Već mesec i nedelju dana smo bez fudbala zbog pandemije korona virusa, a biće tako još neko vreme.
Čak i kada se lopta ponovo zakotrlja biće to pred praznim tribinama, što mu dođe skoro na isto.
Igraće se fudbal, ali neće biti draži odlaska na stadion, a fudbal bi trebalo da se igra baš zbog toga. Zbog publike koja dolazi iz svih krajeva grada i države i iz svih slojeva društva samo da bi se družila, komentarisala i opustila tokom tih 90 i kusur minuta gde svi - koji navijaju za isti klub - bez obzira na to ko su i odakle su, dišu kao jedan.
I što više razmišljam o tome u ovim karantinskim danima, sve teže mi pada sećanje na utakmice koja sam propustio u prošlosti, a imao sam priliku da ih gledam.
Da sam samo znao šta me čeka u budućnosti...
Zahvaljujući sportskom novinarstvu kojim se bavim od 2003. godine imao sam priliku da se nagledam utakmica i utakmica. O broju je zaista nezahvalno govoriti jer se dešavalo da kao početnik u Sportskom žurnalu odgledam i po četiri-pet utakmica za vikend.
Počnem u jutarnjem terminu nekim duelom mlađih kategorija, pa preko Zone i Srpske lige do superligaških terena.
Govorio sam tada kako nemam dovoljno vremena da pogledam sve što želim, da odem na svaku utakmicu koju hoću.
Vremenom se, međutim, situacija promenila.
Nagomilani prenosi na sportskim TV kanalima i razne životne obaveze koje samo niču što ste stariji, uticali su da volja za gledanjem fudbala splasne.
Čak toliko da mi se dešavalo da mogu da odem na neku utakmicu, ali jednostavno izaberem da u tom trenutku radim nešto savim drugo.
Da može da mi se obrati onaj "ja u tinejdžerskim godinama", rekao bi da sam lud.
Ali eto, desilo se... A danas, da mogu da vratim vreme, bez dileme bih drugačije izabrao u nekim slučajevima. Pa i bez ove vanredne situacije zbog "korone" i prinudne pauze u fudbalu.
Na spisku imam četiri utakmice i jedno Svetsko prvenstvo koje verovatno nikad neću prežaliti. Pobrojaću ih hronološki:
CRVENA ZVEZDA - GLAZGOV RENDŽERS 0:0
/avgust 2007, revanš utakmica poslednjeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona/
Od kada pratim fudbal, simpatišem Glazgov Rendžers. Zašto, i sam ne znam. Verovatno zato što mi je među prvim posterima koje sam izvukao iz čuvenog Tempa bio Brajan Laudrup u dresu tog škotskog kluba. Godinama je stajao na "fudbalskoj strani zida" između Matijasa Zamera (Borusija Dortmund) i Olivera Kana (Bajern Minhen).
Bio sam oduševljen kada je Zvezda izvukla Rendžers tog leta, a kako se beogradski revanš bližio posle glazgovskih 1:0 za "plavce", euforija je rasla.
Nažalost, brzo je i splasnula.
Umesto na stadionu, utakmicu sam gledao u redakciji Sportskog žurnala. Koji je tačno bio razlog, nema šanse da se setim, ali poklopilo se tako da sam morao da ostanem na poslu i propustim odlazak na "Marakanu".
BARSELONA - ATLETIKO MADRID 5:0
/septembar 2011, 6. kolo Primere/
Ovo mi je najžalija utakmica koju sam propustio!
Bio sam u poseti drugarici koja živi u Barseloni, moj prvi i - za sada - jedini odlazak u taj fenomenalni grad. Unapred sam proverio hoće li Barsa igrati tih dan na Kamp Nou i ispostavilo se da hoće. Ni manje ni više, nego protiv Atletiko Madrida.
Nisam u to vreme imao mnogo iskustva sa akreditovanjem za inostrane utakmice, pa sam odlučio da kada se smestim, prepustim drugarici da pozove PR službu katalonskog kluba i sredi mi ulaz na novinarsku legitimaciju. Naravno, nije bilo baš tako jednostavno, već je trebalo dostaviti im na mejl određenu dokumentaciju.
Pošto je utakmica bila nekoliko dana kasnije, računao sam da imam dovoljno vremena da pribavim sve što treba...
U to vreme u Barseloni je bio čuveni festival "La Merse", koji podrazumeva brojne kulturne događaje na raznim lokacijama tokom dana, a uveče koncerte i vatromete. Na veče kada je bila utakmica, u jednoj od ulica (bukvalno, nikakav trg ili plato) nastupao je bend "Mando Diao".
Stvarno sam se sjajno provodio tih dana i unapred odlučio da umesto "cimanja" oko akreditacije i solo odlaska na stadion izaberem koncert u društvu drugarice i njenih cimerki iz Valensije, Barija i Dominikane.
Umesto spekakularnih 5:0 i het-trika Lionela Mesija, umalo nisam dobio upalu pluća. Bilo je to veče kada sam pokisao verovatno najviše u životu.
BAJERN MINHEN - RADŽA KAZABLANKA 2:0
/decembar 2013, finale Svetskog prvenstva za klubove/
Imao sam sreću da tog decembra 2013. u Maroku uživo gledam fudbalskog čarobnjaka Ronaldinja, ali sam propustio priliku da na delu vidim i aktuelne evropske prvake, koji s lakoćom pridodaju svetsku titulu.
Baš je moćan bio Bajern Minhen pod komandom Pepa Gvardiole i naravno da sam hteo da ga gledam u finalu Klupskog prvenstva sveta, ali povratni letovi za Milano, iz kog sam stigao u Marakeš i vraćao se u Beograd, nisu se poklapali sa terminom finala, pa bih ili morao da ostanem nekoliko dana duže ili da putujem u Kazablanku, pa iz nje nazad u Evropu. Ili da se vratim dan pred finale.
Pošto sam na turniru bio od prvog dana jer sam došao na poziv prijatelja iz Egipta da gledam njihov Al Ahli, morao sam da propustim duel Bajerna i Radža Kazablanka (2:0, golovima Dantea i Tijaga Alkantare u prvom poluvremenu).
Ispostavilo se da to, ipak, nije bila utakmica zbog koje vredi mnogo žaliti, a velika uteha mi je i u tome što sam prethodno uspeo da vidim kako Ronaldonjio postiže sjajan gol iz slobodnjaka za Atletiko Mineiro i proslavlja ga na samo par metara od mene (imam i fotografiju kao dokaz, ali u kompjuteru koji trenutno neće da upali).
Znajući da ću propustiti finale, otišao sam i na Gvardiolinu konferenciju za medije i dozvoljenih 15 minuta gledanja Bajernovog treninga pred polufinale sa kineskim Gvangžuom, koji je vodio Marćelo Lipi.
Pošto je Ronaldinjov Atletiko u polufinalu izgubio od Radže 1:3, pa je izostalo očekivano finale, od propuštene utakmice za trofej čak mi je i više žao jer mi nije bio odobren intervju sa Mariom Mandžukićem, kom je u to vreme zbog crvenog kartona protiv Islanda pretila suspenzija za utakmice grupne faze Mundijala u Brazilu, a poznat je i po ustaškom salutiranju prilikom proslave pogodaka...
SVETSKO PRVENSTVO U BRAZILU
/jun-jul 2014/
Mislim da za fudbalskog zaljubljenika ne postoji bolji događaj nego što je odlazak na Svetsko prvenstvo. Bez obzira da li vaša reprezentacija učestvuje ili ne.
Nažalost, nisam se uverio na ličnom primeru, ali koga kod znam da je bio, potvrdio mi je to.
Prvi Mundijal za koji sam verovato da ću ga doživeti na pravi način i dugo to planirao, bio je u Brazilu 2014. godine.
Trebalo je da putujem sa nekoliko drugara, imao sam solidan "štek" novca pripreman par godina unapred i obezbeđene ulaznice za tri utakmice grupne faze (a potencijalno i za dalje), međutim, pojavili su se privatni razlozi zbog koji nisam mogao da ostvarim svoj cilj.
Ostao sam u Beogradu, a drugari su umesto 10, u Brazilu proveli 21 dan...
FULAM - SVONSI 1:0
/februar 2020, 35. kolo Čempionšipa/
Da, ovo je bilo baš skoro. Pre mesec dana, odnosno uoči ovog bolnog perioda bez fudbala zbog pandemije korona virusa.
Bio sam u Londonu sa trojicom drugara i potrefilo se da je na dan našeg dolaska igrao Milvol. Taj čuveni klub o čijoj atmosferi na utakmicama i privrženim, ali ratobornim navijačima su napisane brojne knjige.
U goste im je dolazio Birmingem, što bi pre 30-40 godina značilo da se očekuje ozbiljna "makljaža" na ulicama i tribinama, jer su oba kluba poznati po huliganskoj reputaciji svojih pristalica.
Naravno da smo upoznati sa današnjom situacijom u Engleskoj pa nismo očekivali opšti haos, već dobru atmosferu na tribinama, zbog čega smo odlučili da platimo 25 funti (28,5 evra) za ulazak na "Den".
Mogu slobodno reći - najgore bačen novac.
Niti je atmosfera bila dobra, niti fudbal.
Utakmica je završena bez golova, bez ikakvog žara među navijačima, ali i igračima, a mi smo se kajali što nismo poslušali jedinog među nama četvoricom kojem je tokom dana palo na pamet da bi možda bilo bolje da idemo na Fulam - Svonsi, utakmicu koju je Aleksandar Mitrović rešio golom u četvrtom minutu nadoknade za pobedu domaćina 1:0.
RUMUNIJA - SRBIJA 2:3
/mart 2009, kvalifikacije za SP/
REAL MADRID - MANČESTER JUNAJTED 2:1
/avgust 2017, Superkup Evrope/
Za ove dve utakmice mi je, takođe, baš krivo što nisam bio, ali realizacija je u njihovom slučaju bila prilično manje moguća nego kod prethodno navedenih pa ih zato nisam stavio na gornju listu.
Duel Reala i Junajteda je verovatno, po imenima klubova, najveća utakmica u poslednjih nekoliko decenija koja nam je najbliže odigrana, u Skoplju, međutim, čini mi se da nije izazvala dovoljnu pažnju među ovdašnjim ljubiteljima fudbala. I sam nisam bio nešto posebno "naoštren" za taj put, a u principu, ne bi ga bio problem organizovati.
Propuštena je lepa prilika da se uživa u duelu dva evropska velikana.
Što se tiče gostovanja "orlova" u Konstanci, ono je svima dobro poznato. Bilo je to u eri Radomira Antića i pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.
Vladala je euforija oko nacionalnog tima u to vreme, a oni koji su bili na utakmici, kažu da su se super proveli.
Eto, ponovo se prisećajući svih ovih utakmica u vreme kada smo prinuđeni da živimo bez fudbala, još više mi je žao što sam ih propustio. Imate li vi neke utakmice zbog kojih biste vratili vreme unazad jer ste ih propustili?