Cetiri meca koja nisam imao snage da gledam do kraja Novak Djokovic vaterpolo fudbal odbojka

  • Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Liste

Četiri meča koja nisam imao snage da gledam do kraja

Autor Nebojša Marković
Autor Nebojša Marković

Bilo mi je potrebno više od 15 godina da moj trik "ma ne mogu više ovo da gledam" zapravo dobije željeni efekat.

Izvor: Guliver/Getty images/Streeter Lecka, Streeter Lecka/Getty Images North America

Drugari mi i dalje s vremena na vreme govore da ne umem da gubim.

Jedno vreme mi je bilo teško da prihvatim tu opasku, ali sam primetio da nekad to zaista jeste tako.

Možda će vas zanimati

Zapravo sam to počeo da primećujem kada bih opušteno igranje jamba "dva na dva" pretvarao u festival pokušaja da isprovociram protivničku ekipu. Jer, uostalom, kako neko može da dobije ručni jamb, a da ga ja bar malo ne izvređam, onako drugarski?

To me je nateralo na razmišljanje i shvatio sam da sam imao dosta sličnih momenata. I gorih.

Kada sam treću godinu srednje škole proveo na razmeni studenata u SAD (duga je to priča) takmičio sam se za školske timove u plivanju i tenisu. Na ovom prvom sam bio previše zauzet da se ne udavim, ali na drugom je već bila drugačija priča - dosta nepotrebnog klinačkog dranja i par olupanih reketa kada loptica ne bi slušala.

Ali to je sve ono gde sam imao nekakvog udela. Gledajući sportske prenose mogu samo da grickam nokte, uvek sedim na istom mestu i izmišljam nove sujeverne prakse.

Osim u vanrednim situacijama kada ni ja više ne mogu da ostanem "zalepljen" za televizor. Ovo je priča o mečevima koje nisam imao snage da gledam do kraja.

Naravno, ovde ne računam mečeve u kojima sam zbog drugih stvari bio sprečen da gledam meč, već samo one koje sam prestao da gledam kada sam se previše nervirao, kada je pomisao da bi moj tim mogao da izgubi nadvladala sve drugo.

Srbija i Crna Gora - Brazil, finale Svetske lige 2003. godine

odbojkaši 2003. godina Izvor: MN Press

Odbojka je zapravo bila jedan od sportova koje sam u to vreme, posle fudbala, možda i najviše pratio. Nikada nisam bio zagrižen za taj sport, ali jednostavno, kada igra "plava četa" to je posebna priča. Jugoslavija, a onda i SCG, i u ono je vreme bila sjajna reprezentacija i u leto 2003. godine, naši su se prvi put plasirali u finale Svetske lige.

Stara garda Boškan, braća Grbić, Mijić, Miljković, Gerić i Vujević - imena naučena napamet, olimpijski šampioni spremni da savladaju čuveni Brazil.

Bio sam klinac od devet godina i u društvu braće i oca sam gledao meč, upijao sve termine koje su izgovarali. Nisam ja tu mogao mnogo da pametujem, ali kada su "plavi" okrenuli rezultat na 2:1 u setovima mogao sam da skačem od sreće. Kuća je odzvanjala od uzvika i povika posle svakog poena, a kada su Brazilci u tesnoj završnici četvrtog seta izjednačili na 2:2, nadurio sam se i istrčao iz kuće.

Sećam se da je dan bio neobično oblačan i hladnjikav za sredinu leta, a iza zgrade nije bilo nikoga. Samo ja. Svi ostali su bili ispred televizora.

Tek naknadno sam saznao da je odigran istorijski taj-brejk od 60 poena, mada sam po besnim urlicima koji su se čuli iz velikog broja stanova mogao da zakljućim da "plavi" nisu uspeli. Na kraju - 2:3 za Brazil (16:25, 25:21, 25:19, 23:25, 29:31)

Da napokon osvojimo i tu Svetsku ligu morao sam da pričekam još 13 godina...

Srbija i Crna Gora - Mađarska, finale Olimpijskih igara 2004. godine

vaterpolo SCG Mađarska 2004. Izvor: Guliver/Getty images/Streeter Lecka, Streeter Lecka/Getty Images North America

Bile su to prve Olimpijske igre kojih se zapravo jasno sećam. One iz Sidneja pamtim samo po uspehu odbojkaša, mada se kroz maglu sećam polufinala, ne i čuvene pobede u finalu. Zato je Atina bila takmičenje koje ću pratiti od prvog od poslednjeg trenutka, upijati i čak zapisivati rezultate u nekakvu svesku.

Ali desetogodišnji ja je bio ozbiljno razočaran kada je video da medalje baš i ne osvajamo tek tako. Bilo mi je to neverovatno otkriće, kako to da SCG ne uzima medalje u svim sportovima? Valjda sam uvek bio uveren da ćemo mi tamo da se pojavimo i sve osvojimo.

Zato je sve moralo "da stane" u taj meč SCG i Mađarske. Sećam se da je ćale o Mađarima pričao kao o svetskom čudu, ali meni ta reč nije zvučala bogzna kako.

Već sam znao za Šapića i Ćirića, Vujasinovića i Šefika, jer sam ih sve dobro upamtio pređašnjeg leta i evropske titule u Kranju. Ko bi to zaboravio, zar ne? Ali ne bismo mi bili mi, i ne bih ja bio ja, da nisam imao potrebu da gledanje meča prerano završim.

Ulazak u poslednju četvrtinu sa dva gola prednosti, ovo mora da je naše zlato, već se svi osmehujemo da će Mađari napokon pasti, ali "padaju" ubrzo i dva gola u našoj mreži.

Na semaforu 03:39 do kraja meča, rezultat 7:7 i za mene je meč završen tog trenutka. Otišao sam u sobu i pravio se lud, samo čekajući da se meč završi. Možda je ipak samo moje prisustvo bilo malerozno?

Ne znam za to, ali par minuta kasnije sam ponovo mogao da čujem sve ono što sam čuo godinu ranije kada smo izgubili u odbojci i znao sam "koliko je sati" - 8:7 za Mađarsku.

Valjda je i to srebro nešto čemu se valja radovati...

Srbija - Estonija, kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, 2010. godina

Srbija Estonija 2010. Izvor: MN Press

Ah ta fudbalska reprezentacija. Primetićete da je ovo jedina fudbalska utakmica koja se našla na listi, što je pravo malo čudo imajući u vidu silne uspehe prvo "plavih", a onda i "orlova".

Ne znam kako to da objasnim, valjda sam malo mazohista. Nije mi padalo na pamet da gasim televizor kada su Kambijaso, Tevez i Mesi punili mrežu selekcije Ilije Petkovića, niti sam mogao da se isključim iz meča Srbija - Australija sve dok nisam dobio i zvaničnu potvrdu da smo takmičenje u Južnoj Africi završili.

Bilo je i tu dosta durenja. Poraz od Australije sam gledao sa ortakom Nikolom - bio je to dobitnički tandem za onaj meč sa Nemcima nekoliko dana ranije - i posle meča nijedan od nas nije mnogo progovarao. Besan sam bio i posle Švajcarske 2018. jer gde baš od njih onakvih da ispadnemo?

Za nekoga kome su prva dva fudbalska meča u životu kojih se zapravo seća porazi sa Eura 2000 (onih 3:4 protiv Španije i "šestica" dobijena od Holandije), valjda sam na fudbal više imun nego u sportovima koje manje pratim. Ali ne i tog 8. oktobra 2010. godine...

Preživeo sam nekako i taj Azerbejdžan i Gurbana Gurbanova. Prošle su me i "nule" protiv Finske i Jermenije, ali preko Estonije već nisam mogao da pređem.

Bio je početak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2012. godine, nismo idealno startovali sa onih 1:1 protiv Slovenije u Beogradu, ali je sve i dalje bilo otvoreno. "Antarini orlovi" su poveli preko Žigića posle nekih sat vremena igre i sve je išlo kako treba. Međutim, kada je samo 13 minuta kasnije na semaforu stajalo 1:2, za mene je taj ciklus bio završen. Ceo ciklus.

I zaista, nepopravljivi sam optimista po pitanju naše reprezentacije. Nivo očekivanja pred svaki Mundijal na koji se plasiramo mi je iracionalno visok i sumnjam da će se to menjati pred bilo koje veliko takmičenje na kojem igraju naši. Čemu sve ovo ako nisam ubeđen da Srbija ide do četvrtfinala?

Ali te 2010. je moje razočaranje bilo neobično snažno. Konstantin Vasiljev je savladao Vladimira Stojkovića, što je rezultiralo u mom elegantnom ustajanju iz fotelje, nazuvanju patika i napuštanju stana. Bilo gde, samo da ih ne gledam. Do kraja meča i Aleksandar Luković je autogolom zapečatio onih 1:3.

Tog ciklusa se i najslabije sećam, i možda je tako i najbolje.

Surovi poraz od Slovenije u poslednjem kolu kada Nemanja Vidić nije iskoristio penal, na sreću, nisam gledao. Inače bi i taj meč verovatno bio na ovoj listi.

Novak Đoković - Rodžer Federer, finale Vimbldona 2019. godine

Novak Đoković, Vimboldon 2019 Izvor: Guliver/Getty Images/Clive Brunskill

Kada je igrao finale protiv Rafaela Nadala na Australijan openu 2012. bio sam "zakucan" pred televizorom svih šest sati.

Kada se "lomio" sa Vavrinkom na Australijan openu u tri navrata - ono poslednji put je više Novak njega polomio, 6:0 u poslednjem setu - uspevao sam da sve ispratim.

Pred peti set finala Vimbldona 2014. godine, kada je delovalo da je Đoković povređen i kada nisam verovao da će pobediti Federera, gledao sam. Doduše, bio sam sprečen da ispratim ono "pecanje" koje ga je koštalo protiv Nadala u polufinalu Rolan Garosa 2013, ali zato poslednji Vimbldon...

Takvo mučenje gledajući jedan meč nikada nisam iskusio.

Valjda jer mi je brzo postalo jasno da Novak ne igra ni na 70% mogućnosti, valjda pomisao da će "deda" Federer da mu dodatno pobegne na listi osvojenih gren slemova.

Uglavnom bih ja ostajao smireniji od ćaleta, kojem su živci bili očekivano tanji. Ne i tog dana. Vrpoljio sam se u fotelji, tražio koje sujeverje donosi najbolje rezultate i u sebi sam kuljao.

Već sam bio poludeo kada je Federer izjednačio na 2:2 u setovima, ali je sve bilo bolje kada je Đoković došao do 4:2 pred svoj servis gem. Kad ono međutim...

Federer okreće sve na svoju vodenicu, Novak se opet muči, iz mene izleću psovke iz besa, a kada je Švajcarac stigao do brejka za 8:7 i servis za pobedu, morao sam da odem.

Znam, sad zvuči smešno, ali nije bilo teorije da ću to da gledam. Otišao sam da prošetam i nisam pošteno ni stigao da izađem iz zgrade, već sam čuo razne povike. Tek kasnije sam saznao da je to Đoković spasavao meč lopte...

Potrajala je ta šetnja, povremeno sam otvarao "fleš skor" da vidim kakvo je stanje, ali meč se nikako nije završavao. Kada sam se vratio u stan, na semaforu je stajalo 12:12 i 5:3 za Đokovića u taj-brejku. Ovo sad sigurno neće moći da uprska? Ne mogu baš da budem toliki maler?

Sklonio sam se u sobu na još taj jedan minut. Bekhend paralela kao da nije pet sati na terenu, pa neiznuđena greška Federera, loptica u nebo i Đokovićev kez...

Tek sam naknadno video onu gospođu koja drži kažiprst i signalizira da Federeru treba još jedan poen, tek sam posle video pasing šot koji je ponovo spasao Novaka, tek sam posle video da Đokoviću više nije ni potrebno da igra na 100% mogućnosti...

Nema ni veze što nisam gledao uživo.

Posle više od 15 godina, moj "trik" da ne odgledam meč do kraja je napokon uspeo i doneo željeni rezultat.

Inicijalizacija u toku...

Komentari 18

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Marko PFC

Ja mogu 20 da nabrojim ladno. Od toga 7-8 su Djokovicevi mecevi. A utakmica zbog koje sam se toliko potreso je polufinale SP protiv Tuske. Nekoliko dana nisam mogo da se saberem, nisam gledao ni finale ni utakmicu za trece mesto sa Litvancima.

Srdjan Vgd

Jugoslavija - Novi Zeland u košarci u Indijanapolisu. Polufinale sv. prvenstva. Nisam mogao da gledam, pošto je bilo nekad kasno u noć, legao sam u krevet i slušao ukućane pod jorganom. Protiv SAD i Argentine sam gledao, ali to nisam. Valjda sam očekivao da ih razbijemo.

Bolton

Srbija-Australija 2010 ,bio sa drustvom i krenuo kuci u 80min kod rez 0:2. SCG-Argentina Srbija-USA, finale kosarkasa u Spaniji, prekinuo gledanje cim su otisli na +15. Iz ovoga se zakljucuje da ne mogu da podnesem nase poraze

Najnovije

Kolumnisti

loader