SUNOVRAT JEDNOG SISTEMA: Psihijatar dr Ivica Mladenović objašnjava kako smo postali društvo zavisnika od sedativa

U ovom tekstu, nećemo brojati milione kutija lekova za smirenje koji se svake godine potroše u Srbiji. A potroši ih se… više nego što možete da zamislite.

Kako smo stigli dovde? Šta se desilo, pa toliko ljudi više ne može da izdrži bol i taj mrak u sebi i poseže za lekovima za smirenje? I još važnije, šta možemo da uradimo da prekinemo taj razarajući obrazac?

O uzrocima i posledicama zavisnosti od lekova za smirenje razgovarali smo sa prim. dr Ivicom Mladenovićem, Načelnikom Klinike za bolesti zavisnosti, Instituta za mentalno zdravlje.

"Ljudi se oduvek okreću lekovima za smirenje, to je ona čuvena maksima 'smanjiti bol, božanska je stvar'. I to je blagotvorno kod svih sedativa ili anksiolitika, lekova koji smanjuju anksioznost i stres. U najkraćem, odgovor na pitanje zašto ljudi posežu za sedativima bio bi - stres. Živimo u ekstremno stresogenim uslovima, u društvu koje je izgubilo sistem vrednosti, koje nema nikakvu perspektivu, u kojem ljudi bez dovoljno znanja i morala projektuju budućnost. I to se vidi i oseti", kaže za MONDO dr Mladenović.

Kad morate da radite po ceo dan, nekad i dva posla, da biste preživeli, to je izvor često neizdrživog stresa. I značajno je promenilo naše prioritete, ispostavilo se:

"Navešću jedan primer, za koji mislim da je značajan. Mi smo kulturološki jako empatičan narod, human, blizak, i čitav niz godina, u Srbiji je na prvom mestu na listi stresora bila smrt deteta. Sledio je razvod, a na četvrtom mestu bio je gubitak posla. Poslednjih 10, 20 godina, a u 'razvijenom svetu', uvek to govorim pod navodnicima, već pola veka, na prvom mestu je gubitak posla. Zaista ne postoji nikakav jasan referentni okvir na globalnom nivou, a ni na nacionalnom, kako pomoći ljudima da redefinišu svoje prioritete i kroz jasnu viziju lične i porodične budućnosti redukuju nivo stresa, i to je razlog zbog kojeg taj osećaj nedostatka perspektive raste ne poslednjih par godina, nego decenija."

Zamislite onda razmere egzistencijane neizvesnosti i razarajuće posledice koje ona ima po mentalno zdravlje…

Pored uticaja stresa, postoji još jedan važan element kompleksne "slagalice" zavisnosti od lekova za smirenje - činjenica da oni imaju vrlo veliki adiktivni potencijal. Drugim rečima, nije teško "navući se" na anksiolitike.

Da biste imali neki referentni okvir, uzmite u obzir da najveći adiktivni potencijal imaju heroin i neke od novih sintetskih droga, sintetski kanabinoidi, za koje dr Mladenović upozorava da su 300 puta jači od marihuane, što znači da je dovoljno jednom da uzmete i da se navučete. Ogroman adiktivni potencijal ima elektronski rulet, a ako isključimo drogu, ubedljivo najsnažniji adiktivni potencijal ima internet.

"U tu grupu sa snažnim adiktivnim potencijalom spadaju i anksiolitici, lekovi koji se koriste za ublažavanje anksioznosti, napetosti psihološke pre svega, ali i telesne. U zavisnosti od toga šta je izraženije, daje se određeni anksiolitik", objašnjava sagovornik našeg portala.

U grupu anksiolitika ili sedativa spadaju svi oni lekovi za smirenje koji vam padnu na pamet - bensedin, leksilijum, bromazepam, lorazepam, ksalol, rivotril… i to su lekovi koji se najčešće zloupotrebljavaju. Ipak, važno je napomenuti da nemaju svi lekovi iz grupe sedativa isti potencijal da izazovu zavisnost:

"Ta grupa lekova ima jako veliki adiktivni potencijal, veći nego bilo koji drugi lekovi. Ali, nijanse su u pitanju. Imate i tu lekove sa vrlo malim adiktivnim potencijalom, što znači da jako teško možete da se navučete na lek, i to je na primer bromazepam."

Ako lekove za smirenje koristite onako kako vam ih je propisao lekar, dakle, u ograničenoj dozi tokom ograničenog vremenskog perioda, mirni ste.

Da li je opasnije ako pacijent na svoju ruku povećava dozu ili ako produžava trajanje terapije?

"I jedno i drugo je zloupotreba, svako uzimanje leka van preporuka koje je dao lekar i na svoju ruku. E sad, zavisnost je sledeći nivo koji ima neke svoje karakteristike, jasne indikacije, kriterijume kada možemo da kažemo da se javila zavisnost. Bromazepam ima jako mali adiktivni potencijal, pa ipak to ne znači da ne možete da se navučete na bromazepam. Ali, recimo, na lorazepam ili ksalol možete mnogo lakše da se navučete. Dovoljno je da uzimate te lekove par nedelja u većim dozama i vi ste se navukli.

Bromazepam možete da uzimate i godinu dana u nekoj manjoj dozi, i vi nećete postati zavisni. Zbog toga se bromazepam često primenjuje u telesnoj medicini, to je 'omiljeni' sedativ kardiologa. To je psihosomatik, srce ne strada samo od sebe, sad strada zbog velikog stresa, i onda se daje bromazepam koji smanjuje telesnu napetost. I, to je relativno siguran lek. U njih spada i recimo rivotril, sledeći, sa većim potencijalom, ali izuzetno dobar lek, mi ga zovemo zlatni standard, to je bensedin. To je po mom mišljenju verovatno jedan od najboljih lekova iz grupe sedativa.

Za razliku od bromazepama, bensedin smanjuje psihičku napetost, razmišljanja, strahove, međutim znatno je viši rizik da se osoba navuče u odnosu na bromazepam", objašnjava dr Mladenović.

Na krajnjem desnom spektru su lekovi koji su enormno adiktivni i koje treba izbegavati, kao što su ksalol ili ksanaks, za koje su prave indikacije recimo generalizovani anksiozni poremećaj i jako izraženi panični napadi. Ali, o tome odluku donosi isključivo lekar specijalista psihijatrije.

Zavisnost od sedativa je bolest žena

Generalno, za sve sedative važi da se daju najviše par nedelja, eventualno par meseci. Sve preko toga je stručna, lekarska greška. Dr Mladenović kaže da u Srbiji ima mnogo ljudi koje su lekari "navukli" na sedative, propisujući ih mesecima pa i godinama, bez jasnih kriterijuma.

Na sreću, pre nekoliko godina uvedena je restriktivna mera da svi pacijenti koji su na sedativima moraju da se jave psihijatru bar jednom godišnje, a idealno bi bilo na tri meseca, da bi se proverilo da li je terapija i dalje neophodna.

Dakle, ako su vam sedativi propisani u nekom trenutku, to ne znači da pod parolom "dao mi je lekar" možete da nastavite ih uzimate kad i koliko vam padne na pamet. Ta vrsta terapije godinama se daje vrlo malom broju pacijenata, koji pate od hroničnih psihoza ili generalizovanog anksioznog poremećaja. Ali…

"Lekovi iz ove grupe se najčešće zloupotrebljavaju, spekuliše se da 20 do 25 odsto stanovništva zloupotrebljava sedative. I to je prevashodno vezano za žene. Kao što je zloupotreba alkohola vezana za muškarce, zavisnost od sedativa je bolest žena. Objašnjenje leži u činjenici da je to sociološki mnogo prihvatljivije, a uz to, sedativi su lako dostupni i vrlo komforni za korišćenje - mala tableta koja vrlo brzo deluje.

Nemam ništa protiv da neko ode sa papirićem sa faksimilom i dobije lek, ali imam jako protiv kad neko ode bez ikakvog recepta i kupi sedativ, a dešavalo se i to. Ovo je izuzetno rasprostranjeno, i to kod žena u najproduktivnijim godinama, kada su enormno prisutni sedativi. I onda umesto da se suštinski rešava izvor nezadovoljstva sobom, poslom, brakom, ili bilo čime, beži se od realnosti u sedative", kaže dr Mladenović.

Ali ti problemi ne rešavaju se tako lako, a lek za smirenje ipak donese trenutno olakšanje?

"To je pseudorešenje, vi u trenutku smanjite napetost, ali vama problem i dalje ostaje. Sa druge strane razumem zašto to pitate jer taj problem bi trebalo da se reši psihoterapijom koja je danas uglavnom individualna, privatna i jako skupa, i pošto ljudi nemaju para onda pribegavaju sedativima koji su dostupni, jeftini i rasprostranjeni."

Sedativi imaju i neželjene efekte, i svako uzimanje na svoju ruku prekoračivanje preporučene doze ili trajanja terapije smatra se zloupotrebom, a osnovni problem je pojava zavisnosti.

"Kod lorazepama, koji se često primenjuje, naročito kod starijih osoba zbog toga što se eliminiše preko bubrega a ne preko jetre, zavisnost se razvija jako brzo. A kad osoba razvije zavisnost javlja se nezadovoljstvo sobom, loše funkcioniše na poslu, loše funkcioniše u porodici. To je posledica zavisnosti, vi nemate eksplicitno izražen problem, ali imate loše funkcionisanje na svim nivoima i onda se osoba čudi šta se to dešava, odakle toliko nezadovoljstvo."

Onda se vratimo na ono zbog čega je neko počeo da pije lekove?

"Tako je. Na prvom mestu, ljudi počinju lekove da uzimaju zbog anksioznosti, napetosti, međutim, uzimaju ih i zbog hroničnog stresa. Hronični stres je kad znate da vama predstoji da morate da zaradite novac za letovanje, da kupite detetu patike ili bilo šta, i unapred imate stres jer znate da morate da zaradite te pare. A kad popijete sedativ, onda vam je sve ravno. Nema veze, mora to da se odradi, ali rešiće se nekako… Zanemaruju se obaveze, zanemaruje se porodica, i sama osoba, ali i profesionalna aktivnost", upozorava dr Mladenović.

Koje je rešenje onda?

"Rešenje je jako kompleksno. Sedativi su supstance koje su kontrolisane na nekoliko nivoa. Prvo, na nivou propisivanja, da mogu da se propisuju samo pod kontrolom lekara specijaliste. Drugi nivo je nivo izdavanja, isključivo uz recept, i treći nivo je neka lična odgovornost da ja znam da je to problem i da treba da nešto menjam. Ova dva prva nivoa su zakonski pokrivena, i ako neko krši zakon, onda je tu pravni sistem da rešava taj problem, to više nije problem psihijatrije ni medicine. Ali, treći deo je jako značajan, lična odgovornost i uvid u problem.

To bi trebalo da se reši nečim što se zove lična zrelost. Međutim, mi smo i tu u velikom problemu, kad kažem mi, mi u Srbiji, ali i globalno, jer već tridesetak godina, pa i duže rekao bih, postoji trend povećanja broja nezrelih ljudi. A nezrelost je u stvari manifestacija nepostojanja jasnog sistema vrednosti, neprihvatanja odgovornosti, i lošeg funkcionisanja u nekim socijalnim okvirima.

Drugim rečima… znate, imate danas sistem vrednosti koji je izvrnut naglavačke. Ne bih da politizujem celu priču, ali gledajte i na političkom nivou ponašanje svetskih lidera, Trampa, Putina, Makrona i tako dalje… Pa šta onda možete da očekujete od malih ljudi koji se identifikuju? Jedno bahato, bezobrazno ponašanje bez humanosti, bez odgovornosti, i sa idejom 'samo da dođem do para i samo da meni bude dobro'.

Sa takvim sistemom vredosti, mi stvaramo nezrele ljude. Obrazovni sistem stvara nezrele ljude. Ono što je Bertrand Rasel rekao fantastično, pre sto godina, da se ljudi ne rađaju kao glupi, škola ih zaglupljuje, nažalost ja to moram da ponovim i danas.

Rešenje je onda u obrazovanju s jedne strane, a s druge strane u očuvanju porodice. Drugi deo je enormno značajan. Porodica je danas pod izuzetno velikim udarom, i ja se bojim da je odgovor na pitanje šta je rešenje diskutabilan, ali ovo su dva pravca na kojima treba raditi", kaže dr Mladenović.

Kad porodica omane...

A kad porodica "omane"… imate ljude čiji život sa strane izgleda kao da je sve kako treba: karijera, rešena egzistencijalna pitanja, zdrava deca… i opet ne mogu da se nose sa stresom iz dana u dan, pa mesecima, godinama uzimaju sedative.

Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju "spolja". I to je još jedna tužna životna istina.

"U takvim slučajevima, u pitanju je egzistencijalno nezadovoljstvo. Ta socijalna fasada upravo je fantastičan primer izopačenog sistema vrednosti. Uspešni ljudi, koji imaju lepe karijere… Nekad su egzistencijalni problemi u smislu nemam ništa u frižideru lakši nego problemi gde ste upali u šemu. Neko je rekao da je uspešna osoba koja ima dobar posao, ima porodicu gde su deca, žena, kuća, stan, svi su zdravi, i na papiru taksativno imate sve…"

I užasnu prazninu koja se zatrpava poslom?

"Da. Porodica je tu omanula. Vi tu imate osobu koja je najverovatnije obrazovana, pod pretpostavkom da je uspešna zasluženo, koja je u školskom sistemu odradila sve što je trebalo, ali setite se Raselove škole koja zaglupljuje, i s druge strane imamo porodicu koja je žestoko omanula. Znate, dođu roditelji kažu 'nama je ćerka fantastična, ona uči, pedantna je, postavlja nama sto, rasprema za nama, pomaže bratu' a to je toliko… degutantno. To je dete. I onda kažu roditelji ona je super. Pa nije, to je parentifikovano dete. Nije super. Radi ulogu roditelja, vašu ulogu. I takva je sad kad je sedmi razred, ali kad dođe u srednju školu možda će skrenuti u socijalno devijantno ponašanje, ili ako i to bude prebrodila, izrašće u takvu osobu koja će u jednom trenutku da ima sve, super posao, ozbiljnu karijeru i biće nezadovoljna, zato što je živela život koji nije njen…"

… Tako strašno nezadovoljna, da to može da dovede i do suicida.

"Strog superego je progonitelj, radi, radi, radi, mora da se stigne na vreme, mora da se uči… i onda samo jednog dana otkrijete - to u stvari nisam ja. E, tu je omanula porodica", kaže dr Mladenović.

Da li to može da se promeni, da se reši?

"Može, ali znate, elementarna logika nalaže da ako školstvo ne funkcioniše, sistem je kriv. Kriv je premijer, predsednik i sistem, jedan, drugi, treći, to nije od juče, znači svi unazad 20 - 30 godina su odgovorni za to. I na globalnom nivou to postoji, ta tendencija zaglupljivanja. Erih From je govorio o automatima, '35-36. godine u predvečerje nacizma, o ljudima koji ne koriste svoj mozak već postaju deo grupe, koji nemaju svoj sistem vrednosti, već prihvataju kolektivni.

I danas imate 'automate', samo što ih zovemo drugačije... A ti ljudi su po definiciji nezadovoljni", objašnjava dr Mladenović.

Danas imamo porodice u kojima su roditelji po ceo dan odsutni, da bi zaradili za život, napravili karijeru, obezbedili pare, kuću, stan i ostalo, a deca su prepuštena sebi. Deca, kojoj su potrebne ljubav i granice, sve češće nemaju ni jedno, ni drugo.

Pa ako vam se desi da pomislite ili izgovorite da su današnja deca "nevaspitana", "nemoguća" i da "u vaše vreme nije bilo tako", podsetili bismo vas samo da deca žive u svetu kojim upravljaju odrasli. I za koji su odgovorni odrasli.

Zdrava deca izrastaju u zdrave ljude. A zdrava deca, ona su koja rastu okružena ljubavlju uz jasno postavljene granice.

Ako ljubav iskazujete time što dete zatrpavate stvarima, a granice ne određujete, niste na dobrom putu da odgajite dete koje će u životu biti srećno. Možda će biti uspešno… ali šanse da bude i srećno su prilično male.

"Dete koje ne zna za granice, počne da maltretira u srednjoj školi, ili i u osnovnoj, vršnjake i tako dalje. Ili čak i ne radi to, već kao ona devojčica koju smo pominjali postane perfekcionista", kaže dr Mladenović, i dodaje da je to situacija u kojoj čovek "izgubi sebe".

A kad izgubite sebe, pa u petoj deceniji dođe vreme da "podvučete crtu", a ona bude "u minusu", onda ste u problemu.

Biće negativna, ako ste promašili život.

Nije ni tad sve izgubljeno, uz veliki napor i individualnu psihoterapiju od dve, tri, pet, deset godina, možete da se promenite. Ali je potrebno zaista mnogo snage za to.

"U najranijim godinama, do treće godine, kako je Frojd govorio, 'vi stvarate čoveka'. Argumenti 'majke na zapadu rade čim beba napuni šest meseci'… ma baš me briga sa koliko rade. Srba ima šaka jada, šest miliona, sad ćete vi da gledate kad počinju da rade majke u drugim zemljama. Do treće godine mora se omogućiti ženama da budu sa detetom da bi se razvilo zdravo dete. Posle toga, neka rade šta hoće, posle toga smo mi rešili problem. Ako se to ne bude odradilo, mi ćemo imati možda i jako puno uspešnih ljudi, ali… ", kaže dr Mladenović.

"… nesrećnih" kao da ostaje da lebdi u vazduhu.

Deluje da neće biti bolje?

"Ako ste tako procenili…", kaže uz smeh dr Mladenović, i nastavlja: "Uvek sam za to da se svaki pojedinac bori za sebe, jer nažalost, slažem se sa vama, bojim se na smo na nivou društva, sistema, izgubili borbu, bar u ovom trenutku. E, onda ostaje da se svako od nas ponaosob, u okviru svoje porodice bori. To je izuzetno teško, i lako u isto vreme, ako napravite preraspodelu u hijerarhiji sistema vrednosti."

Sistemsko zaglupljivanje...

Odakle da krenete? Ako dete oseti ljubav, u najranijem detinjstvu, stvara bazičnu sigurnost, gradi samopoštovanje koje je osnov zdrave ličnosti. Nepostojanje samopoštovanja vodi u depresiju, ali ako se to izgradi, posle je učenje socijalnih veština, učenje odgovornosti, upitanost kako da bolje učim, kako da budem bolji čovek samo nadgradnja.

A gde se to uči? U školi kakva je danas, sigurno ne.

S druge strane, prednost je što danas ima toliko dostupnih izvora neformalnog obrazovanja?

"Da, ali vi to kažete sa aspekta zrele osobe. A to treba da odrede roditelji za dete", kaže dr Mladenović.

Ali nisu li zato roditelji tu? Da pruže najbolje od svog sveta?

"Upravo tako. Ali, jedan od krucijalnih problema je uništavanje porodice. Imate sada jednu glupost, da neko govori da je porodica prevaziđena kategorija. Izvinite, to je, citirajte me slobodno, budala. Ko god to tvrdio, to je budala.

I imate tendenciju da navodite ljude na razvod, imamo ogromnu stopu razvoda. A ljudi se razvode i zbog nezrelosti, znate. To je varijanta 'ja imam svoja prava'. Imaš prava, a koje su tvoje obaveze? Problem je nepostojanje odgovornosti. Zato je jako teško da neko sam razreši problem, kad nema ideju preispitivanja sebe, lične odgovornosti, kritičkog mišljenja. Uvek moramo da krenemo od toga, da li sam ja pogrešio. Ako vidim da ja nisam, OK, idemo dalje, na sledeći nivo, šta je problem u sistemu? Mora da se stvori kritičko mišljenje.

Glavni problem obrazovnog sistema, ne u ovom trenutku već decenijama, je ukalupljivanje. Ne uče decu da misle svojom glavom, već da nauče neko gradivo."

I odatle kreće sve?

"Kreće od one majke koja nije uspela da prenese ljubav, od porodice koja nije uspostavila sistem vrednosti, a onda ako upadne u ovakvu školu kakvu imamo, onda ostaje jedino da teži nekom cilju koji je stran.

Kad pitam ljude koji je tvoj cilj u životu, pa kažu 'da imam dobra kola, stan i da imam vezu koja je neformalna'... Pa kakav ti je to cilj u životu?! To je forma, to je oruđe za stvaranje cilja, znate, ljudi brkaju cilj i oruđe. I onda kad to ostvare, vide da su nesrećni jer to nije cilj."

I ne donosi mir?

"Naravno."

A onda se uzme taj rivotril ili nešto?

"Onda se uzme ili alkohol, ili rivotril ili se ode na kocku ili na internet, gde nas gura sistem obilato… A sistem kaže, zamislite to licemerje, ako neko provede na internetu dva ili više sati, to može da bude opasno, odnosno, to je rizično korišćenje. Ali ako za potrebe posla provedete 15 sati na internetu, to nije problem.

Ako vi imate taj nivo licemerja na globalnom nivou, onda šta preostaje čoveku nego 'u se i u svoje kljuse'?"

... i kako da se "odbranite"

Šta biste vi savetovali ljudima?

"Da čuvaju porodicu. Sve ostalo… teško je promeniti sistem, to je sve ukalupljeno, para vrti gde burgija neće, i to je tako nažalost. Moraju da očuvaju porodicu, da čuvaju jedni druge u okviru porodice. Mislim da drugo rešenje ne postoji."

To bi onda smanjilo ovaj broj popijenih kutija lekova za smirenje?

"Kako ne, pa šta će vama rivotril ili bensedin, ako ste vi zadovoljni sobom? Ako znate šta želite, ako vam ne određuje neki dizajner šta je moderno da se nosi? Nego vi nosite ono u čemu se osećate lepo. Ako vam neko ne određuje da je sada in i da je dobro da budete na digitalnim tehnologijama, nego se družite sa drugarima, pa odete i u kafić, i popijete ponekad, to je onda dobro. Ali ako vam neko drugi određuje, to znači da niste naučili da mislite.

A mi danas imamo upravo to. Sistemsko i sistematsko zaglupljivanje ljudi."

I onda ih još sediramo?

"Tako je. A onda kad dođu u srednje godine, samo ih odbacujemo kao škart. Neće se niko pozabaviti posle pričom oko toga kako sad da pomažemo. Samo se traži zamena kada puknu u srednjim godinama."

Hoće li ova situacija s koronom da nas "ukopa" dodatno?

"Situacija s koronom jeste doprinela celoj priči. Međutim, ja se bojim da će ovo postati naša realnost. Danas je korona, sutra će biti nešto drugo, prekosutra treće."

Kako treba da se postavimo?

"Ja nisam za haos, važno je pridržavati se razumnih mera prevencije. S druge strane, načela epidemiologije kažu da će problem nestati kada bude prokuženo 60, 65% stanovništva. Mi za sada imamo oko 35.000 na milion, to mu dođe tri posto. A pritom, imate Šveđane koji su pustili to, i svašta su im pričali, ali to je prirodan način. Kao psihijatar uvek sam zastupnik prirodnog načina, s tim što Šveđani imaju enormno visok standard i zdravstveni sistem koji ne može da se poredi sa Srbijom.

Korona jako doprinosi celoj ovoj priči, jer znate, ako vi ne možete da radite, ako se otpuštaju ljudi na sve strane, ako je teško doći do posla, taj stres koji je bio na kvadrat samo ćemo dići na kub. Tako da treba očekivati povećanje broja zavisnika na svim nivoima, pogotovo od sedativa."

Šta da radimo onda?

"Moj predlog je čuvajte porodicu, čuvajte porodicu, čuvajte porodicu. Ovo će proći sa koronom, ali nešto drugo će nam doći. Treba slušati 'pametnog' da ne kažem bogatog Bila Gejtsa. To je samo glasnogovornik jedne svetske globalne savesti koja je takva kakva jeste, kao što nam je i sistem takav kakav jeste. Ali ako neko govori o zlatnoj milijardi, to znači da je psihopata. Imao on sto milijardi evra, ili čega god."

Da se čuva porodica dakle, i da se ide kod lekara ako nam je teško?

"Naravno. Kulturološki je kod nas još uvek tabu da se ide kod psihijatra, ali sve manje. Mladi ljudi dolaze, kad osete potrebu, to je dobro. Psihijatar je lekar kao i svaki drugi. Znate, ako pijete 6 meseci sedativ, i nije vam bolje, možete da ga pijete još 12 godina, neće vam pomoći, treba vam antidepresiv. Morate da idete kod stručnjaka da bi mogao da vam pomogne na pravi način, i da proceni koji vam lek treba, ako vam treba", zaključuje dr Mladenović.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.