Danas je teško zamisliti život bez šećera, tačnije bez njegovog izuzetnog ukusa kojim se zaslađuju jela, poslastice i napici.
Ipak, nikome se ne čini ni da je poseban, ni skupocen, niti neka retkost. Nalazi se na trpezi, u svakodnevnoj upotrebi, kao jedna od veoma dostupnih namirnica. Ali, tako je tek unazad manje od dva veka, piše "Politikin zabavnik".
Poreklo šećera, tačnije šećerne trske, biljke od koje je potekao, dugo ga je činilo retkim, skupocenim i nedostupnim. Veruje se da je ukus slasti ušao u život ljudi pre više od pet hiljada godina. Otkriven je u višegodišnjoj biljci nalik na bambus, dugačkih listova i slasnih stabljika prečnika oko pet centimetara i visokim četiri metra koja je rasla u toplim predelima Indijskog poluostrva.
Bila je to šećerna trska ili "sahara", kako se kao reč sanskritskog porekla pominje u starim indijskim svetim knjigama. Mnogo kasnije prirodnjaci će ovu biljku nazvati Saccharum officinarum i utvrditi joj osobenosti - da traži toplo podneblje, da se sadi kao mladica i da svaka daje više žetvi, da sadrži 17 do 18 odsto šećera.
Kada su drevni Indijci otkrili šećernu trsku, najpre su žvakali i isisavali stabljike, a potom pravili slatki sok dobijen njenim ceđenjem. Vremenom su naučili da od soka dobiju "kameni med" u kome je prisustvo šećera bilo veće.
Za njihovo uživanje u slasti koje je pružala visoka ali gotovo neugledna biljka, narodi drugih velikih civilizacija poput Maja, Asteka, Inka kao i oni iz Mesopotamije, Egipta, Grčke, Rima dugo nisu znali.
Posle Indijaca ukus "kamenog meda" među prvima su osetili kineski vladari. Početkom naše ere bio je najomiljenija poslastica na kineskom dvoru, a u 7. veku prve mladice šećerne trske našle su se na kineskim poljima. Naime, caru koji je vladao od 627. do 650. godine dozlogrdilo je da mu trpeza bude bez šećera pa je poslao izaslanika u Behar, u Indiju, da nauči kako se uzgaja sladonosna biljka i iz nje dobija "kameni med". U 13. veku, kako je zabeležio Marko Polo, Kinezi su već imali razvijenu proizvodnju šećera.
Šećer iz šećerne trske bio je poznat i starim Grcima i Rimljanima, ali su ga dugo, kao i Evropljani, koristili u medicinske svrhe. Grči filozof Teofrast (372-288) pominje šećer kao jednu vrstu "slatke soli" koja se dobija od biljke trakastog izgleda, a vojnici Aleksandra Velikog pominju čudesnu trsku iz koje se dobija med mada nigde nema pčela.
Rimski vojskovođa Plinije Stariji (23-79) ovako je opisao slast iz trske: "Šećer je jedna vrsta meda koji se dobija iz trske, beo je, kao guma i lomljiv pod zubima. Najveći koadi su veličine lešnika."
"Slatka so" dugo je bila najtraženija roba koja je stizala iz dalekih azijskih i arabijskih predela, a postala je još traženija kada je 1600. godine otkriveno da u njoj može kuvanjem da se sačuva voće, prave marmelade i džemovi.
Da bi šećer postao pristupačniji za korišćenje u većim količinama, u 7. veku počelo je sa prenošenjem i presađivanjem biljke. tada je šećerna trska preneta u Egipat, vek kasnije u Španiju a dvesta godina potom na Siciliju. U vreme krstaških ratova evropski osvajači doneli su šećernu trsku u središnji deo Starog kontinenta, ali sadnice se nisu održale u svim krajevima.
Da bi počela da koristi šećer u većim količinama, Evropa je prvo morala da prenese šećernu trsku preko okeana, u Novi svet. Na jednom od svojih 17 brodova Kristifor Kolumbo je na dugo putovanje u Ameriku 1493. godine uz semenje pšenice i povrća poneo i mladice šećerne trske.
Kao jedini proizvođač zaslađivača, šećerna trska neprikosnoveno je vladala sve do kraja 18. veka kad je pored nje u slatkonosne biljke ušla i Beta vulgaris, šećerna repa, a vremenom je i od palmi, kokosovih oraha i kanadskih javora počeo da se dobija šećer.
Ipak, stručnjaci kažu da šećerna trska pruža najviše - daje mnogo šećera, od nje se ništa ne baca a potrošnja energije je mala.
A kako se iz biljke dobija šećer? Jednostavno rečeno, pre nego što dobije seme, u doba kada su joj stabljike i listovi još puni soka, trska se reže na dugačke kaiševe a zatim prenosi u šećerane gde prolazi kroz mehaničke valjke koji razbijaju vlakna i istiskuju sok koji se zagreva najpre na temperaturi od 60 stepeni Celzijusa i čisti od belančevina i kiselina uz pomoć krečnog mleka i sumpor-oksida, a potom ukuvava na temperaturi od 102 stepena dok se ne dobije tamnosmeđa gusta masa koja se čisti sumporom, pa smesa kristala i sumpora od koje se centrifugiranjem dobija šećer.
Ostaci kaiševa koriste se za loženje termoelektrana, a talog koji ostaje polse čišćenja koristi se kao đubrivo. Tokom prerade biljke izdvaja se etanol, pogonsko gorivo, zamena za benzin.
(MONDO)
Ipak, nikome se ne čini ni da je poseban, ni skupocen, niti neka retkost. Nalazi se na trpezi, u svakodnevnoj upotrebi, kao jedna od veoma dostupnih namirnica. Ali, tako je tek unazad manje od dva veka, piše "Politikin zabavnik".
Poreklo šećera, tačnije šećerne trske, biljke od koje je potekao, dugo ga je činilo retkim, skupocenim i nedostupnim. Veruje se da je ukus slasti ušao u život ljudi pre više od pet hiljada godina. Otkriven je u višegodišnjoj biljci nalik na bambus, dugačkih listova i slasnih stabljika prečnika oko pet centimetara i visokim četiri metra koja je rasla u toplim predelima Indijskog poluostrva.
Bila je to šećerna trska ili "sahara", kako se kao reč sanskritskog porekla pominje u starim indijskim svetim knjigama. Mnogo kasnije prirodnjaci će ovu biljku nazvati Saccharum officinarum i utvrditi joj osobenosti - da traži toplo podneblje, da se sadi kao mladica i da svaka daje više žetvi, da sadrži 17 do 18 odsto šećera.
Kada su drevni Indijci otkrili šećernu trsku, najpre su žvakali i isisavali stabljike, a potom pravili slatki sok dobijen njenim ceđenjem. Vremenom su naučili da od soka dobiju "kameni med" u kome je prisustvo šećera bilo veće.
Za njihovo uživanje u slasti koje je pružala visoka ali gotovo neugledna biljka, narodi drugih velikih civilizacija poput Maja, Asteka, Inka kao i oni iz Mesopotamije, Egipta, Grčke, Rima dugo nisu znali.
Posle Indijaca ukus "kamenog meda" među prvima su osetili kineski vladari. Početkom naše ere bio je najomiljenija poslastica na kineskom dvoru, a u 7. veku prve mladice šećerne trske našle su se na kineskim poljima. Naime, caru koji je vladao od 627. do 650. godine dozlogrdilo je da mu trpeza bude bez šećera pa je poslao izaslanika u Behar, u Indiju, da nauči kako se uzgaja sladonosna biljka i iz nje dobija "kameni med". U 13. veku, kako je zabeležio Marko Polo, Kinezi su već imali razvijenu proizvodnju šećera.
Šećer iz šećerne trske bio je poznat i starim Grcima i Rimljanima, ali su ga dugo, kao i Evropljani, koristili u medicinske svrhe. Grči filozof Teofrast (372-288) pominje šećer kao jednu vrstu "slatke soli" koja se dobija od biljke trakastog izgleda, a vojnici Aleksandra Velikog pominju čudesnu trsku iz koje se dobija med mada nigde nema pčela.
Rimski vojskovođa Plinije Stariji (23-79) ovako je opisao slast iz trske: "Šećer je jedna vrsta meda koji se dobija iz trske, beo je, kao guma i lomljiv pod zubima. Najveći koadi su veličine lešnika."
"Slatka so" dugo je bila najtraženija roba koja je stizala iz dalekih azijskih i arabijskih predela, a postala je još traženija kada je 1600. godine otkriveno da u njoj može kuvanjem da se sačuva voće, prave marmelade i džemovi.
Da bi šećer postao pristupačniji za korišćenje u većim količinama, u 7. veku počelo je sa prenošenjem i presađivanjem biljke. tada je šećerna trska preneta u Egipat, vek kasnije u Španiju a dvesta godina potom na Siciliju. U vreme krstaških ratova evropski osvajači doneli su šećernu trsku u središnji deo Starog kontinenta, ali sadnice se nisu održale u svim krajevima.
Da bi počela da koristi šećer u većim količinama, Evropa je prvo morala da prenese šećernu trsku preko okeana, u Novi svet. Na jednom od svojih 17 brodova Kristifor Kolumbo je na dugo putovanje u Ameriku 1493. godine uz semenje pšenice i povrća poneo i mladice šećerne trske.
Kao jedini proizvođač zaslađivača, šećerna trska neprikosnoveno je vladala sve do kraja 18. veka kad je pored nje u slatkonosne biljke ušla i Beta vulgaris, šećerna repa, a vremenom je i od palmi, kokosovih oraha i kanadskih javora počeo da se dobija šećer.
Ipak, stručnjaci kažu da šećerna trska pruža najviše - daje mnogo šećera, od nje se ništa ne baca a potrošnja energije je mala.
A kako se iz biljke dobija šećer? Jednostavno rečeno, pre nego što dobije seme, u doba kada su joj stabljike i listovi još puni soka, trska se reže na dugačke kaiševe a zatim prenosi u šećerane gde prolazi kroz mehaničke valjke koji razbijaju vlakna i istiskuju sok koji se zagreva najpre na temperaturi od 60 stepeni Celzijusa i čisti od belančevina i kiselina uz pomoć krečnog mleka i sumpor-oksida, a potom ukuvava na temperaturi od 102 stepena dok se ne dobije tamnosmeđa gusta masa koja se čisti sumporom, pa smesa kristala i sumpora od koje se centrifugiranjem dobija šećer.
Ostaci kaiševa koriste se za loženje termoelektrana, a talog koji ostaje polse čišćenja koristi se kao đubrivo. Tokom prerade biljke izdvaja se etanol, pogonsko gorivo, zamena za benzin.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.