Žuta kuća je priča o tragičnoj sudbini ljudi, uglavnom Srba, koji su nestali uglavnom tokom leta 1999. godine na području Kosova i Metohije.
Dvadesetdevetogodišnji student stomatologije Aleksandar Todorovski kidnapovan je 25. juna 1999. godine. Odveden je sa svog radnog mesta, sa stomatološkog odeljenja Hitne pomoći u Prištini. Majka Gordana uzaludno traga za sinom Davorom Ristićem koji je nestao na putu između Kosova Polja i Prištine kada je krenuo da kupi rezervni deo za auto. Njihova sudbina je do danas nepoznata... Ovo su samo neki od slučajeva nestalih Srba koji su kidnapovani na Kosovu leta 1999. godine.
Još uvek se kao nestalo vodi oko 400 Srba i nealbanaca kojima se po dolasku međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju gubi svaki trag. Već 23 godine porodice pokušavaju da saznaju istinu sa strahom da su neki od njih možda završili kao žrtve trgovine organima. Iako su ih ubeđivali i iako su verovali da će im 50 000 vojnika KFOR-a pružiti zaštitu, UČK je pred njihovim očima kidnapovao i ubio više od 1000 ljudi. O atmosferi na Kosovu i Metohiji, o otmicama, o odvođenju u zarobljenih u Albaniju i trgovini organima govori novi dokumentarno-igrani film autorke Slađane Zarić "Dosije Kosovo – Žuta kuća".
"U filmu je opisan način i trenutak kako su ti ljudi otimani, gde su se dešavale situacije da su ljudi otimani po selima u kolima, na radnom mestu, ima nekoliko primera: hirurga i stomatologa koji su oteti u bolnici gde su radili, a gde je na ulazu stajao KFOR. To govori o atmosferi koja je tada vladala. Dik Marti priča o tome da je KFOR 'zatvorio oči' pred tim užasima koji su se dešavali kako bi na neki način uspostavio nekakav mir u regionu koji je bio jako trusan. Na taj način je napravio nešto što se zove parcijalna pravda, odnosno Dik Marti govori 'selektivna' pravda. U tom periodu nestaje i strada oko 1200 ljudi i to za nekoliko meseci, što kad se pogleda, po 300-400 ljudi mesečno biva oteto ili ubijeno", rekla je za MONDO autorka filma Slađana Zarić. Tih meseci nisu otimani i ubijani samo Srbi, već je tokom leta 1999. godine strafalo oko 370 Albanaca koje je UČK sumnjičio da sarađuju sa Srbima, ili koji su bili pristalice partije Ibrahima Rugove.
Nestanak Aleksandra Todorovskog i Davora Ristića
Igor Todorovski je u filmu "Dosije Kosovo - Žuta kuća" opisao svoja saznanja u slučaju otmice svog brata Aleksandra Todorovskog za koga ne zna ni danas šta mu se tačno dogodilo. Sve informacije koje ima je dobijao od Albanaca, prijatelja, bivših komšija, poznanika i kolega. Od zvaničnih institucija na Kosovu i Metohiji nije dobio nikada informaciju šta se sa njegovim bratom dogodilo. Aleksandar je bio na svom radnom mestu, na odeljenju stomatologije u Hitnoj pomoći. Usred radnog vremena, uniformisani pripadnici UČK upali su u ustanovu i odveli Aleksandra. Nasilno su ga ubacili u kola Hitne pomoći i odvezli. Aleksandrovu porodicu najviše boli što nema istine.
Gordanin 28-godišnji sin Davor Ristić otet je na putu između Kosova Polja i Prištine. On je krenuo da kupi rezervne delove za automobil. Njegova sudbina ni danas nije poznata. Gordana je odmah prijavila nestanak Davora, ali im niko nije verovao. Oni su dali sve podatke, sliku i onda se dali u potragu za njim. Davorova majka je dala 8.000 evra Albancu koji je tvrdio da će joj pustiti sina. Pozajmila je novac i cele noći čekala da dovedu Davora, a od toga ništa nije bilo. Svaki dan je dobijala neke informacije o tome gde je njen sin. Zadnje što je čula da su ih vodili na brod i da su im vadili organe na živo, a helikopter čekao organe koje je dalje prevozio, a njih bacali u more. Ona je do danas ostavila pločicu sa njegovim imenom i prezimenom na vratima stana u kojem živi, da ako se nekada vrati da to vidi.
Ko je došao do saznanja o trgovini organima?
Krajem 2002. godine, priču o trgovini organima otkrila je grupa novinara: Amerikanci Majkl Mongomeri i Stiven Smit i crnogorski novinar Jovo Martinović. Oni se 2003. godine obraćaju UNMIKU koji zajedno sa njima nastavlja istragu i saslušanje svedoka. To su svedoci koji nisu povezani jedni sa drugima. Njih ima nekoliko. Neki su učestvovali u transportu Srba u Albaniji, a neki su, kako se navodi u izveštaju Dika Martija, direktno učestvovali u trgovini organima.
"U UNMIK-ovom dokumentu na osnovu koga se bazira cela priča se se spominje 10 imena zarobljenih Srba koje su svedoci videli na pojedinim lokacijama na Kosovu i u Albaniji. Do danas su pronađeni posmrtni ostaci njih nekoliko. Viđeni su od strane svedoka, a ti svedoci su vozači kamiona i hladnjača. Ti svedoci su bivši UČK vojnici koji su 2002. i 2003. godine odlučili da crnogorskom novinaru Jovu Martinoviću najpre njemu, a potom i američkom novinaru Majklu Mongomeriju ispričaju svoju priču. To su Albanci koji su rodom sa Kosova i koji su iz sebi znanih razloga hteli da ispričaju priču koja se dešavala u transportima. Oni su sa novinarima 2003. godina počeli da objašnjavaju šta i kako se dešavalo. Ti svedoci UNMIK-ovog dokumenta su bili recimo iz gradova sa Kosova gde su oni mogli da prepoznaju neke ljude. Tamo su se Srbi i Albanci znali. Zarobljenike koje su oni prepoznavali to su bili vlasnici diskoteka, jedan od njih je bio vlasnik diskoteke u Prizrenu, drugi je radio kao konobar u Domu JNA u Prizrenu i oni su mogli da se sreću i da se poznaju", rekla je za MONDO Slađana Zarić.
EKSKLUZIVNO! ISPOVESTI O ŽUTOJ KUĆI: Gordana traži otetog sina - "Rekli su mi da su na brodu vadili organe na živo"
Novinari se 2003. godine obraćaju UNMIKU koji zajedno sa njima nastavlja istragu svedoka. Februara 2004. godine novinari zajedno sa predstavnicima UNMIK -a i Haškog tribunala odlaze u Žutu kuću. Tamo u jednoj od soba, na podu i zidovima, pronalaze tragove krvi. U blizini kuće nalaze lekove, špriceve i drugi materijal koji se koristi u operativnim postupcima. Pronađene dokaze šalju Haškom tribunalu. Dokazi pronađeni u Žutoj kući po navodima Tribunala nisu bili dovoljni da bi se pokrenuo sudski proces. Problematičan je bio i mandat Tribunala koji je statutom definisan na pre ratni i ratni, a ne na postratni period. Posle nekoliko godina, uz objašnjenje čišćenja prostora, materijal iz Žute kuće se u Tribunalu uništava.
Onda je usledilo nekoliko godina pauze i tišine o Žutoj kući i trgovini organima. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, novembra 2008. godine otkrivena je ilegalna trgovina organima u klinici Medikus u Prištini. Aprila te iste 2008. godine bivši tužilac Tribunala Karla Del Ponte objavljuje knjigu u kojoj iznosi priču o Žutoj kući. Evropa je šokirana i zahteva se istraga. Tada Dik Marti 2011. godine podnosi izveštaj Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, upravo na tom izveštaju baziran je film "Dosije Kosovo - Žuta kuća".
Izveštaj detaljno opisuje poslednje sati srpskih zarobljenika u Albaniji. Posle brojnih selekcija, pregleda i analiza krvi zarobljenici su dovođeni do mesta koje se zove Fuše Kruje, koje se nalazi u neposrednoj blizini aerodroma u Tirani. Tu su zarobljenici ubijani pucnjem u potiljak i potom odmah odveženi u hiruršku salu gde im je vađen organ koji je kasnije završio na crnom tržištu. Ovde se radilo o eksplantaciji a ne transplataciji organa. Potom bi se organ pod temperaturnim i sterilnim uslovima transportovao avionom do druge zemlje, najčešće Turske. Ovi detalji upućuju na logično razmišljanje da je Dik Marti razgovarao sa svedokom koji je prisustvovao poslednjim satima ovih zarobljenika", rekla je Slađana Zarić za MONDO.
*Zabranjeno je preuzimanje teksta ili delova teksta bez dozvole portala MONDO koji je dobio ekskluzivno pravo na objavljivanje informacija pre premijere filma koji možete pogledati u četvrtak 23. marta na RTS1 u 21 čas.*
(MONDO)
