Slobodan Negić, otac devojčice stradale u školi "Vladislav Ribnikar",govorio je na panelu "Bezbednost i odgovornost 2023".
Slobodan Negić, otac devojčice, jedne od žrtava masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar", govorio je na konferenciji "Bezbednost i odgovornost 2023" o ličnom iskustvu i svojoj borbi sa traumom tragičnog gubitka deteta. Između ostalog, Slobodan Negić istakao je da ne bi bilo fer da sada, kada je njegova ćerka na nekom drugom mestu odakle se neće vratiti, on ne pomogne nekim drugim ljudima.
Slobodan Negić izašao je u javnost 18 dana nakon tragedije koja je duboko potresla celu Srbiju, a na održanom panelu imao je veliku potrebu da se u tom trenutku oglasi i to bez nekog konkretnog plana, već više intuitivno. Reči su samo izlazile prisećajući se vremena pre velike tragedije i onom vremenu kada je svet stao za sve roditelje koje su decu izgubile tog 3. maja.
Zahvalivši se Igoru Juriću na prilici da govori na panelu (naslovljenom imenom pesme koju je napisao svojoj ćerki – "Wait for me"), Slobodan Negić je ponovo učinio da se duboko zamislimo, kada je podelio svoju tugu sa svima prisutnima u vremenu borbe sa bolom koji zauvek nosi u sebi.
Povodom njenog rođendana, Slobodan je napisao i komponovao pesmu "Čekaj me" na engleskom jeziku, a reči pesme slamaju i ona najtvrđa srca.
"Moje dete, moj život, moja jedina ljubav
Nadam se da čuješ moje bolno srce
Moja slomljena krila se raspadaju
Tako je tužno što smo se morali rastati
Nadam se da negde tamo osmehom sijaš
Šalješ znakove da tvoj tata vidi,
Ali ja sam slep ovde u ovoj tami i radije bih bio u tvojim rukama.
Svi mi govore da moram biti jak
Samo treba da vide kako stojim ovde sam
Ali dok tebe nema, ja ne mogu nastaviti
Sedeću ovde i plakati u razorenom domu
Ali dok tebe nema, ja ne mogu nastaviti
Sedeću ovde i plakati za tobom
Ti jednostavno nisi imala vremena
Da pronađeš svoje puteve i zablistaš
Ali dokle god budem živ, imaću uspomene za podeliti
Uvek ću biti ponosan što si bila moja
Negde u budućnosti ćemo biti zajedno,
Negde u budućnosti zajedno ćemo biti
Samo mi daj snage i čekaj me".
Jedan otac koji je doživeo da izgubi ćerku na potpuno nezamislim način, misleći da je ćerku poslao u školu, na bezbedno mesto, nakon tragedije vodi najteže bitke sa samim sobom.
"To što sam ovde je dokaz da sam bolje, odlučio sam da se borim i da nađem neki cilj u svemu ovome. Ne bih da pametujem o tome šta bi bilo najbolje rešenje kada izgubite dete, jer to niko ne zna. Do tog 3. maja meni je najveći životni problem bio diskus hernija i operacija kičme koju sam imao. Za mene je to bilo nezamislivo, teško i strašno, uz mnogo bola, verovatno i blagu depresiju zbog tih okolnosti. Sreća u nesreći je bila a to je tek sada jasno, to što sam već zbog tih okolnosti bio na psihoterapijskom režimu. A onda se u danu sve potpuno promenilo zauvek", rekao je Slobodan.
"Moj mozak nikada neće potpuno razumeti šta se tačno dogodilo..."
Negić ni sam ne zna kako je preživeo te teške trenutke, kako kaže, izdvaja nešto što je u takvim momentima najvažnije, a to je disati - dah po dah, udah po udah. Uz sebi bliske ljude koji su mu bili uvek rame za plakanje, kao i čvrst oslonac da ne klone, nekako je preživljavao dan po dan.
Pomenuo je veliku ulogu svog psihijatra i kako mu je pružio i ljudsku i profesionalnu podršku. Slobodan ne zaboravlja ni fizičku aktivnost kao važan činilac preživljavanja, a iskreno je priznao da njegov mozak nikada potpuno neće razumeti šta se tačno dogodilo i kako je preživeo. Kao što znamo, trauma može ostaviti duboke emocionalne ožiljke, i ljudi se različito nose s njom.
Veruje da jedino stručnjaci mogu da objasne kojim kapacitetima se čovek nosi sa ovakvom traumom, pa čak i kada misli da bi bilo bolje da umre, on nastavlja da živi.
Slobodan Negić je, uprkos dubokoj tuzi i šoku nakon tragedije, ostao pribran, jer kako kaže, ni on, a ni ćerka nisu takvi u svojoj prirodi.
"Moja ćerka nije bila takva, ja nisam takav, mi smo jednostavno ljudi bez trunke agresije. Mogu da se naljutim, da budem glasan, ali agresija nije deo moje prirode. U svojim psihoterapijskim seansama izvršioca zločina sam spomenuo 0 (nula) puta. To je konstatovao i moj psihijatar i rekao da je to jako dobro. Jasno je da ni struka ni mi ne možemo da nađemo neko razumno objašnjenje zašto se to dogodilo - dete je ubilo decu, nemamo ni dovoljno iskustava iz sveta na koja bismo mogli da se oslonimo. Međutim, ova trauma je kao krug koji se širi. U centru smo mi, roditelji poginule dece, ali ona se širi dalje poput koncentričnih krugova u vodi i zahvata okolinu i celo društvo", zaključio je Negić.
Negić je posebno naglasio da ga je ova tragedija promenila, međutim, ne bi ovu sudbinu menjao ni za šta drugo, a onda je istakao kako bi ponovo zbog tih malenih 13 godina koje je imao uz svoju ćerku, odlučio da prolazi sve na isti način.
"Ljudi su reagovali tako što su bili skamenjeni, nisu znali i ne znaju šta da kažu. Imaju želju da pričaju sa mnom, gledaju me u oči. Razumem ih, žele da pokažu empatiju, čak sam dolazio u situaciju da ja njih štitim od svoje reakcije potiskivanjem. Tada sam i stekao običaj da ljude gledam u oči i da ih pažljivo slušam", priča i dodaje:
"Promenilo me je to. Nešto što nisam ranije primećivao sada moram da vidim. A opet, neke stvari koje ja sada jasno uočavam nisu tako lako dostupne. I ne bi bilo fer da ja sada odustanem, da napustim svet ranije i odnesem to sa sobom. Sve što sada vidim više vredi ako prenesem i tako pronađem smisao u svojoj egzistenciji, da nekome pomognem. Povratka nema. Ona je na nekom drugom mestu sada i tako će i biti. Ipak, ne bih menjao ovu sudbinu ni za šta drugo. Ponovo bih zbog tih 13 godina koje sam imao sa njom odlučio da ovo sada prolazim na isti način", izgovorio je Slobodan Negić sa knedlom u grlu, trudeći se da ne pusti suzu.
Bonus video:
(Mondo/Informer)
