Na samitu održanom 14. i 15. decembra, 26 od 27 članica EU postiglo je dogovor o načinu punjenja budžeta Unije za pomoć Ukrajini u odbrani od Rusije.
Od početka 2020. godine do danas, članice Evropske unije nesmetano troše kako bi njihove privrede i građani mogli da prežive pandemiju koronavirusa SARS-CoV-2, rat u Ukrajini i rast cena energenata. Bogatije zemlje sa severa Starog kontinenta su 2020. nevoljno pristale da daju doprinos u fond za oporavak Unije, težak 806 milijardi dolara, a koji je uglavnom potrošen na spasavanje južnih i istočnih članica EU. Međutim, visoke kamatne stope potkopali su te planove, piše The Economist.
Na samitu održanom 14. i 15. decembra, 26 od 27 članica EU postiglo je dogovor o načinu punjenja budžeta Unije za pomoć Ukrajini u odbrani od Rusije, višim kamatama na dug EU i dodatnoj pomoći zemljama u kojima većina migranti dolaze iz siromašnijih zemalja sveta. Kompromis nije bio velikodušan koliko je želela Evropska komisija, ali je bio dovoljno dobar da ga prihvate skoro sve države članice.
Protiv njega je bio samo mađarski premijer Viktor Orban. On je nedavno dao prećutno odobrenje za otvaranje pregovora o članstvu u Uniji sa Ukrajinom, ali tek pošto mu je Brisel poslao 10 milijardi evra, koje nije želeo da mu da ranije jer on i njegovi kohorti krše vladavinu prava u svojoj zemlji.
Ako EU želi da Orban odobri pomenuti veći fiskalni paket, verovatno će morati da mu da ostatak novca koji do sada nije bio voljan da mu da zbog određenih autoritarnih praksi. Reč je o 20 milijardi evra. Međutim, njegov manevarski prostor nije neograničen.
Lideri EU kažu da bi njegov veto mogao da se zaobiđe korišćenjem Evropskog stabilizacijskog mehanizma, fonda za osiguranje finansijske stabilnosti u evrozoni koji ima prilično veliki kapacitet. Ako Unija zauzme čvrst stav prema njemu početkom 2024. godine, mogao bi da odustane od ucene.
Istovremeno, ministri finansija zemalja članica EU pokušavaju da razmrse jedni druge finansijske zavrzlame. Zastarela i stroga pravila Unije o dugu i deficitu jedva da su funkcionisala pre pandemije. Bile su previše složene, prezadužene zemlje su se borile sa njima, a zbog stalnih rezova budžeta nisu dozvoljavale okretanje zelenim investicijama.
Kada je pandemija pogodila Uniju, oni su privremeno suspendovani kako bi zemlje mogle slobodno da troše. Od tada im se EU više nije vraćala. Međutim, kako će se vratiti početkom 2024. godine, trebalo ih je nadograditi.
Evropska komisija je predložila izmene koje bi joj dale više moći i koje ne bi robovale brojevima. Članovi bi pristali na planove usmerene na smanjenje duga i pokrenuli reforme koje bi im omogućile rast. Međutim, Nemačka je želela da primora druge članice da svake godine smanje svoje dugove i deficite za određene minimalne iznose.
Očekivalo se da će Francuska pristati na predlog, ali pod uslovom da izmene stupe na snagu tek po isteku mandata predsednika Emanuela Makrona.
Previše rigidna pravila zaista mogu biti problem, kao što se može videti na primeru Nemačke. U novembru je njegov Ustavni sud zaustavio pokušaje da se pribegne kreativnim rešenjima kako bi se zaobišle odredbe o ustavnom deficitu. U međuvremenu, vlada je predložila niz smanjenja budžeta i povećanja poreza kako bi zakrpila rupe u budžetu. Sve se to dešava u trenutku kada nemačka privreda stagnira i vapi za investicijama.
(Jutarnji, Mondo, I.L.)
