. Kad uđemo prepodobimo se. Recimo, kad odeš na Svetu goru, vidiš da svi hoće da izgledaju kao da su veći monasi od monaha. Posebna priča su ovi mangupi, tetovirani, kad uđu u crkvu. Kao da traže nekoga ko će da bude iznad njih, a da im ne može ništa fizički. Ja sam upoznao tri patrijarha. Recimo, Irinej je prošao pored troje ljudi da bi se rukovao sa mnom i kazao mi: „Zdravo, Vanja“. On me je ispoštovao, a ja sam ga, narvno, poljubio u ruku. A ispričaću kako sam upoznao patrijarha Pavla. To je bila 1992. ili 93. godina, a susret se odigrao u konzulatu Grčke. To je jedna uska prostorija na Senjaku i ja u jednom trenutku vidim kako kape vojnih lica samo propadaju. Pored mene je tada stajao Amfilohije koji mi kaže: „Tamo je patrijarh“. Kažem mu da bih voleo da me upozna sa njim. Prilazim. Patrijarh sedi, jednom rukom se oslanjajući na štap. Ko god mu je prišao, on bi mu pružio slobodnu ruku da je poljubi. Priđem, on mi pruži ruku, a ja sam njemu pružio svoju da se rukujemo. Pazi njegovu veličinu! On u tom trenutku pruža ruku da se rukujemo i počinje da ustaje kako bi ispoštovao mene kao građanina, jer vidi da sam govedo koje ne shvata ništa. I ja napravim sledeću grešku, kažem: „Nemojte, molim vas“ i snažno ga gurnem unazad da sedne dole. Umalo se čovek nije polomio!

I za kraj, kada bi trebali da Vanju Bulića opišemo samo jednom pesmom, koja bi to bila?

- „O mladosti“ od Arsena Dedića.

 (MONDO)