Slušajući na slavi pesmu “Kao ptica na mom dlanu”, osetila sam se patetično nostalgičnom za prvim sentišima, Bg-om 80-tih, njegovim tadašnjim dugokosim mladićima u Martinkama i Spit fajerkama koji su većinom u međuvremenu emigrirali, svečanim otvaranjem prvog Meka na Slaviji... Sestre Kovač ne bi bile sestre Kovač da nisu čekale kilometarske redove za prvi beogradski Big Mek i Milk Šejk. Danas ih još uvek skidamo raznim dijetama...

Enivej, sve te uspomene navrle su od te jedne pesme koju je napisao moj divni kolega Kiki Lesandrić, frontmen grupe Piloti, i jedan od najboljih kantautora tog vremena. Piloti su u to vreme bili na vrhu popularnosti,i ja sam svoje drugo zaljubljivanje preživela uz njih. Dotični šesnaestogodišnji Vladan za kojim sam venula mi je, trinaestogodišnjoj i premladoj za njega kako reče, svirao njihove pesme na gitari, svaki put me obarajući s’nogu svojim sviračkim umećem i strašno kul ponašanjem. Jedna od omiljenih mi je bila „Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve“.

Sve u svemu, mnogo sam ih volela, i volela sam uz njih.

Više se ne sećam kako i kada sam upoznala Kikija, ali se sećam poziva da pevamo prateće vokale na ploči Dobrovoljnog pevačkog društva ili DPD-a iz milošte. Taj eksperiment od benda bio je sastavljen od Kikija, Šapera i Krstića (još dva moja divna prijatelja, iz grupe Idoli, o njima detaljnije drugom prilikom!).

Poziv je uputio Kiki, i Maki i ja smo u Budimpeštu otišle punog srca, zbog svega prethodno navedenog. Rad sa njim je bio lak kao perce, puštao nas je da pletemo neku svoju magiju, ne mešajući se mnogo, i tražeći naš kreativni input. To je i dobio, i prateći vokali na toj ploči su jedni od onih na koje smo izrazito ponosne, a takođe možda i poslednji koje smo otpevale pre izlaska naše ploče „K2“. Skromno ističem da sam se lično istakla raga mafin soliranjem u pesmi „Čekaj, čekaj me“, i mnogo ljudi mi je reklo koliko voli taj deo, a da nisu imali pojma da sam ga ja otpevala.

Posle svega toga, postoji još jedan, poslednji album grupe Piloti, koji je svojevrstan genijalni omaž Kikijevom fenomenalnom stvaralačkom radu koji je trajao od 1981. pa sve do kraja 90-tih.

Sada je Kiki u nekim drugačijim vodama, i u nekom drugačijem društvu od onoga iz kakvog je nikao i sa kojim je rastao...

Iz neizmernog poštovanja prema njemu, obećala sam sebi da to neću javno komentarisati. I neću. Samo ću reći da ova zemlja i ovaj narod uvek pronađu čudan način da svoje najbolje ljude ubiju.

Ili bukvalno, ili u pojam.

Kristina