ZAŠTO PUTIN NIJE gađao "tomahavke" u Siriji?

Analitičari ruske politike proveli su mnogo vremena pitajući se šta bi predsednik Rusije Vladimir Putin uradio ako bi bio direktno izazvan u Siriji.

Amerikanci su najavili Rusima da će napasti Siriju, što je dobar potez, jer je u sirijskoj bazi bilo i ruskih vojnika.

Ruska vojska je, pošto je znala za napad, mogla da pokuša da obori američke projektile "tomahavk", ali to nije učinila.

Američki mediji spekulišu o razlozima zbog Putin nije reagovao.

Sirijska vojska odana predsedniku Bašaru al Asadu koristi ruske protivavionske sisteme, ali starijeg tipa i ti sistemi ne mogu da se nose sa desetinama američkih krstarećih projektila.

Pentagon tvrdi da su mete u sirijskoj bazi bili upravo protivavionski sistemi, što znači da ih posle napada tamo verovatno više nema.

Rusija je, sa druge strane, u Siriji postavila svoje najbolje protivavionske i protivraketne sisteme S-300 i S-400, što je moglo da se protumači kao da je cilj bio zaštita sirijskih vazduhoplovnih baza od američkih napada.

Rusi su, međutim, svoje sofisticirane sisteme postavili u svoje baze u Siriji - vazduhoplovnu bazu Hmeimim i pomorsku bazu Tartus.

Šajrat, sirijska baza koju su Amerikanci bombardovali, nije daleko, a koriste je i Rusi.

Rusi su krajem 2015. godine rekonstruisali pistu i doneli opremu kako bi njihovi avioni mogli da izvode vazdušne udare sa tog aerodroma.

Ruska vojska nije, međutim, morala da u tu bazu morali postavi i svoje protivavionske i protivraketne sisteme, jer je baza pokrivena ruskim radarima.

Baza Šarjat je pokrivena kišobranom sistema S-300, koji ima domet veći od 150 kilometara i koristi radare čiji je domet veći od 300 kilometara.

Rakete "tomahavk" mogu biti programirane tako da izbegnu radare, ali bi teško izbegle ovu mrežu ruskih sistema.

Rusija je, pored toga, znala da nailazi roj američkih raketa.

Novinske agencije u Vašingtonu su izvestile da su Amerikanci obavestili Ruse o napadu bar sat vremena pre udara "tomahavka".

To je sasvim dovoljno vremena da se radari aktiviraju, nameste lansirne rampe i angažuje najbolje rusko osoblje.

Sve navedeno govori da je Putin mogao da puca na "tomahavke". Putin je mogao da kaže da je branio svoje sirijske saveznike, koji se bore protiv terorista.

Čak i da su ruski odbrambeni sistemi nadjačani brojem ispaljenih američkih raketa, nekoliko oborenih američkih krstarećih raketa moglo je dobro da posluži za pobijanje novog agresivnog pristupa Vašingtona, a kamoli u propagandnom ratu.

Uz to, obaranje američkih krstarećih projektila ne podiže značajno tenzije, jer nema mrtvih ili ranjenih američkih pilota.

Putin, međutim, to nije pokušao. Možda je to bila taktička odluka. Možda su Amerikanci isprovocirali Putinov antiraketni blef. Možda je Putin hteo da poruči Asadu da ruska podrška ima granice i da ratni zločini ne doprinose toj pomoći.

Ili je, možda, Putin na umu imao trgovinu.

Nema veće nepoznanice i otvorenog pitanja u svetu vojne industrije i trgovine oružjem od one koliko su ruski protivavionski sistemi zaista efikasni protiv američke tehnologije.

Rusija zarađuje prodajom sistema za koje tvrdi da mogu da osujete američko oružje.

Na drugoj strani, američki sistemi za ometanje, sajber ratovanje, pametni projektili i unapređeni "mamci" projektovani su da poraze ruske digitalno povezane sisteme.

Ne postoji veće marketinško razočarenje nego da Rusi ispale projektile na američke krstareće rakete i promaše. To bi pokazalo da ruski sistemi za odvraćanje ne rade kako su reklamirani.

Putin je mogao da gađa "tomahavke", ali je procena rizika možda više vezana za njegovu dugoročnu geopolitičku igru nego za kratkotrajnu bruku.