NISU SVI BILI LOJALNI KAO PUTIN! Evo ko su obaveštajci koji su rešili da pobegnu iz Rusije i da se stave U SLUŽBU ZAPADA

Ruska agresija na Ukrajinu, u kojoj se u značajnoj meri koriste avioni, rakete i oružje razvijeno još u vreme SSSR-a, probudilo je i stare duhove unutar ruske i međunarodne obaveštajne zajednice. Iako se ni danas ne zna tačan broj, između 1970. i 1989. godine iz tadašnjeg SSSR-a je u zapadne zemlje prebeglo najmanje 173 disidenata, bivših vojnih oficira, te pripadnika obaveštajnih službi KGB i GRU. Takođe, još najmanje 530 visokorangiranih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova (tada nazvanog NKVD) pobeglo je u evropske zemlje, najčešće u Zapadnu Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju.

I sam Putin je veći deo svoje obaveštajne karijere proveo u Istočnoj Nemačkoj, u Dresdenu i Istočnom Berlinu. Nakon završetka obuke u 401. odeljenju za obuku KGB-a u gradu Okhta, u blizini Lenjingrada (današnji Sankt Peterburg), Putin je kao mladi oficir prvo radio u Drugom glavnom direktoratu KGB-a, čiji je glavni zadatak bio kontraobaveštajno delovanje. To je, zapravo, bio samo "ulepšani" termin za ono čime se Drugi direktorat primarno bavio: proizvodnjom političke propagande, praćenjem disidenata i sprečavanjem bilo kakvog pokušaja javne kritike Komunističke partije ili rukovodstva Sovjetskog saveza. Putin se ovde izuzetno istakao i, po svedočenjima drugih agenata, "mogao je da piše stranice i stranice političkih propagandnih pamfleta i tekstova svakog dana". Godine 1978. Putin je unapređen i premešten u Prvi direktorat KGB-a, koji se bavio praćenjem boravka i aktivnosti svih stranih državljana unutar SSSR-a. I ovo je, naravno, bilo samo zvanični naziv - Prvi direktorat se bavio praćenjem stranih diplomata, ambasada i konzulata.

Putin je, kao "izuzetno talentovani agent", svoje školovanje nastavio 1984. na Diplomatskom univerzitetu u blizini Moskve, gde je proučavao obaveštajne poslove u stranim zemljama. Nakon pada Berlinskog zida 1989, Putin se vratio na Univerzitet u Lenjingradu, gde je radio na svojoj doktorskoj tezi.

Ipak, nisu svi obaveštajci unutar KGB-a i vojne službe GRU bili zadovoljni stanjem u zemlji i službama bezbednosti poput Putina. Kada je Leonid Brežnjev postao sekretar Vrhovnog Sovjeta 1977, ubrzo su usledile dubinske promene unutar bezbednosnog aparata, za koga je vrh partije smatrao da je "lenj, spor, i bez pravih rezultata, naročito u pogledu odnosa sa SAD-om".

Jurij Andropov, koji je nasledio Brežnjeva 1982. godine, sproveo je dalju "čistku" unutar istih službi, a više od 2.000 obaveštajaca je bilo smenjeno, premešteno ili čak uhapšeno. Prethodno su, krajem sedamdesetih godina, slučajevi visoko rangiranih disidenata postali toliko česti da su se univerziteti širom SSSR-a plašili da pošalju svoje naučnike na međunarodne kongrese u inostranstvu, dok su ruske diplomate u ambasadama bile praktično neprestano nadgledane. U isto vreme, vrh Komunističke partije po svaku cenu je hteo da izbegne novi "slučaj Bezmenov".

Jedan od ključnih obaveštajaca KGB

Jurij Bezmenov je prebegao u Kanadu, a kasnije u SAD još početkom sedamdesetih, a njegov slučaj je više od decenije punio stupce zapadne štampe. Zvanično novinar i reporter, Bezmenov je zapravo bio jedan od ključnih obaveštajaca KGB-a za praćenje sovjetskih diplomata. Način rada i tehnike za praćenje diplomata, koje će Putin usvojiti za vreme rada u Prvom direktoratu, zapravo je najvećoj meri razvio upravo Bezmenov. Nakon bega na Zapad, Bezmenov je postao neka vrsta "medijske zvezde", često je govorio i pisao o načinu rada sovjetskog sistema, kao i samog KGB-a. Kasnije je čak dobio i svoju emisiju na kanadskoj televiziji CBS, gde je često govorio na ruskom i upoređivao život ljudi na Zapadu i u SSSR-u.

Bezmenov je najverovatnije pomogao da Sjedinjene Američke Države vrbuju i Arkadija Ševčenka, diplomatu koji će četiri godine dostavljati agenciji CIA državne i diplomatske tajne najvišeg nivoa. Ševčenko je 1973. izabran za podsekretara Ujedinjenih nacija, a za to vreme je nastavio i da sarađuje i sa američkim službama. On je zvanično prebegao na Zapad 1978. godine, nakon što je dostavio agenciji CIA na stotine dokumenata vezanih za planove SSSR-a da izbegnu smanjenje svog nuklearnog programa i nastave sa njegovim razvojem, piše Al Džazira.

Viktor Suvorov je, uz Bezmenova i Ševčenka, jedan od najviše rangiranih ruskih disidenata. Suvorov, čije je pravo ime Vladimir Rezun, studirao je na Vojno diplomatskoj akademiji u Moskvi od 1970. do 1974. Ova akademija, poznata i kao Konzervatorij, obučavala je najviši rang diplomata, koji su takođe radili i kao "obaveštajni skauti" (rus. разведчики). Tim agentima je posao bio daleko lakši u odnosu na "obične" vojne i policijske oficire GRU-a i KGB-a, poput Putina, jer su svoj posao obavljali pod diplomatskim imunitetom.

Pod zaštitom MI6

Suvorov je do svog bekstva na Zapad radio kao agent vojne obaveštajne službe GRU u Ženevi, u okviru stalne misije SSSR-a pri kancelariji Ujedinjenih nacija. Kao izuzetno posvećen i talentovan, Suvorov je za veoma kratko vreme stigao do čina majora i praktično je rukovodio svim obaveštajnim aktivnostima u Švajcarskoj. Ipak, početkom 1978, Suvorov je od svojih saradnika u Moskvi dobio informaciju da će biti "učinjen odgovornim" za propuste drugih agenata. Ono što u Moskvi nisu znali jeste to da je Suvorov duže vreme već bio u kontaktu sa britanskim službama, te uveliko pregovarao u uslovima svog bekstva na Zapad.

Prvih dana juna 1978. godine, Suvorov, njegova supruga i dvoje dece su jednostavno nestali iz stana u Ženevi. Deset dana kasnije, Suvorov se pojavio sa porodicom u Londonu, gde je uživao zaštitu jednog od tadašnjih šefova MI6, Roberta Furlonga. Kasnije je nastavio sa obaveštajnim radom za britanske službe na poziciji analitičara.

Vladimir Rezun je zadržao svoj obaveštajni identitet Viktor Suvorov za pisanje i karijeru književnika. Napisao je više knjiga zasnovanih na njegovim ličnim aktivnostima i doživljajima unutar službe GRU. Tako njegova knjiga "Oslobodioci" (Liberators) govori o sovjetskoj invaziji Čehoslovačke 1968. godine, u kojoj je i učestvovao kao mladi oficir. Knjiga "Unutar sovjetske armije" je opisivala detaljnu organizaciju, doktrinu i razne vrste strategija sovjetske vojske. Suvorov je takođe napisao i nastavak, "Unutar sovjetskog vojnoobaveštajnog aparata", knjigu o specijalnim jedinicama "Spetsnaz", te autobiografiju "Akvarijum", koja je i njegova najpoznatija knjiga. Suvorov je takođe postao i poznat kao poznavalac toka Drugog svetskog rata, o kome je napisao 10 knjiga.

(MONDO)