"DA LI SAM SANJALA ILI MI JE NEKO PRUŽIO RUKU KA ŽIVOTU - NE ZNAM": Irina je zbog teške bolesti završila na APARATIMA

Kronova bolest je autoimuna i hronična upalna bolest creva koja može da utiče na bilo koji deo gastrointestinalnog trakta. Simptomi su izuzetno neprijatni, mogu da variraju u zavisnosti od težine i opsega upale. 

"Danas sa 44 godine kad se osvrnem na 1998, na 2005, 2018... Uh... Deluje mnogo daleko, a tako blizu. Od devojačkih dana sam imala problema zdravljem, sa endometriozom i bolovima u stomaku. Već u ranim studentskim danima sam primala hormone i imala prvu ginekološku operaciju. Srećom sam 2003. zatrudnela i rodila sina. Nakon toga problemi su se udvostručili. Od 2005. neopisivi bolovi u stomaku, želucu, dijareje, povraćanja, gubitak na težini, gubitak apetita... doneli su nepoznanicu i lekarima i meni. Narednih šest godina su trajala ispitivanja, snimanja...", priča Irina. 

Usledila je i operacija dojke, pogoršanje ginekološkog zdravstvenog stanja, imunitet koji je bio u potpunosti oslabljen, da bi tek 2011. dobila dijagnozu - Kronova bolest.

"Pošto su se terapije za endometriozu kosile sa terapijama za Kronovu bolest, prioritet je dat drugoj bolesti. Nakon godinu dana, terapija me je stabilizovala i uvela u mirniju fazu. To je značilo da sam morala mnogo da vodim računa o ishrani, da uzimam terapiju, idem na kontrole kod gastroenterologa, psihologa, ginekologa onkologa i upoznajem se sa novim načinom života. Neke terapije, a i sama bolest, donele su 'novine' mom telu, pa sam imala problema sa kožom, sa zglobovima, sa kretanjem, pogoršanje vida, poremetio mi se rad štitne žlezde... ", otkriva Irina.

Čovek se na sve navikne

Čovek se na sve navikne, pa i na to da njegov život više ne liči na onaj "stari". Jednostavno, mora se ići napred.

"Ali, vremenom se navikneš na nepravilan ritam života. 2015 sam bila trudna sa ćerkom i to je bio lep, srećan i miran period za mene. Odlično sam se osećala. Ali, nisam ni slutila šta me čeka kasnije. Mnogo terapija, mnogo odlazaka u bolnicu..."

Za 2018. gdinu kaže da je za nju bila prelomna i da joj je "okrenula život naglavačke". 

"Relaps bolesti je nastupio i donesena je odluka da umesto biološke terapije, ipak odem na
operaciju. Nakon obavljenog operativnog zahvata, nakon trećeg dana sam iskrvarila, dobila sepsu, vodu u plućima i završila opet na operacionom stolu. Nisam se probudila, pa sam završila na aparatima, sa ileo stomom...", ispričala je. 

"Koliko sam bila u tom stanju, ne znam tačno, pretpostavljam do dve nedelje. Taj period je bio veoma maglovit za sve meni drage ljude. Buđenje je otpočelo sa velikim zelenim grozdom koji mi je dao neko ko podseća na starijeg čoveka sa sitnijim plavim očima. Nalik na Deda Mraza, ali nije on. Da li sam sanjala ili mi je neko došao i pružio ruku ka životu, ne znam, ali ću verovatno saznati jednog dana. Tog dana sam počela da učim da hodam, da shvatam gde sam bila, a gde sam sada. Osećala sam neopisivu sreću i volju za životom. Stomu sam super prihvatila, godinu dana sam je imala i uspela sam da se oporavim u
svakom smislu. Porodica koja je bila sve vreme uz mene, velikim delom je zaslužna za moj oporavak u tog periodu", napomenula je Irina. 

Još komplikacija

Nalažost, i nakon operacije javiile su se nove komplikacije.

"Godine 2019. sam ponovo operisana, rekonstrukcija je rađena, skinuta ileo stoma, priraslice, izvađena materica, jajnik... I još jedno poglavlje je bilo završeno. U 20-tim sam imala dve operacije i mnogo poseta bolnicama i primanja terapija. U tridesetim još dve operacije, a u 40-im još tri operacije. I nakon svega, digla sam glavu u nadi da će biti bolje", otkrila je Irina. 

Menjanje ritma

"Kao osoba koja je sada u invalidskoj penziji, u menopauzi, nosim se novim izazovima. Naučila sam da živim sporije, strpljivije, ali i zrelije i iskusnije gledam na neke situacije sada. Zdravstveno stanje mi je sada takvo da fizičkog poboljšanja ne može biti, samo su u pitanju svakodnevna prilagođavanja u oscilacijama jačine bolova u stomaku. I dalje imam veliku
obavezu prema svom telu, da ga osluškujem, posmatram, dam mu vremena da svari neke informacije... Često imam potrebu za begom od svega, odem u šumu pored reke. Nekako sve deluje lakše, kao da mi reka spira bol, zaceljuje srce i puni telo novom pozitivnom energijom. Ovo je izazov za psihičko stanje, jer je ono sada nosilac velike odgovornosti. Nositi se sa mnogim emocijama istovremeno je postala umetnost za mene. Teško je, ali nije nemoguće. Bitno mi je samo da se držim svetlosti u mom životu i meni dragih ljudi i verujem da ću biti ok". zaključila je optimistično Irina Čanji. 

(MONDO/Stetoskop)