Pozorištance "Puž" obeležilo je 35 godina igre za decu na daskama koje život znače, predstavom Svirano de Beržerak i tradicionalnom bombon tortom. Povodom rođendana pozorišta ugostio nas je veseli junak velike i male dece - Branko Milićević, svima znan kao Branko Kockica.

Branko sebe ne smatra glumcem, već teatar mejkerom - piše, glumi, pravi dekor za predstave, a po potrebi i majstoriše iza scene. Između dve rođendanske predstave, pitali smo ga da li je "Puž" sada u najboljim godinama?

"Za pozorište su najbolje godine kada nije kriza. S druge strane, moje sećanje je da je tokom najveće inflacije u našoj zemlji, pozorištance bilo puno puncato. Međutim, ove godine smo imali strahovitu sezonu. Ova nova predstava, "Svirano de Beržerak" je lepo izreklamirana, gledali su se inserti, reakcija publike se vidi, na sajtovima, po novinama. Publika to voli, pričaju jedni drugima. Imali smo nedavno još jedan hit, predstavu "U svetu postoji jedno carstvo". To onako "razbija" kasu, tako da možda ova godina jeste najbolja."

Osim što radite u Pužiću, vredno piskarate zanimljive knjige. Kada možemo da očekujemo nova izdanja vaše dve knjige – "Prizemljena sreća" i "Mala muška antologija"?

"Želim da to drugo izdanje "Prizemljene sreće" dobije još dva ili tri poglavlja i da malo prepakujem "Malu mušku antologiju". Primetio sam još neke aforizme u vezi sa muškarcima i ženama. Malo će biti deblje te dve knjige, ali nemam vremena sada to da radim."

Čuveni Kockica je sa žaljenjem istakao da od pisanja nema 'leba, a ni majica iz Londona.

"Od svih profesija mi je najžalije pisaca. A od pisaca mi je najžalije pesnika. Knjige se jako slabo čitaju. Ne radim sve ovo zbog novca, ali ipak radim za novac. Evo, pogledaj ovu majicu. Pazi, to je iz Londona. Mislim, moram da zaradim neku kintu da se obučem ovako. Ne mogu da idem kao dronjak. Ranije, kao klinac, oblačio sam se onako dibidus kako sam hteo, a sada sam čovek u godinama. Nije lepo da kažu vidi Branko ide kao dronjak, siromašan. Tako da moram da zaradim nešto da se obučem, pa će te knjige morati da sačekaju malo. To mi je hobi."

Podsetite nas, zašto vam je žao svakog bića koje ne gleda Pužića?

"'Puž' je stvarno specijalno pozorište i kad kažem svakog bića, žao mi je i odraslih koji ne gledaju, zato što ima pouke za sve. Meni je žao svakog bića koje ne gleda Pužića zato što ovde može da bude dirnuto u dušu i da se oseća divno."

Za Pužićeve predstave važi da mogu da promene decu. Na koji način?

"Imamo predstavu "Laza materina maza" na čijem početku pitam decu da priznaju ko je razmažen. Da vidiš kako je to različito, nekad svi u sali misle da su razmaženi. Onda ih mi uvučemo u to i prikažemo im Lazu koji je jako razmažen, toliko da poručuje roditeljima da decu treba strože vaspitati, to čak poredimo sa dresurom. Međutim, ovaj uhvati pa dresira mamu, tatu, sve ukućane i napravimo jedan tužan kraj u kome je njegov život propao. Onda ja izađem i kažem da je gotovo, nema više, idite kući. A oni svi počnu da se bune, a ja kažem gotovo, tako prolaze razmažena deca. I onda im odigramo još jedan kraj i sa takve predstave ljudi odlaze promenjeni, bez obzira na uzrast."

Znači li to da je umetnost nešto posebno što nas uči životu, pored porodice i škole?

"To je ta specijalna stvar u umetnosti. Umetnost nije podučavanje, da ti nešto naučiš, pa da shvatiš. Ne, to je neka čudna stvar koja na tebe deluje, dirne te u dušu i ti se malo promeniš. Čovek koji je izmislio da treba tako delovati u umetnosti zove se Aristotel i negde u njegovo vreme lansiran je i izraz katarza. To je neka promena, proživljavanje, ne učenje. Ne da te neko istuče, ili da se opečeš. Ovo kad gledaš, deluje na tebe i ti se promeniš. Eto! Kako ti se sviđa kako sam objasnio katarzu?"

Odlično, pet plus! Kao u "Kockici"!

"To je zato što si ti mala, duhom mala, a deci je najlakše objasniti sve. Međutim, deca se zato lako i prevare. Tu je odgovornost pozorišta i knjiga za decu velika. Evo, na primer, Hari Poter. Ja sam pročitao svih sedam knjiga, lepo je to, ali to je zavodljivo, utrošiš vreme i počneš da misliš da ima nekakvu specijalnu vrednost, a nema nikakvu. Samo eto kao pobedili su dobri, pa su pobedili loši. A ništa se u stvari nije promenilo."

Tatatatirci vas vole, bez obzira na godište koje im stoji u ličnoj karti, neki od njih već su postali roditelji. Šta biste im poručili?

"Za sve roditelje imam poruku da dovode decu u pozorište i da im šire vidike, jer je važno zapamtiti - vesela su mala bića kada gledaju Pužića. Tatatatira!"

(MONDO – Danica Čigoja)