Kako volim da se vozim spavaćim kolima! Ne znam šta je to, da li onaj monotoni ritam kloparanja vagona po pruzi, ili činjenica da te neko stalno budi za ovu ili onu granicu, pa ti posle bude još slađe da zaspiš, ali Četvrtak noć je, i ja se radujem kao dete dok ulazim u naš kupe. Potpuno netipično za mene, još pre jedno mesec dana sam potpuno euforično rešila da ću otići na koncert Džibonija u pulskoj areni. Pod jedan, u Puli nikad nisam bila, a u pulskoj areni još manje. Pod dva, kao što već znate, Džibonijeva „Unca fibre“ me je oborila sa nogu, kao prava temperatura. A pod tri, kapiram da se jednom živi, i zašto ja ne bih pravila takve divne ludosti?

Enivej, rent-a-car u Zagrebu- lepi novi Punto, doručak – vruće pecivo u obližnjoj pekari, i – krenulio smo!
Negde izvan Zagreba počinje da lije kao iz kabla, i ne možemo da se načudimo činjenici da idemo na more na 2 dana (nema se više vremena), a da nas vreme baš toliko ne služi. Usput, Igor ceo put viče da je to „ovaj prokleti Gorski Kotar, tu uvek pljušti“, i taj njegov Gorski Kotar uredno traje od Karlovca, pa sve do Pule. 

Stižemo u Pulu živi i zdravi. Pošto kapiramo da od plaže nema ništa, iako je kiša naprasno stala (pa da, prošli smo Gorski kotar), idemo u izviđanje Pule, a onda se spuštamo na Verudelu, predeo pun hotela i plaža. U tom trenu, okrećem telefon Nikše Bratoša, Džibonijevog producenta, i nalazimo se sa njim na kafi u Hotelu Histria. Usput nalećem na Tomi Emanuela (poznat vam je iz moje rubrike „A one man band“), i srdačno se pozdravljamo, a znamo se jer sam pomagala Kovaču u organizaciji Tomijevog koncerta u BG-u. Tomi svira večeras sa Džibonijem, razlog više da očekujemo dobar koncert.

Nikša, kog prvi put upoznajem, ostavlja utisak jednog vedrog, raspoloženog i nadasve predusretljivog tipa, što u njegovoj branši nije uvek slučaj. Ćaskamo o svemu i svačemu, moram da mu kažem koliko mi se sviđa njegov rad sa Džibonijem, pogotovo aranžmani i produkcija za „Kad sam nasamo sa njom“, i za „Cvijet među stijenama“ koju izvodi Goran Karan na svojoj ploči. Njega iznenađuje što tako pomno pratim njegov rad. Pričamo i o mojoj ploči (koja se i dalje snima, finansije, finansije), i čak razmišljamo o tome da nešto uradimo zajedno. U jednom trenutku on vadi dva plastificirana pasa na kojima piše „izvođač“, Igor i ja se pogledavamo sa smeškom – baš smo dobili kraljevski tretman. Vreme je da se krene, Nikša nas zove da dođemo na after party posle koncerta, i rado prihvatamo poziv.

E, koncert. Arena se još puni, a nestrpljivi Džiboni kreće sa svirkom 15 minuta pre najavljenog početka koncerta!!! Zanimljiva fora. Kaže da je čekao na ovo 15 godina, i da više nije mogao da izdrži ni minut. Ovo je prvi put da se tako nešto dešava, sve nas je iznenadio, i njegovi fanovi hrle da uđu arenu što brže, jer čuju da je koncert počeo.

Mrzim da pišem u formi recenzije, ali nekako moram da vam opišem kako je to zvučalo i izgledalo. Jednom rečju – fantastično. Zvuk je bio odličan, bend savršeno precizan, uvežban i sa puno sluha za njegov sentiment i promenjivo raspoloženje. Dinamika kojom su svirali, i kojom je on pevao svoje pesme je bila stvarno šarenolika, prateći reči koje su kod Džibonija stvarno savršenstvo bez mane...Katkad jedva čujno i toliko nežno, a katkad trijumfalno glasno, uz ogromnu energiju. Negde sam na netu pročitala da njega prozivaju za „loše pevanje uživo“. Velika neistina. To je prvi balkanski izvođač koji mi zvuči potpuno isto na izdanju i na koncertu. Publika je bila u potpunoj euforiji, sve su se reči znale napamet i pevale sa njim, a i ja sam pokazala zavidan nivo poznavanja njegovog dela. Nebo nad nama se razvedrilo, i bilo je stvarno prelepo slušati pesme kao što su „Libar“, „Vrime da se pomirim sa svitom“, „Tempera“, „Činim pravu stvar“, i gledati zvezdani svod iznad.

Mana je bilo par. Prvo, koncert je trajao beskonačno – to naravno nije smetalo njegovim fanovima, ali meni se čini da je poprilično prešišao vrhunac koncerta, i dopustio sebi da na bini ostane apsolutno predugo, dopuštajući raspoloženju publike da tu i tamo splasne. Mislim da je trebalo da ode sa scene kad je bilo najbolje. Mada, razumem i njega.

On na sceni ima strašno dobar odnos sa publikom, i iskrenu priču. Dok je tako pričao, pomislila sam koliko li je srećan. Njega vole zbog njegove duše, koju ogoli u svakom svom tekstu, a to znači da ga vole baš onakvog kakav je. Nema mnogo ljudi na svetu tu čast.

Neke klasično muzičarske fore sa završecima pesama su bile besomučno ponavljane iz pesme u pesmu, mislim da su tu mogli da budu maštovitiji... Ali, za mene najveća mana, potpuno iracionalno, je bila izvedba moje omiljene pesme „Kad sam nasamo s’njom“. Na njoj su na binu izašli Tomi Emanuel i Matija Dedić.

I poprilično uprskali stvar, ne shvatajući da takvu pesmu moraš da ispoštuješ, tišinu koju traži, da ne presviravaš svoj instrument, da ti fraze budu nežne i tihe. Jer ta pesma je veća od bilo koje svirke. Cela stvar je bila presporo odsvirana, što je bilo mučno slušati. Ironija je što su oni tu pesmu svirali na ploči, i u stvari se sad vidi koliko je važan producentski udeo Nikše Bratoša. Bez njega, dva vrhunska muzičara ne umeju da procene atmosferu i značaj pesme, a on ne može da bira tejkove kao u studiju, i da napravi remek delo kakvo je ova pesma u originalu. Šteta.

Kao da nas je neko gazio satima, Igor i ja smo potpuno slomljeni izašli na kraju koncerta, ne zbog Džibonija, već zato što smo izgleda matori, a stajali smo u mestu 3 sata. Sve me bolelo, a najviše leđa, mada mi je duša bila puna ko oko. A to je najvažnije, zar ne?
A i upoznala sam Džibonija. :)

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com

Kako volim da se vozim spavaćim kolima! Ne znam šta je to, da li onaj monotoni ritam kloparanja vagona po pruzi, ili činjenica da te neko stalno budi za ovu ili onu granicu, pa ti posle bude još slađe da zaspiš, ali Četvrtak noć je, i ja se radujem kao dete dok ulazim u naš kupe. Potpuno netipično za mene, još pre jedno mesec dana sam potpuno euforično rešila da ću otići na koncert Džibonija u pulskoj areni. Pod jedan, u Puli nikad nisam bila, a u pulskoj areni još manje. Pod dva, kao što već znate, Džibonijeva „Unca fibre“ me je oborila sa nogu, kao prava temperatura. A pod tri, kapiram da se jednom živi, i zašto ja ne bih pravila takve divne ludosti?

Enivej, rent-a-car u Zagrebu- lepi novi Punto, doručak – vruće pecivo u obližnjoj pekari, i – krenulio smo!
Negde izvan Zagreba počinje da lije kao iz kabla, i ne možemo da se načudimo činjenici da idemo na more na 2 dana (nema se više vremena), a da nas vreme baš toliko ne služi. Usput, Igor ceo put viče da je to „ovaj prokleti Gorski Kotar, tu uvek pljušti“, i taj njegov Gorski Kotar uredno traje od Karlovca, pa sve do Pule. 

Stižemo u Pulu živi i zdravi. Pošto kapiramo da od plaže nema ništa, iako je kiša naprasno stala (pa da, prošli smo Gorski kotar), idemo u izviđanje Pule, a onda se spuštamo na Verudelu, predeo pun hotela i plaža. U tom trenu, okrećem telefon Nikše Bratoša, Džibonijevog producenta, i nalazimo se sa njim na kafi u Hotelu Histria. Usput nalećem na Tomi Emanuela (poznat vam je iz moje rubrike „A one man band“), i srdačno se pozdravljamo, a znamo se jer sam pomagala Kovaču u organizaciji Tomijevog koncerta u BG-u. Tomi svira večeras sa Džibonijem, razlog više da očekujemo dobar koncert.

Nikša, kog prvi put upoznajem, ostavlja utisak jednog vedrog, raspoloženog i nadasve predusretljivog tipa, što u njegovoj branši nije uvek slučaj. Ćaskamo o svemu i svačemu, moram da mu kažem koliko mi se sviđa njegov rad sa Džibonijem, pogotovo aranžmani i produkcija za „Kad sam nasamo sa njom“, i za „Cvijet među stijenama“ koju izvodi Goran Karan na svojoj ploči. Njega iznenađuje što tako pomno pratim njegov rad. Pričamo i o mojoj ploči (koja se i dalje snima, finansije, finansije), i čak razmišljamo o tome da nešto uradimo zajedno. U jednom trenutku on vadi dva plastificirana pasa na kojima piše „izvođač“, Igor i ja se pogledavamo sa smeškom – baš smo dobili kraljevski tretman. Vreme je da se krene, Nikša nas zove da dođemo na after party posle koncerta, i rado prihvatamo poziv.

E, koncert. Arena se još puni, a nestrpljivi Džiboni kreće sa svirkom 15 minuta pre najavljenog početka koncerta!!! Zanimljiva fora. Kaže da je čekao na ovo 15 godina, i da više nije mogao da izdrži ni minut. Ovo je prvi put da se tako nešto dešava, sve nas je iznenadio, i njegovi fanovi hrle da uđu arenu što brže, jer čuju da je koncert počeo.

Mrzim da pišem u formi recenzije, ali nekako moram da vam opišem kako je to zvučalo i izgledalo. Jednom rečju – fantastično. Zvuk je bio odličan, bend savršeno precizan, uvežban i sa puno sluha za njegov sentiment i promenjivo raspoloženje. Dinamika kojom su svirali, i kojom je on pevao svoje pesme je bila stvarno šarenolika, prateći reči koje su kod Džibonija stvarno savršenstvo bez mane...Katkad jedva čujno i toliko nežno, a katkad trijumfalno glasno, uz ogromnu energiju. Negde sam na netu pročitala da njega prozivaju za „loše pevanje uživo“. Velika neistina. To je prvi balkanski izvođač koji mi zvuči potpuno isto na izdanju i na koncertu. Publika je bila u potpunoj euforiji, sve su se reči znale napamet i pevale sa njim, a i ja sam pokazala zavidan nivo poznavanja njegovog dela. Nebo nad nama se razvedrilo, i bilo je stvarno prelepo slušati pesme kao što su „Libar“, „Vrime da se pomirim sa svitom“, „Tempera“, „Činim pravu stvar“, i gledati zvezdani svod iznad.

Mana je bilo par. Prvo, koncert je trajao beskonačno – to naravno nije smetalo njegovim fanovima, ali meni se čini da je poprilično prešišao vrhunac koncerta, i dopustio sebi da na bini ostane apsolutno predugo, dopuštajući raspoloženju publike da tu i tamo splasne. Mislim da je trebalo da ode sa scene kad je bilo najbolje. Mada, razumem i njega.

On na sceni ima strašno dobar odnos sa publikom, i iskrenu priču. Dok je tako pričao, pomislila sam koliko li je srećan. Njega vole zbog njegove duše, koju ogoli u svakom svom tekstu, a to znači da ga vole baš onakvog kakav je. Nema mnogo ljudi na svetu tu čast.

Neke klasično muzičarske fore sa završecima pesama su bile besomučno ponavljane iz pesme u pesmu, mislim da su tu mogli da budu maštovitiji... Ali, za mene najveća mana, potpuno iracionalno, je bila izvedba moje omiljene pesme „Kad sam nasamo s’njom“. Na njoj su na binu izašli Tomi Emanuel i Matija Dedić.

I poprilično uprskali stvar, ne shvatajući da takvu pesmu moraš da ispoštuješ, tišinu koju traži, da ne presviravaš svoj instrument, da ti fraze budu nežne i tihe. Jer ta pesma je veća od bilo koje svirke. Cela stvar je bila presporo odsvirana, što je bilo mučno slušati. Ironija je što su oni tu pesmu svirali na ploči, i u stvari se sad vidi koliko je važan producentski udeo Nikše Bratoša. Bez njega, dva vrhunska muzičara ne umeju da procene atmosferu i značaj pesme, a on ne može da bira tejkove kao u studiju, i da napravi remek delo kakvo je ova pesma u originalu. Šteta.

Kao da nas je neko gazio satima, Igor i ja smo potpuno slomljeni izašli na kraju koncerta, ne zbog Džibonija, već zato što smo izgleda matori, a stajali smo u mestu 3 sata. Sve me bolelo, a najviše leđa, mada mi je duša bila puna ko oko. A to je najvažnije, zar ne?
A i upoznala sam Džibonija. :)

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com

Kako volim da se vozim spavaćim kolima! Ne znam šta je to, da li onaj monotoni ritam kloparanja vagona po pruzi, ili činjenica da te neko stalno budi za ovu ili onu granicu, pa ti posle bude još slađe da zaspiš, ali Četvrtak noć je, i ja se radujem kao dete dok ulazim u naš kupe. Potpuno netipično za mene, još pre jedno mesec dana sam potpuno euforično rešila da ću otići na koncert Džibonija u pulskoj areni. Pod jedan, u Puli nikad nisam bila, a u pulskoj areni još manje. Pod dva, kao što već znate, Džibonijeva „Unca fibre“ me je oborila sa nogu, kao prava temperatura. A pod tri, kapiram da se jednom živi, i zašto ja ne bih pravila takve divne ludosti?

Enivej, rent-a-car u Zagrebu- lepi novi Punto, doručak – vruće pecivo u obližnjoj pekari, i – krenulio smo!
Negde izvan Zagreba počinje da lije kao iz kabla, i ne možemo da se načudimo činjenici da idemo na more na 2 dana (nema se više vremena), a da nas vreme baš toliko ne služi. Usput, Igor ceo put viče da je to „ovaj prokleti Gorski Kotar, tu uvek pljušti“, i taj njegov Gorski Kotar uredno traje od Karlovca, pa sve do Pule. 

Stižemo u Pulu živi i zdravi. Pošto kapiramo da od plaže nema ništa, iako je kiša naprasno stala (pa da, prošli smo Gorski kotar), idemo u izviđanje Pule, a onda se spuštamo na Verudelu, predeo pun hotela i plaža. U tom trenu, okrećem telefon Nikše Bratoša, Džibonijevog producenta, i nalazimo se sa njim na kafi u Hotelu Histria. Usput nalećem na Tomi Emanuela (poznat vam je iz moje rubrike „A one man band“), i srdačno se pozdravljamo, a znamo se jer sam pomagala Kovaču u organizaciji Tomijevog koncerta u BG-u. Tomi svira večeras sa Džibonijem, razlog više da očekujemo dobar koncert.

Nikša, kog prvi put upoznajem, ostavlja utisak jednog vedrog, raspoloženog i nadasve predusretljivog tipa, što u njegovoj branši nije uvek slučaj. Ćaskamo o svemu i svačemu, moram da mu kažem koliko mi se sviđa njegov rad sa Džibonijem, pogotovo aranžmani i produkcija za „Kad sam nasamo sa njom“, i za „Cvijet među stijenama“ koju izvodi Goran Karan na svojoj ploči. Njega iznenađuje što tako pomno pratim njegov rad. Pričamo i o mojoj ploči (koja se i dalje snima, finansije, finansije), i čak razmišljamo o tome da nešto uradimo zajedno. U jednom trenutku on vadi dva plastificirana pasa na kojima piše „izvođač“, Igor i ja se pogledavamo sa smeškom – baš smo dobili kraljevski tretman. Vreme je da se krene, Nikša nas zove da dođemo na after party posle koncerta, i rado prihvatamo poziv.

E, koncert. Arena se još puni, a nestrpljivi Džiboni kreće sa svirkom 15 minuta pre najavljenog početka koncerta!!! Zanimljiva fora. Kaže da je čekao na ovo 15 godina, i da više nije mogao da izdrži ni minut. Ovo je prvi put da se tako nešto dešava, sve nas je iznenadio, i njegovi fanovi hrle da uđu arenu što brže, jer čuju da je koncert počeo.

Mrzim da pišem u formi recenzije, ali nekako moram da vam opišem kako je to zvučalo i izgledalo. Jednom rečju – fantastično. Zvuk je bio odličan, bend savršeno precizan, uvežban i sa puno sluha za njegov sentiment i promenjivo raspoloženje. Dinamika kojom su svirali, i kojom je on pevao svoje pesme je bila stvarno šarenolika, prateći reči koje su kod Džibonija stvarno savršenstvo bez mane...Katkad jedva čujno i toliko nežno, a katkad trijumfalno glasno, uz ogromnu energiju. Negde sam na netu pročitala da njega prozivaju za „loše pevanje uživo“. Velika neistina. To je prvi balkanski izvođač koji mi zvuči potpuno isto na izdanju i na koncertu. Publika je bila u potpunoj euforiji, sve su se reči znale napamet i pevale sa njim, a i ja sam pokazala zavidan nivo poznavanja njegovog dela. Nebo nad nama se razvedrilo, i bilo je stvarno prelepo slušati pesme kao što su „Libar“, „Vrime da se pomirim sa svitom“, „Tempera“, „Činim pravu stvar“, i gledati zvezdani svod iznad.

Mana je bilo par. Prvo, koncert je trajao beskonačno – to naravno nije smetalo njegovim fanovima, ali meni se čini da je poprilično prešišao vrhunac koncerta, i dopustio sebi da na bini ostane apsolutno predugo, dopuštajući raspoloženju publike da tu i tamo splasne. Mislim da je trebalo da ode sa scene kad je bilo najbolje. Mada, razumem i njega.

On na sceni ima strašno dobar odnos sa publikom, i iskrenu priču. Dok je tako pričao, pomislila sam koliko li je srećan. Njega vole zbog njegove duše, koju ogoli u svakom svom tekstu, a to znači da ga vole baš onakvog kakav je. Nema mnogo ljudi na svetu tu čast.

Neke klasično muzičarske fore sa završecima pesama su bile besomučno ponavljane iz pesme u pesmu, mislim da su tu mogli da budu maštovitiji... Ali, za mene najveća mana, potpuno iracionalno, je bila izvedba moje omiljene pesme „Kad sam nasamo s’njom“. Na njoj su na binu izašli Tomi Emanuel i Matija Dedić.

I poprilično uprskali stvar, ne shvatajući da takvu pesmu moraš da ispoštuješ, tišinu koju traži, da ne presviravaš svoj instrument, da ti fraze budu nežne i tihe. Jer ta pesma je veća od bilo koje svirke. Cela stvar je bila presporo odsvirana, što je bilo mučno slušati. Ironija je što su oni tu pesmu svirali na ploči, i u stvari se sad vidi koliko je važan producentski udeo Nikše Bratoša. Bez njega, dva vrhunska muzičara ne umeju da procene atmosferu i značaj pesme, a on ne može da bira tejkove kao u studiju, i da napravi remek delo kakvo je ova pesma u originalu. Šteta.

Kao da nas je neko gazio satima, Igor i ja smo potpuno slomljeni izašli na kraju koncerta, ne zbog Džibonija, već zato što smo izgleda matori, a stajali smo u mestu 3 sata. Sve me bolelo, a najviše leđa, mada mi je duša bila puna ko oko. A to je najvažnije, zar ne?
A i upoznala sam Džibonija. :)

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com