Prestižni britanski The Economist razgovarao je sa slavnim američkim ministrom spoljnih poslova Henrijem Kisindžerom.

Dok su u Pekingu zaključili da će SAD učiniti sve da obuzdaju Kinu i drže je podređenom, u Vašingtonu su nepokolebljivi u oceni da Kina namerava da zameni SAD kao vodeću svetsku silu. Kako bi, kako navode, dobili trezvenu analizu ovog rastućeg antagonizma, ugledni The Economist je odlučio da razgovara sa legendarnim, a po mnogima i kontroverznim bivšim ministrom spoljnih poslova SAD Henrijem Kisindžerom.

Krajem aprila The Economist je više od osam sati razgovarao sa Kisindžerom o tome kako sprečiti da se konkurencija Kine i Amerike pretvori u rat. Kisindžer je, kako kažu, zabrinut. "Obe strane su ubeđene da je druga strateška pretnja", kaže on. "Na putu smo sukoba velikih sila".

Krajem aprila The Economist je više od osam sati razgovarao sa Kisindžerom o tome kako sprečiti da se konkurencija Kine i Amerike pretvori u rat. Kisindžer je, kako kažu, zabrinut. "Obe strane su ubeđene da je druga strateška pretnja", kaže on. "Na putu smo sukoba velikih sila".

Kisindžera uznemiruje sve intenzivnija konkurencija Kine i Amerike za tehnološku i ekonomsku nadmoć. Čak i dok se Rusija kreće u orbitu Kine, a rat u Ukrajini baca preteću senku na istočni bok Evrope, on se plaši da će veštačka inteligencija pojačati kinesko-američko rivalstvo. Širom sveta, odnos snaga i tehnološka osnova ratovanja se menjaju tako brzo i na toliko mnogo načina da zemljama nedostaje bilo kakav fiksni princip na osnovu kojeg bi uspostavile red. A ako ne mogu da ga pronađu, mogu da pribegnu sili. "Mi smo u klasičnoj situaciji pre Prvog svetskog rata", kaže on, "u kojoj nijedna strana nema mnogo prostora za političke ustupke i gde svako narušavanje ravnoteže može dovesti do katastrofalnih posledica".

Prema njegovom mišljenju, sudbina čovečanstva zavisi od toga da li će Amerika i Kina moći da rade zajedno. On smatra da im brz napredak veštačke inteligencije ostavlja samo pet do deset godina da pronađu način da to postignu. Kisindžer ima nekoliko uvodnih saveta za buduće lidere. "Odredite gde se nalazite. Nemilosrdno", kaže on. U tom duhu, polazna tačka za izbegavanje rata je analiza rastuće kineske nervoze. Uprkos svojoj reputaciji da je pomirljiv prema vladi u Pekingu, on priznaje da mnogi kineski procenitelji veruju da su SAD u usponu i da će "zato, kao rezultat istorijske evolucije, na kraju biti potisnute nazad".

"Kina ne teži dominaciji u hitlerovskom smislu"

On veruje da kinesko rukovodstvo negoduje na narativ zapadnih kreatora politike o globalnom poretku zasnovanom na pravilima, kada ono što oni zapravo misle je da su pravila američka, kao i poredak. Kineski lideri su uvređeni onim što vide kao snishodljivu pogodbu koju Zapad nudi da obezbedi privilegije za Kinu ako se ponaša - kada sigurno osećaju da bi privilegije trebalo da budu njihove po pravu, kao sile u usponu. Neki u Kini, kaže, sumnjaju da je SAD nikada neće tretirati kao ravnopravnu i da je glupo i zamišljati da bi to moglo.

Ali Kisindžer takođe upozorava na pogrešno tumačenje kineskih ambicija. U Vašingtonu "kažu da Kina želi svetsku dominaciju... Odgovor je da žele da budu moćni", kaže on. "Oni se ne kreću u pravcu svetske dominacije u hitlerovskom smislu, kaže Kisindžer. "Oni ne razmišljaju tako i nikada nisu tako razmišljali o svetskom poretku." U nacističkoj Nemačkoj rat je bio neizbežan jer je to bio potreban Adolfu Hitleru. Kisindžer kaže, ali Kina. Upoznao je, kaže, mnoge kineske lidere, počevši od Mao Cedunga i nije sumnjao u njihovu ideološku opredeljenost, ali je to uvek bilo utkano u oštar osećaj za interese i mogućnosti njihove zemlje.

Henri Kisindžer
YouTube/printscreen/ TheBushCenter Henri Kisindžer

Kisindžer vidi kineski sistem kao više konfučijanski nego marksistički, i to navodi kineske lidere da postignu maksimalnu snagu za koju je njihova zemlja sposobna i da zahtevaju poštovanje za svoja dostignuća. Kineski lideri žele da budu priznati kao konačni arbitri međunarodnog sistema u svojim interesima. "Ako bi postigli superiornost koja bi se zaista mogla iskoristiti, da li bi to dovelo do tačke nametanja kineske kulture? Ne znam. Moj instinkt je Ne...(Ali) verujem da je u našoj mogućnosti da to sprečimo da se situacija ne dogodi kombinacijom diplomatije i sile“.

Jedan prirodni američki odgovor na izazov kineskih ambicija je ispitivanje kao način da se utvrdi kako održati ravnotežu između dve sile. Drugi je uspostavljanje stalnog dijaloga između Kine i SAD. Kina "pokušava da igra globalnu ulogu. U svakom trenutku moramo da procenimo da li su koncepcije strateške uloge kompatibilne", navodi on. Ako nisu, onda će se postaviti pitanje sile. "Da li je moguće da Kina i Sjedinjene Države koegzistiraju bez pretnje opšti međusobni rat? Mislio sam i mislim da (jeste)".

Ipak, priznaje da uspeh nije zagarantovan. "Možda neće uspeti", kaže on. "I stoga, moramo biti vojno dovoljno jaki da preživimo neuspeh". Najhitniji test u tom pogledu je pitanje kako se dve zemlje ponašaju prema Tajvanu. Kisindžer podseća kako je tokom prve posete američkog predsednika Ričarda Niksona Kini 1972. godine samo Mao imao ovlašćenja da pregovara o ostrvima. "Kad god je Nikson pokrenuo određenu temu, Mao je rekao: 'Ja sam filozof. Ne bavim se ovim temama. Neka Džou (Enlai) i Kisindžer govore o tome.' Ali kada je reč o Tajvanu, bio je veoma dobar. eksplicitno. Rekao je: "Oni su gomila kontrarevolucionara. Ne trebaju nam sada. Možemo da čekamo 100 godina. Jednog dana ćemo se suočiti sa njima. Ali to je daleko."

Kisindžer smatra da je sporazum koji su iskovali Nikson i Mao poništio bivši predsednik Donald Tramp posle samo 50 od tih 100 godina. Želeo je da naduva svoj imidž tvrdog momka prisiljavajući Kinu na trgovinske ustupke. U politici je administracija aktuelnog predsednika Džoa Bajdena, smatra on, krenula Trampovim stopama, ali uz liberalnu retoriku. Kisindžer ima i druge savete za buduće lidere. "Definišite ciljeve koji mogu privući ljude. Pronađite sredstva, opisiva sredstva za postizanje ovih ciljeva". Tajvan bi bio samo prva od nekoliko oblasti u kojima bi supersile mogle da nađu zajednički jezik i tako unaprede globalnu stabilnost. Što se tiče ekonomije, opasnost je, smatra on, da će trgovinski program prisvojiti "jastrebovi" koji nisu voljni da Kini daju nikakav prostor za razvoj. Ovakav stav "sve ili ništa" predstavlja pretnju široj potrazi za detantom. Ako SAD žele da pronađu način da koegzistiraju sa Kinom, ne bi trebalo da imaju za cilj promenu režima. "U svakoj diplomatiji stabilnosti mora postojati neki element sveta iz 19. veka", kaže on. "A svet 19. veka zasnivao se na pretpostavci da postojanje država koje ga osporavaju nije upitno".

Neki Amerikanci, upozorava on, veruju da bi poražena Kina postala demokratska i mirna zemlja. Ipak, koliko god Kisindžer više voleo da Kina bude demokratska, on ne vidi presedan za takav ishod. Verovatnije je, kaže, da bi slom komunističkog režima doveo do građanskog rata koji bi se pretvorio u ideološki sukob i samo doprineo globalnoj nestabilnosti. "Nije u našem interesu da dovedemo Kinu do kolapsa", kaže on.

Umesto da kopaju po svojoj poziciji, SAD će morati da priznaju da i Kina ima interese, a dobar primer je, kaže, Ukrajina. Kineski predsednik Si Đinping tek je nedavno kontaktirao Vladimira Zelenskog, svog ukrajinskog kolegu, prvi put od kada je Rusija napala Ukrajinu prošlog februara. Mnogi posmatrači su odbacili poziv Sija kao prazan, formalni gest koji ima za cilj da umiri Evropljane koji se žale da se Kina previše približila Rusiji. Za razliku od toga, Kisindžer to vidi kao demonstraciju ozbiljne namere koja će zakomplikovati diplomatiju oko rata, ali koja takođe može stvoriti upravo takvu priliku za izgradnju međusobnog poverenja između supersila.

Kisindžer je u svojoj analizi izrazio osudu ruskog predsednika Vladimira Putina. "To je svakako bila katastrofalna greška u Putinovoj proceni", kaže on. Ali, ističe, ni Zapad nije bez krivice. "Mislio sam da je odluka da se članstvo Ukrajine u NATO-u ostavi otvorenim veoma pogrešna", kaže on. Bila je to destabilizujuća odluka, smatra on, jer je obećanje NATO zaštite bez plana za njeno ispunjenje ostavilo Ukrajinu slabo odbranjenom, iako je bilo izvesno da će to razbesneti ne samo Putina, već i mnoge njegove sunarodnike.

Sada je, kaže, zadatak da se rat privede kraju, a da se ne pripremi scena za sledeću rundu sukoba. Kisindžer kaže da želi da se Rusija što više odrekne teritorije koju je osvojila 2014. godine, ali realnost je, kaže on, da će u bilo kakvom prekidu vatre Rusija verovatno zadržati barem Sevastopolj - najveći grad na Krimu i glavni ruski grad pomorska baza na Crnom moru. Takvo rešenje, u kojem Rusija gubi neke ratne dobitke, ali zadržava druge, moglo bi da ostavi nezadovoljne i Rusiju i Ukrajinu.

Po njegovom mišljenju, ovo je recept za buduće sukobe. "Ono što Evropljani sada govore je, po mom mišljenju, suludo opasno", kaže on. "Zato što Evropljani govore: 'Ne želimo njih (Ukrajinu) u NATO jer su preveliki rizik. I zato ćemo ih naoružati do zuba i dati im najsavremenije oružje'. Njegov zaključak je neumoljiv. "Sada smo naoružali Ukrajinu do nivoa da će ona biti najbolje naoružana zemlja i sa najmanje strateškim iskustvom na rukovodstvu u Evropi". Uspostavljanje trajnog mira u Evropi, kaže, zahteva od Zapada da preduzme vizionarske korake. Prvi je da Ukrajina uđe u NATO, kao sredstvo njenog obuzdavanja, ali i zaštite. Drugi je da Evropa svoje približavanje Rusiji osmisli kao način stvaranja stabilne istočne granice.Istovremeno, razumljivo je, navodi on, da bi mnoge zapadne zemlje odbacile jedan ili drugi od ovih ciljeva. Uključivanjem Kine, kao saveznika Rusije i protivnika NATO-a, zadatak bi postao još teži. Kina, naime, ima daleko veći interes da Rusija iz rata u Ukrajini izađe netaknuta. Ne samo da je Si najavio partnerstvo "bez ograničenja" koje mora da razvija sa Putinom, već bi kolaps u Kremlju značio veliku glavobolju za Kinu jer bi stvorio vakuum moći u Centralnoj Aziji koji bi mogao da popuni "Građanski rat u sirijskom stilu“.

Posle telefonskog razgovora Sija sa Zelenskim, Kisindžer veruje da se Kina možda pozicionira kao posrednik između Rusije i Ukrajine. Kao jedan od tvoraca politike koja je suprotstavila SAD i Kinu Sovjetskom Savezu, Kisindžer je sumnjao da Kina i Rusija mogu dobro da rade zajedno. Istina, zemlje dele sumnje prema Sjedinjenim Državama, ali on veruje da imaju instinktivno nepoverenje jedna prema drugoj. "Nikada nisam sreo ruskog lidera koji je rekao nešto dobro o Kini", kaže Kisindžer. I nikada nisam sreo kineskog lidera koji je rekao nešto dobro o Rusiji", dodao je on. On smatra da oni nisu prirodni saveznici.

Prema njegovim rečima, Kinezi su pokrenuli diplomatske akcije u vezi sa Ukrajinom kao izrazom svog nacionalnog interesa. Iako odbijaju da prihvate uništenje Rusije, priznaju da Ukrajina treba da ostane nezavisna država i jasno su upozorili na upotrebu nuklearnog oružja. Kako kaže, možda čak i prihvate želju Ukrajine da uđe u NATO. Kina to čini delimično zato što ne želi da se sukobi sa Sjedinjenim Državama“, ističe Kisindžer. "Oni stvaraju sopstveni svetski poredak, koliko god mogu".

Još jedna oblast o kojoj Kina i SAD treba da razgovaraju je, ističe bivši šef američke diplomatije, veštačka inteligencija. "Mi smo na samom početku mogućnosti gde bi mašine mogle da izazovu globalnu kugu ili druge pandemije", kaže on. "Ne samo u nuklearnom, već u bilo kom polju ljudskog uništenja". Priznaje da ni stručnjaci za veštačku inteligenciju ne znaju koliko će ona biti moćna. Ali Kisindžer veruje da će veštačka inteligencija postati ključni faktor bezbednosti u roku od pet godina.

BONUS VIDEO:

IZRAEL MOŽE NAPRAVITI VELIKE POSLEDICE EVROPI I AMERICI: Prekid primirja poremetio tok rata! Ove države mogu da se umešaju u rat?! Kurir televizija

 (MONDO/D.S)