Pre 25 godina, 24. marta 1999. godine, otpočela je agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju. Tokom bombardovanja 1999. godine, koje je trajalo 78 dana, poginulo je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije.

Vojno- tehnički sporazum potpisan je 9. juna 1999. godine na vojnom aerodromu kraj Kumanova i označio je kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Sporazumom je određen rok od 11 dana za povlačenje snaga VJ i policije Srbije sa Kosova i Metohije. Sporazumom su prekinuti vazdušni udari NATO na SRJ, a dan kasnije usvojena je rezolucija 1244 u Savetu bezbednosti. 

Vojno-tehnički (Kumanovski) sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga ("KFOR") i vlada tadašnje SR Jugoslavije i Srbije potpisan je posle pet dana pregovora. Potpisali su ga general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, general MUP-a Srbije Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson. Međutim, ni 25 godina nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma rešenje za kosovski problem nije na vidiku.

Za MONDO portal su povodom 25-godišnjice Kumanovskog sporazuma govorili borac sa Košara Medo Bašćarević i penzionisani brigadni general Vojske Srbije Stojan Konjikovac. General Stojan Konjikovac je tog 9. juna 1999. godine bio na Paštriku kada je dobio naređenje da mora da se povuče sa svojim jedinicama. 

"Uspešna odbrana na Paštriku stvorila je preduslove političkom i vojnom rukovodstvu za otpočinjanje Kumanovskog sporazuma i kasnije potpisivanje. Taj sporazum je kasnije prerastao, kao što znamo, u rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Šta bi bila alternativa toga da pripadnici herojske brigade iz Prizrena nisu odbranili otadžbinu 1999. godine na samoj državnoj granici? Alternativa bi bila totalna kapitulacija i bezuslovno izvršavanje svih zahteva neprijatelja", rekao je general, pa dodao:

"Mi kao učesnici bitke na Paštriku i borci koji smo branili otadžbinu dobili smo informaciju u to vreme o potpisivanju Kumanovskog sporazuma i šta je on predviđao. Neverovatno, ali istinito je da vest i informacija o potrebi dislokacije naše jedinice nije blagonaklono primljena, ni kod vojnika ni kod starešina. Čak je deo dobrovoljaca tražio od brigade da ostane na prostoru Kosova i Metohije. Teško je bilo objasniti vojnicima, pogotovo u to vreme, da smo do juče uspešno branili otadžbinu na samoj državnoj granici, odbranili je, žrtve su pale braneći otadžbinu (26 vojnika i starešina tokom bitke na Paštriku je poginulo, 126 je ranjeno) i sad odjednom vi morate da se povučete. Međutim, vojnici su znali kako se postupa i kako se izvršavaju naređenja i u skladu sa tim mi smo pripali u zonu 1, deo jedinice koja je prva morala da se povuče. Naša jedinica se planski pripremila i organizovala i realizovala taj zadatak u nekoliko faza", rekao je general Konjikovac i objasnio koje su to faze bile:

"Prvi deo je odvajanje od neprijatelja u dodiru. Pa onda nakon toga formiranje kolona i na tri pravca smo dislocirali naše osnovne i matične zone odgovornosti, u novu zonu odgovornosti u reonu Jablaničkog okruga. Meni su bila pomešana osećanja. Sa jedne strane, svakom normalnom čoveku je drago da rat stane i da dođe do mira, a sa druge strane, na neki način je ljudskom mozgu neshvatljivo da do juče smo držali položaje i izvršavali svoje zadatke, a sad odjednom treba da se povučemo. Čovek sam sebe pita: 'Pa što smo se onda i pre toga borili'. Ali eto naiđu trenuci kad viši interesi nadvladaju, a znamo šta je NATO poručivao u to vreme ukoliko ne dođe do sporazuma. Rekli su da će krenuti na totalno uništenje energetskog sistema, gradova...", ispričao je za naš portal general Konjikovac.

Rane borca sa Košara još uvek bole

Medo Bašćarević bio je pripadnik 125. motorizovane brigade. Borba za Košare počela je na veliki petak 9. aprila 1999. godine, a on je ranjen 11. maja kada su iz NATO aviona padale kasetne bombe. Medo je tada pogođen u glavu i u noge.

"Oni su imali prvo jedan napad gde su nas promašili, posle toga je usledio drugi napad - gde su nas pogodili. To je počelo da puca, zemlja i vazduh su se spojili. Tad je sneg bio dva metra visine, a mi smo bili u tim zemunicama. Jedan drug sa leve strane i drugi sa desne strane od mene - ostali su na mestu mrtvi. Mene su odatle izvlačili dva, tri sata, dok nije svanula zora, a napad se desio negde oko dvanaest sati noću. Pogodili su naš položaj, bilo je oko 50 ranjenih i oko 11,12 mrtvih. Mene su stavili na šatorsko krilo i vukli me tri do pet kilometara do prvog sanitetskog vozila. Imao sam preko 100 gelera u obe noge i u glavi i bio sam svestan do Peći, dok nismo stigli u bolnicu", počeo je priču heroj sa Košara za MONDO portal i dalje objašnjava:

"Tu su me već preuzeli doktori, dali mi anesteziju, gubim svest... Budim se posle, gore je bio sneg preko dva metra, a kad sam se probudio pitao sam samo: 'Koliko sam bio u komi?', jer tu je sve bilo zeleno, procvetalo... Oni su mi rekli da uopšte nisam bio u komi. Tamo gde smo se borili je bio ogroman sneg tog 11. maja, verovali ili ne", rekao je Medo Bašćarević.

Heroj sa Košara je od dana ranjavanja, pa sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma bio u bolnici. Tog 9. juna, iako još uvek ranjen, morao je da napusti bolnički krevet i da nastavi lečenje u Srbiji. Medo Baščarević se posle oporavka od ranjavanja kasetnom bombom vratio iz Kraljeva u Kosovsku Mitrovicu gde se kasnije oženio i stvorio porodicu.

"Ja sam tog 9. juna bio u bolnici u Prištini. Došle su ekipe da me evakuišu da nastavim dalje lečenje u Srbiji. Tad su morale da se napuste sve bolnice, svi ranjenici da se izvuku i vojska da napusti teritoriju. Kako god dođe neki ranjenik, mi ga pitamo kakvo je stanje gore, a oni kažu: 'Šta da ti kažem, krv je do kolena'. Bukvalno tako je i bilo. Ja nisam neko ko preuveličava... nas trojicu recimo napada trista Albanaca dok branimo neki položaj. Nekad nas bude i 15, 20, ali kako da ti bude lako kad te napada 300 ljudi. Pa kamenjem da te gađaju nije prijatno, a kamoli municijom. Ali šta je bilo do nas, mi smo odradili. Nakon oporavka sam se vratio na Kosovo i Metohiju gde i dan danas živim sa svojom porodicom. Danas je dole nikako. Ko može da trpi njihov teror i sistem njemu je odlično, a nama ko nama - nije nikako. Ali opet borba i dalje traje", rekao je borac sa Košara.

Kako kaže, danas kada pomisli na 24. mart i početak bombardovanja u njemu se probudi tuga, ali je sa druge strane i ponosan.

"Tih datuma obilazimo naše saborce, braću, prijatelje... idemo na njihove pomene. Tužni smo, ali smo i ponosni, zato što znamo kome idemo na pomen. To su naši saborci koji su nažalost izgubili svoje živote - dali su život za našu otadžbinu, tako da smo i tužni i ponosni", rekao je heroj sa Košara za naš portal.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

MONDO/Stefan Stojanović ANKETA - NATO Bombardovanje - Gde ste bili 24. marta

 (MONDO)