PRIČAJMO MALO O VREMENU, IONAKO TO STALNO RADIMO

Razgovori o vremenu, koje ovde sada slušam, podsećaju me na doba kada smo kao klinci mislili da možda jedino Englezi o toj temi svakodnevno razgovaraju. Jer, zašto pričati o tome kad ovde postoje četiri godišnja doba, pa ako je zima - zima je, a ako je leto onda je valjda normalno da sunce prži. U proleće i jesen vreme je, hajde da tako kažem, standardno promenljivo. Samo su, koliko se sećam, babe i dede često pominjali vreme u razgovorima koji su se po pravilu odnosili na neku od njihovih reumatskih boljki.

U tadašnjim medijima, ne samo ovdašnjim, vreme ili prognoza vremena jesu postojali, ali kao mala, gotovo beznačajna rubrika. Gotovo da ne pamtim da se neka televizija, radio ili novina iz dana u dan bavila vremenom kao centralnom temom.

Lekari nas nisu upozoravali na štetnost izlaganja sunčevim zracima u vremenu od deset do sedamnaest sati, pa smo tako leti u sred podneva, po najvećoj vrućini pičili fudbal ne strahujuci od kolapsa, već od plikova na tabanima od vrelog peska. I, koliko ja znam, ne samo da niko nije nagrajisao zbog vrućine, hoću reći - dobio sunčanicu ili izgoreo da bi ga morali mazati po ledjima raznim mazalicama, već smo svi i dan-danas zdravi i čili u svakom smislu.

Jeste, čudili smo se Nemcima i ostalim severnjacima kada bi, nakon nekoliko dana provedenih na južnim morima, pocrveneli kao rakovi, jer smo mi letnju farbu nabacivali već u aprilu ili maju.

Zimi - padne sneg u Beogradu i veći od pola metra. I, nikom ništa. Normalno. Stegne mraz noću, pa se ulice koje nikad nisu naročito čišćene zalede. Zalede se i one žice od trolejbusa, a autobusi samo šlajfuju u mestu. Prosto, tog dana ili tih dana ne radi gradski prevoz. Sećam se da se nekoliko puta čak nije išlo ni u školu zbog snega, jakog mraza i poledice. U vestima na televiziji, radiju i u novinama naslovi - “stigla ciča zima”, i nikom ništa!

Sada, nakon višegodišnjih medijskih priprema sa pričama o klimatskim promenama i katastrofama koje nailaze ne samo da se svakodnevno u elektronskim i štampanim medijima bave letnjim vrućinama i zimskim hladnoćama, nego je i običan svet te teme prihvatio kao svoje - svakodnevne. Gledaju ljudi pomno prognoze vremena, pažljivo slušaju vremenske podatke – koliki je atmosferski pritisak, kolika je vlažnost vazduha, a kolika brzina vetra, ma, gledaju i sajtove hidrometeoroloških centara, prate radarsko kretanje oblaka, vrućih ili ledenih talasa itd.

Hoću reći “ponašaju se” na zadatu temu. Izbombarduješ li ih u kontinuitetu prenaglašenim vestima o vrućinama ili hladnoćama, posle nekog vremena ljudi počinju da proživljavaju te teme, pa im, hteli-ne hteli, postaju svakodnevne i u najobičnijim razgovorima.

Imajući sve ovo u vidu, čovek se ponekad s pravom pita - pa kako smo uopšte preživeli dosad bez klima uredjaja u kući, stanu, na poslu, u kolima… Kako nismo crkli od “nesnosne vrućine”. Kako smo uopšte preživeli “onolike hladnoće samo uz kaljeve peći ili možda tzv. bubnjare”.

Ne kažem da naučnici nisu u pravu kada tvrde da su, zbog ljudskog nemara, klimatske promene već poodmakle, i da će, ako se nastavi ovaj tempo zagrevanja visokih slojeva atmosfere, doći do tumbanja ustaljenih klimatskih zona na kugli zemaljskoj. Ja samo primećujem da ljudi postaju svesniji toga, ali i da su ih mediji naplašili i više nego što im, kao običnim smrtnicima, realno treba da bi znali o nečemu što se oko njih dogadja. I danas na televiziji užasni požari, poplave, suše, oluje, grad…

Koliko pamtim i ranije je vreme bilo slično, ako ne i isto, ali nas, u to sam siguran, nisu plašili ovakvim vestima nego su nas - obaveštavali.

A tu ima razlike. Drastične.