Verujem da većina ljudi koji ne idu na Exit ima prilično uobičajene i predvidive razloge za to – ne vole gužvu, smeta im vrućina i prašina, zaziru od kiše i blata, ne odgovara im muzička ponuda, nemaju para za tu vrstu zabave, ili ih naprosto mrzi da se „cimaju“. Sve je to legitimno i razumljivo.
Sa druge strane, skoro sam siguran da svako od onih koji Exit zaista vole, ima neki svoj, poseban razlog za to.
Nisam planirao da tekst počnem parafrazom uvodnih rečenica „Ane Karenjine“, ali se ona sama nametnula kada sam sebi postavio to jednostavno pitanje: a zašto ja uopšte volim Exit? Prvo što sam shvatio kada sam pokušao da odgovorim bilo je, možda paradoksalno, da sam ga istinski zavoleo tek kada sam počeo na njemu da radim.
Tokom sedam godina imao sam zadovoljstvo i privilegiju da vodim ekipu Radija B92 koja je realizovala program uživo sa festivala. Na prvi pogled, zvuči gotovo idilično – studio u bekstejdž prostoru glavne bine, prenosi koncerata, „minglovanje“ i ćaskanje sa zvezdama festivala, takoreći rokenrol glamur...
U stvarnosti, svaki glamur je prestajao onog trenutka kad bismo se svakog dana oko 5 popodne uputili na „Đavu“, uzbrdo kaldrmom od „Lovotursa“. Ali, počinjao je najbolji posao na svetu. Studio je bio šator krcat pregrejanim uređajima, u kome su najbitniji komadi opreme bili dva kineska ventilatora, papirni ubrusi i gomile pakovanja vode.
Neke od koncerata koje sam najviše iščekivao, odgledao sam sa mesta sa kojih sam loše čuo i slabo video, jer je u zakazano vreme trebalo dočekati u studiju nekog gosta. Zvezde nisu baš uvek davale intervjue, još ređe su ćaskale sa novinarima, a dolazak nekih od njih imao je sva bezbednosna obeležja samita G8.
Čovek lako može da se upita šta je tu onda uopšte toliko uzbudljivo i zabavno.
Kada vas Adam Horovic iz Beastie Boys pogleda popreko jer ste ga potapšali po ramenu? Ne baš. Kada Džulijet Luis izrazi želju da se slika sa vama? To je već bolje. A možda kada vas Pol Veler zamoli za papirnu maramicu jer mu curi nos? Ne bih rekao.
Muzičari koji ne nastupaju previše često pred publikom od dvadesetak hiljada ljudi umeju da budu mnogo zabavniji sagovornici od mega zvezda kojima je Exit samo još jedna u nizu poslovnih obaveza tokom festivalske sezone. Posle tridesetpet godina intenzivnog slušanja i praćenja popularne muzike i dvadesetpet godina novinarskog staža, jedno od najpronicljivijih zapažanja o šou-biznisu dobio sam od strane momka čijeg se imena više ne sećam, iz sastava Groove Armada.
U neobaveznom razgovoru posle gostovanja u programu rekao nam je: „Jel' znate onu našu pesmu 'I See You Baby (Shakin' That Ass)'? Koliko glupa pesma, a koliko sam para zaradio od nje!“
Sa druge strane, skoro sam siguran da svako od onih koji Exit zaista vole, ima neki svoj, poseban razlog za to.
Nisam planirao da tekst počnem parafrazom uvodnih rečenica „Ane Karenjine“, ali se ona sama nametnula kada sam sebi postavio to jednostavno pitanje: a zašto ja uopšte volim Exit? Prvo što sam shvatio kada sam pokušao da odgovorim bilo je, možda paradoksalno, da sam ga istinski zavoleo tek kada sam počeo na njemu da radim.
Tokom sedam godina imao sam zadovoljstvo i privilegiju da vodim ekipu Radija B92 koja je realizovala program uživo sa festivala. Na prvi pogled, zvuči gotovo idilično – studio u bekstejdž prostoru glavne bine, prenosi koncerata, „minglovanje“ i ćaskanje sa zvezdama festivala, takoreći rokenrol glamur...
U stvarnosti, svaki glamur je prestajao onog trenutka kad bismo se svakog dana oko 5 popodne uputili na „Đavu“, uzbrdo kaldrmom od „Lovotursa“. Ali, počinjao je najbolji posao na svetu. Studio je bio šator krcat pregrejanim uređajima, u kome su najbitniji komadi opreme bili dva kineska ventilatora, papirni ubrusi i gomile pakovanja vode.
Neke od koncerata koje sam najviše iščekivao, odgledao sam sa mesta sa kojih sam loše čuo i slabo video, jer je u zakazano vreme trebalo dočekati u studiju nekog gosta. Zvezde nisu baš uvek davale intervjue, još ređe su ćaskale sa novinarima, a dolazak nekih od njih imao je sva bezbednosna obeležja samita G8.
Čovek lako može da se upita šta je tu onda uopšte toliko uzbudljivo i zabavno.
Kada vas Adam Horovic iz Beastie Boys pogleda popreko jer ste ga potapšali po ramenu? Ne baš. Kada Džulijet Luis izrazi želju da se slika sa vama? To je već bolje. A možda kada vas Pol Veler zamoli za papirnu maramicu jer mu curi nos? Ne bih rekao.
Muzičari koji ne nastupaju previše često pred publikom od dvadesetak hiljada ljudi umeju da budu mnogo zabavniji sagovornici od mega zvezda kojima je Exit samo još jedna u nizu poslovnih obaveza tokom festivalske sezone. Posle tridesetpet godina intenzivnog slušanja i praćenja popularne muzike i dvadesetpet godina novinarskog staža, jedno od najpronicljivijih zapažanja o šou-biznisu dobio sam od strane momka čijeg se imena više ne sećam, iz sastava Groove Armada.
U neobaveznom razgovoru posle gostovanja u programu rekao nam je: „Jel' znate onu našu pesmu 'I See You Baby (Shakin' That Ass)'? Koliko glupa pesma, a koliko sam para zaradio od nje!“
Anegdote sa poznatima su možda zabavne za prepričavanje u društvu, fotografije sa muzičkim herojima iz mladosti su sjajna stvar za foto-album ličnih uspomena, ili Facebook, ako baš insistirate, ali postoji jedan osećaj koji prevazilazi triviju, a koji je, kako mi se čini, najvažniji kada je u pitanju lični odnos prema događaju poput Exita.
Nazovimo ga osećajem učestvovanja. Ne morate biti ni muzičar, ni novinar, ni u timu organizacije festivala, dovoljno je da ste i „običan“ posetilac da biste se osećali kao deo nečeg većeg, učesnik u jednom džinovskom strujanju pozitivne energije koje se tokom četiri julska dana svake godine događa u Novom Sadu. Zvuči kao fraza, kao neka stara hipijevska, ili neka moderna aktivistička priča, ali ponekad su baš takve, očigledne priče, zapravo istinite.
Sama činjenica da ovaj festival uspešno traje toliko dugo čini ga jednom od retkih takvih pojava u zemlji u kojoj se uspeh ne prašta, a od uspešnih zazire. Mnogo puta smo čuli kako je Exit učinio mnogo za imidž Srbije u inostranstvu. Neizmerno je važnije šta je učinio za nas, ovde.
Ove godine ponovo idem na Exit kao turista. Osećam da će mi se dopasti.
Nazovimo ga osećajem učestvovanja. Ne morate biti ni muzičar, ni novinar, ni u timu organizacije festivala, dovoljno je da ste i „običan“ posetilac da biste se osećali kao deo nečeg većeg, učesnik u jednom džinovskom strujanju pozitivne energije koje se tokom četiri julska dana svake godine događa u Novom Sadu. Zvuči kao fraza, kao neka stara hipijevska, ili neka moderna aktivistička priča, ali ponekad su baš takve, očigledne priče, zapravo istinite.
Sama činjenica da ovaj festival uspešno traje toliko dugo čini ga jednom od retkih takvih pojava u zemlji u kojoj se uspeh ne prašta, a od uspešnih zazire. Mnogo puta smo čuli kako je Exit učinio mnogo za imidž Srbije u inostranstvu. Neizmerno je važnije šta je učinio za nas, ovde.
Ove godine ponovo idem na Exit kao turista. Osećam da će mi se dopasti.
