Šta da vam kažem, ljudi?

Imala sam baš napornu i veselu nedelju. Prvo taj famozni „Utisak nedelje“, pred koji sam imala užasnu tremu, jer je to emisija koju pratim od njenih početaka na Studiju B. Ispostavilo se da je zbog Mikija iz Kupinova maltene cela Srbija bila pred malim ekranima te večeri.

I ja sam tad rekla isto ono što vama pišem već mesecima. Apsolutno ništa nisam dodala. Ali, očigledno je ovoga puta to došlo do mnogo većeg broja ljudi, uključujući i one o kojima sam pričala. Mission accomplished.

Da me ne shvatite pogrešno, strašno sam samokritična, i posle emisije sam bila apsolutno nezadovoljna svojim nastupom utoliko što znam da sve to umem da kažem i sažetije, i pametnije i uz punu argumentaciju. Stvar trenutka i inspiracije. Ali, ispostavilo se da su me perfektno razumeli i „naši“ i „njihovi“. Tim povodom moram da se zahvalim svim ljudima koji su mi pružili podršku, od glumaca, preko muzičara, do taksista koji su me ovih dana vozili. Bila sam zaprepašćena količinom istomišljenika, i obradovana činjenicom da još ima toliko finih i pristojnih ljudi u ovoj našoj lepoj zemlji.

Samo se dobro kriju.

Sve u svemu, nisam ni slutila da će se dići tolika prašina. A nisam rekla ni četvrtinu onoga što sam imala.

I kako su nekad kvalitetnu i izvornu narodnu muziku pevale prave dame kao što su Vasilija Radojčić i Lepa Lukić (hvala lepo, Lepa!), i kako su današnje folk zvezde pogrešni uzori za našu decu, ako ništa drugo, zbog vulgarnog oblačenja, još vulgarnijeg ponašanja i neutoljive gladi za novcem, i kako je ta prokleta lova postala jedini pokretač muzičke „umetnosti“ u Srbiji, i kako skoro više uopšte nema ljudi koji sednu za svoj klavir ili svoju gitaru i napišu pesmu iz srca, za sebe. Morala bih da sublimiram sve tekstove koje sam dosad napisala u ovoj kolumni da bih rekla približno ono što sam htela. Prema tome, da ne pokušavam. Vi koji verno čitate moje tekstove iz nedelje u nedelju znate tačno šta mislim.

I to mi nekako milo.

Još nešto – nisam rekla za ljude koji idu na splavove: „Onda su nesrećnici nevidjeni“, Miki je pre toga rekao „Možda smo mi u krivu , možda mi grešimo, a oni znaju pravu istinu“, a ja sam na to rekla „onda smo nesrećnici nevidjeni, u svakom slučaju“.

Nekako su mnogi čuli onu prvu, netačnu varijantu. Ne mislim da su nesrećnici, mislim da je njima lepo, i da su u vezi ove teme bezbrižni i spokojni, dok je nama duša na Tantalovim mukama.

Šta reći? Ipak sam na kraju zadovoljna, mogu noću da spavam (pozdravio vas Predrag Marković!), srce mi je čisto, a i sad znam da nas ima još.

I to mnogo.:)

Kristina
[email protected]