Ovo pitanje je ključno za ekonomski napredak ne samo Srbije već i ostalih zemalja, članica EnZ, treba ga rešavati na političkom nivou sa EU, a ne na nivou visokih činovnika i eksperata EnZ, koji su onomad na Ministarskom savetu Ez usvojili mapa puta, odnosno svojevrsni plan dekarbonizacije.

Pored seta adaptiranih zakonskih akata Evropske unije iz tzv Čistog paketa zakona (EU Clean energy package) na Ministarskom savetu Energetske zajednice u Beogradu 30. novembra je usvojena i mapa puta, odnosno svojevrsni plan dekarbonizacije za ugovorne strane Energetske zajednice, u koje spada i Republika Srbija.

I, opet smo požurili da budemo “veći katolici od Pape”.

Poljska, kao članica EU, ima obavezu da sprovodi Sistemu trgovanja emisijama EU (EU ETS) ali, zbog toga što im to pravi velike problem u sektoru energetike traže revidovanje čitavog paketa zakona EU zbog toga.

Srbija, koja nije članica EU (o tome da li ćemo uopšte biti nećemo sada) prihvatila je da do kraja naredne godine EnZ usvoji set zakona kojim cemo se obavezati na uvođenje sistema oporezivanja emisije ugljenika. I još se hvalimo time.

A tema ETS je političko pitanje, odnosno stvar političkog dogovora. U svemu je ključan odgovor na pitanje: Ko treba da plati za dekarbonizaciju i koliko?

U prvom poglavlju Energy Community Decarbonisation Roadmap navodi se da je cilj ove mape puta da „podrži put ka energetskim i klimatskim ciljevima do 2030. godine i klimatskoj neutralnosti sredinom veka za Energetsku zajednicu“.

EU nameće svoja pravila

I svi ostali ciljevi proizilaze iz ovog navedenog, što je zapravo politika EU, a ne zemalja ugovornica EnZ. Podrazumeva se da zemlje kandidati za EU treba da usaglašavaju svoje politike sa evropskim i ulažu sopstvene napore u tom smislu. Ali, kada su u pitanju klimatske promene, proces treba sagledati od početka i na bazi toga prići rešavanju problema na prihvatljiviji način za zemlje regiona.

Naime, problemom klimatskih promena prve su se pozabavile UN uspostavljanjem UNFCCC (Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama). Usvajanjem Kjoto protokola na Konvenciju 1997, zemljama Aneksa I (razvijene zemlje OECD i ekonomije u tranziciji) se uvodi obaveza smanjenja emisija GHG, a zemlje Aneksa II (razvijene zemlje OECD) moraju da obezbede finansijska sredstva za borbu protiv klimatskih promena zemljama u razvoju.

Obzirom da su sve zemlje članice EU i zemlje Aneks I Konvencije, u cilju ispunjenja međunarodnih obaveza zemalja članica, 2005. godine EU uspostavlja sistem trgovine emisijama poznat kao EU ETS. Prema stavu EU, to je glavna mera za ostvarenje smanjenja emisija na ekonomski racionalan način, koja se razvijala vremenom kroz faze (u toku je faza 4 za period 2021-2030).

Nakon dvadeset godina razrade borbe protiv klimatskih promena, EU je proklamovala klimatsku neutralnost u 2050. godini, kao glavni politički cilj za dostizanje ciljeva Sporazuma iz Pariza, koju će ostvarivati primenom Zelene agende. Istovremeno EU postavlja zahtev pred zemlje EnZ da usklade svoje politike i usvoje iste ili bliske ambicije po pitanju dekarbonizacije.

Sve članice EnZ, osim Ukrajine (Aneks I zemlja – ekonomija u tranziciji) i Kosova* (nije članica UN), su Ne-Aneks I zemlje UNFCCC, odnosno zemlje u razvoju bez ikakve obaveze smanjenja emisija GHG.

Šta više, prema UNFCCC, one su ovlašćene na finansijsku pomoć zemalja Aneksa II (većina zemalja EU, članice OECD) po pitanju borbe protiv klimatskih promena, kako u domenu adaptacije tako i u domenu mitigacije. Na samitu u Kopenhagenu, Aneks II zemlje su se obavezale na finansijska izdvajanja za borbu protiv klimatskih promena nerazvijenih zemalja na nivou od 100 milijardi dolara godišnje.

Zemlje članice EnZ nisu odgoivorne za klimatske promene

Imajući u vidu navedeno, kao i trenutnu ekonomsku snagu, jasno je da se od zemalja EnZ ne može tražiti da plaćaju za dekarbonizaciju (kroz uvođenje ETS) kada one, prema međunarodnom pravu, nisu odgovorne za klimatske promene i nisu u ekonomskoj mogućnosti da plaćaju za politiku koju je usvojila EU, a koja je odgovorna za klimatske promene i ekonomski daleko razvijenija od zemalja EnZ.

Predviđeni put dekarbonizacije znači da se Srbija, pored ostalih zemalja EnZ, odrekne domaćeg resursa koji je glavni oslonac elektroenergetskog sistema, sigurnosti snabdevanja i energetske nezavisnosti zemlje, kao i motor ekonomije. Takvu tranziciju Srbija i zemlje regiona ne mogu izneti o svom trošku. U tu svrhu, EU bi mogla da koristi postojeće multilateralne i nacionalne fondove, kao i sopstvene fondove, pored Zelene agende za Zapadni Balkan.

Dakle, u pomenutoj mapi puta trebalo da se vidi konkretna finansijska podrška EU dekarbonizaciji i energetskoj tranziciji zemalja EnZ. Ne deklarativna već razrađena u vremenskim rokovima. Neophodno je da se u procesu dekarbonizacije vodi računa o celokupnoj ekonomiji, a posebno o regionima zavisnim od uglja. A kako je ovo pitanje ključno za ekonomski napredak ne samo Srbije već I ostalih zemalja, članica EZ, treba ga rešavati na političkom nivou sa EU, a ne na nivou visokih činovnika i eksperata EnZ.