TATA POSVAĐAO ZVEZDU I PARTIZAN, A [ON JE KRALJ TAJLANDA]: Mario Đurovski za MONDO - Jokana je naljutio moj šorts!

Mario Đurovski nije bio običan fudbaler. Ništa oko njega nije bilo obično. Fudbalska karijera bila mu je drugačija od onoga što bi se smatralo konvencionalnim. I njegov stil oblačenja je drugačiji i često privlači pažnju. Ali fudbalski snovi Marija Đurovskog bili su baš suprotni - uobičajeni za momka koji je rastao u Beogradu. Da zaigra za Crvenu zvezdu, da napravi karijeru u nekoj od jačih evropskih liga...

Mario se u razgovoru vođenom "preko pola sveta" dotiče i oca Milka, odrastanju bez očinske figure i gledanju VHS kaseta na kojima je stariji Đurovski harao i u dresu Crvene zvezde i u dresu Partizana.

Prošlo je devet godina otkako se Mario otisnuo iz Evrope na Tajland.

Tamo je postigao 93 gola i upisao 78 asistencija u domaćem prvenstvu, osvojio titulu prvaka države i uvukao se u srca navijača kao malo ko pre njega. Sada je na novom dokazivanju - kao trener.

"LAKO JE NJEMU", A JA IMAM KUK KAO ČOVEK OD 70 GODINA

"Da, istina je da sam najmlađi trener u istoriji Tajlanda. Definitivno sam planirao da igram do svoje 37. ili 38. godine. Ne znam da li me je povreda "pogurala" ka tome, ali verovatno, jer sam došao u situaciju da sam iznenada stao sa fudbalom i da gledam šta ću dalje", počinje Đurovski u razgovoru za MONDO.

Radilo se o brojnim povredama noge koje su vremenom dovele do toga da Đurovski ima ozbiljnih problema sa kukom. Počelo je sa zglobom, prešlo je na petu, a onda je stiglo dotle da je jednostavno mora da kaže - kraj.

"To je ta povreda za koju nisam ni znao. To je needukacija koju mi vučemo iz Srbije, jednostavno ne poznajemo celo svoje telo. Desila se mrtva kost na peti i to je nešto neverovatno, bukvalno ne možeš da hodaš. Probao sam s injekcijama kortizona, pa sam to nekako rešio, ali verovatno od tog lošeg hodanja, došlo je do toga da sam već imao problem i sa kukom. Ta cela leva noga od kolena naviše nije mogla normalno da funkcioniše i onda sam "osetio" i kuk jednom. Pokušao sam sa kortizonima, ali nije bilo spasa. Ne možeš više, osećaš se kao invalid", iskreno priča Đurovski o momentima kada je shvatio da će morati da završi karijeru.

Zbog svega, Đurovski će u nekom trenutku morati da ide na operaciju.

"Kod nas kažu "lako je njemu, on je fudbaler", a došao sam u situaciju da u svojoj 34. godini imam kuk kao da sam čovek od 65-70 godina. Moraću da ga operišem, verovatno sledeće godine. To mi je najteže palo, da sam zdravstveno oslabio, nisam više onaj pravi, ali se ne predajem. Dok si trener, moraš redovno da trenraš i održavaš svoje telo, jer iziskuje mnogo energije. Trudim se da i dan-danas kad god mogu odigram malo s igračima, da budem fit."

Reći zbogom igračkoj karijeri mu nije lako palo.

"Bilo je jako teško, ali sam bio i realan, jer sam u nekim godinama gde je realno da se završava karijera. S obzirom da je životni vek sada dosta duži nego pre 20 godina, kada je moj otac igrao, malo tu ostaje žal."

Sada kao trener, Đurovski je pred novim izazovima. Pred kraj 2020. je iznenada preuzeo Mungtong junajted, klub u koji je kao igrač stigao 2012. i ispisao istoriju - zajedno sa trenerom Slavišom Jokanovićem postao je šampion Tajlanda bez ijednog poraza. On je taj koji sada donosi odluke i "gasi požar". Predstojećeg vikenda se na terene vraća liga Tajlanda, a Đurovski će posle zimske pauze pokušati da nastavi sa podizanjem Mungtonga ka vrhu tabele.

MARIO KAO TRENER - KREATIVNO I NAPADAČKI!

"Bilo je veliko iznenađenje kada su mene postavili da budem trener. Došao sam u jako teškom trenutku, i rezultatski i igrački. Tu mislim na stil igre, u poslednje tri sezone klub ima velikih problema sa stilom igre i izgubili su taj sjaj koji ih je krasio u poslednjih desetak godina koliko sam ja ovde. U prva četiri meča smo imali samo gostovanja, od toga tri derbija i prva dva meča smo pobedili, uključujući i najveću utakmicu protiv Burirama. Posle toga, naravno da se cela priča okrenula, ta utakmica je nekako dosta toga odlučila kod navijača, ljudi u klubu, ali i igrača. Počeli su da veruju u to što radim za to kratko vreme."

Đurovski je bio trener u omladinskom timu samo šest meseci pre nego što je usledio poziv da preuzme prvi tim.

"Dosta stvari se poklopilo, ali energija koju imam i taj napadački fudbal, mislim da je to prelomilo i mnogo sam ponosan zbog toga. Nerealno je i teško objasniti da neko dobije šansu sa 34 godine da preuzme uz Buriram najveći klub na Tajlandu, bez iskustva... I to kao stranac", dočarava Đurovski svoje angažovanje u Mungtongu.

Praktično iz kopački, Đurovski je uskočio u trenersko odelo i nasuprot onome što mnogi o tom prelazu govore, Mario je uveren da mu igračka karijera pomaže u novom poslu.

"Ja sam neko ko ima neki svoj stil u životu. Dosta trenera je ranije pričalo da kada završiš s igranjem i ako želiš da budeš trener, da onda moraš da kreneš od nule i da je sve to drugačije. Ne slažem se. U ovom momentu meni ta igračka karijera jako pomaže. Postoji taj momenat kada si igrač i kada vidiš na terenu neke stvari koje se događaju, ali nisi u stanju da sa mnogim trenerima o tome porazgovaraš otvoreno, jer bi ispalo da si ti trener i da se praviš pametan. Te neke nedostatke koristim. Jesu te dve karijere različite, ali mislim da mi taj ugao igrača i dalje dosta pomaže."

Kako onda igra Mariov Mungtong?

"Bio sam jako kreativan kao igrač i to mi je bila najveća vrlina i želim da tako izgleda i moja ekipa - da igra napadački, da dominira. Volim da imamo taj "build-up" od golmana da krene akcija, da se igra brzo i da se brzo završi akcija. Tranzicija u igri me interesuje, jer mislim da je pogotovo na Tajlandu tranzicija u igri najvažnija, kako ofanzivno, tako i defanzivno. Dakle, to je neki napadački dominantan fudbal sa ofanzivnom i defanzivnom tranzicijom koja mora da bude na visokom nivou. Ako bih mogao da biram, da imam u timu i jednu "desetku", jedan "mozak" ekipe, međutim, mislim da takvih igrača više skoro i nema. Baš neki dan sam dobio podatak da imamo 14,5 stvorenih šansi po meču i u tome smo prvi u celoj ligi. To mi je drago - igramo napadački, otvoreno, sa dosta golova. Igramo lep fudbal, rekao bih u ovom momentu najlepši na Tajlandu", otkriva Đurovski za MONDO.

"Trudim se da gledam fudbal, 24 sata dnevno razmišljam o fudbalu. Volim da gledam najjače evropske lige, ali trudim se da to odvojim od onoga što se meni dešava na Tajlandu. Ne volim nikoga da kopiram. Kroz svoju karijeru sam imao oko 40 trenera i retko šta sam naučio od njih. Nekako sam ceo život igrao na talenat. Trudim se da neke nedostatke koje smatraš da si imao u svojoj igračkoj karijeri i nedostatke tih trenera pokušam da izmiksujem i budem kreativan", razmišlja Đurovski naglas.

Otkriva i na koji način želi da natera svoje igrače da se što brže naviknu na njegove zahteve i počnu da donose bolje odluke na terenu,.

"Od mog dolaska u klub, tri meseca se igraju samo "dva dodira" i "jedan dodir" na treningu. Nikad nisam dao više. Mislim da će tako najviše napredovati. Kroz te igrice najbrže dolaziš do rezultata i igrači jako brzo napreduju i brže razmišljaju - jer moraju."

JOKAN JE MOJ UZOR - IGRALI SMO MALI FUDBAL, A ONDA SAM GA RAZOČARAO

Ipak, da bi došao dovde gde je sada, Đurovski je morao da jednog dana "preseče" i donese odluku o selidbi na Tajland. Kako kaže, to je bila sudbina koju nipošto nije očekivao.

"Jako zanimljiva priča je vezana za moj dolazak na Tajland. Bio sam u Metalurgu iz Donjecka, imao sam još dve godine ugovora, a nisam se mnogo naigrao. Pozivi za reprezentaciju Makedonije su me držali u Evropi i tako sam preko reprezentacije i postao zanimljiv Tajlanđanima. Sezona na Tajlandu je trebalo da se završi u novembru i posle ne znam koliko godina su bile neviđene poplave u Bangkoku, produžila se liga i sve se nameštalo da ja odem na Tajland. Nisam hteo ni da čujem za to, ni prvi put ni drugi put ni treći, ali kako nisam bio u planovima Metalurga, iako sam imao te dve godine ugovora, četvrti poziv je promenio sve. Stigla je jako lepa ponuda, razgovarao sam sa sadašnjom suprugom, sa porodicom i doneo sam odluku da dođemo ovde. I sve ostalo je istorija, kao što kažu."

I zaista, sve je postalo istorija. Đurovski je osam sezona igrao na Tajlandu i postigao preko 100 golova u svim takmičenjima. Mnogi od njih bili su vanserijski, drugi su imali moć da utišaju pun stadion, a partije Đurovskog su dovele do toga da njegov status velike zvezde na Tajlandu bude zaista teško shvatljiv onima koji nisu na Tajlandu.

"Glupo je pričati o sebi i veličati sebe. Ne bežim od toga da iznesem činjenice, ali uvek ostaju navijači i oni koji su pratili sve da komentarišu kakav sam trag ostavio ovde. Osam fantastičnih godina, mnogo lepih stvari, od konekcije sa navijačima od prvog dana, prelepih golova, 2012. sa Slavišom Jokanovićem kao trenerom je osvojena šampionska titula bez poraza. Prvi u istoriji Tajlanda smo to uradili. Jedna nerealna godina koja se nikad neće zaboraviti. Velika zvezda, jeste, ali uvek kažem prijateljima, teško je ljudima iz našeg ambijenta da shvate šta se ovde dešava. Kada dođeš u goste, kad dođeš na utakmicu i to doživiš, onda ti možeš da proceniš kako to sve izgleda", objašnjava Đurovski.

Otišao je iz Evrope na drugi kraj sveta, a tamo je vrlo brzo dočekao Slavišu Jokanovića. Nekadašnji trener Partizana je posle perioda bez posla odlučio da preuzme Mungtong te 2012. godine.

"Šta reći za Slavišu... On je danas pre svega moj prijatelj, moj uzor, čovek koji je sjajan na svaki način. Potpisao sam na Tajlandu mesec dana pre njega i nekako tada nisam očekivao da će mi tamo trener biti Srbin. Kada sam saznao da će Slaviša doći, bilo mi je to okej, ali nekako sam više hteo da radim sa nekim trenerom koji je stranac, jer sam dugo igrao u Srbiji. Ali kada je on došao, sve je bilo fantastično i bilo je to godinu i po dana koje nikada neću zaboraviti."

Ipak, i pre nego što su počeli da sarađuju na Tajlandu, Đurovski i Jokanović su vodili svoje "bitke" i u Srbiji. Ne samo na mečevima Vojvodine i Partizana, već i na - malom fudbalu!

"Ima zanimljiva anegdota iz vremena dok sam ja bio u Vojvodini, a on trener u Partizanu. Tadašnji golman Partizana je bio Darko Božović, koji je igrao sa mnom u Bežaniji. On mi je ispričao ovo. Pošto sam jako voleo da igram mali fudbal, igrali smo ga nekoliko puta sa celom tom generacijom Partizana Slaviše Jokanovića. Igrali smo recimo utorkom ili sredom. Našao sam se i ja na malom fudbalu dva ili tri puta u tih nepunih mesec dana i tako smo se nas dvojica  i upoznali, mada nismo puno ni pričali. Par meseci posle toga se dešava utakmica u Novom Sadu, gde igraju Vojvodina i Partizan i Jokanović drži sastanak ekipi pred meč i kaže "Đurovski.. igram sa njim mali fudbal, tehničar je..." Svi su naravno počeli u svlačionici da se smeju kad je rekao da zajedno igramo mali fudbal."

Ali nije sve bilo tako bajno u odnosima Đurovskog i Jokanovića kada su već bili na Tajlandu. Razlog je bilo sada već odavno kultno proslavljanje pogotka. Đurovski je u 35. minutu utakmice dobio crveni karton tako što je posle postignutog gola skinuo šorts i stavio ga na glavu.

"Taj šorts je definitivno otišao u legendu. Traje toliko godina i sa te neke igračke strane, glupo je dičiti se i hvaliti se time. Ali sa navijačke strane je svima to bilo jako zanimljivo i dan-danas ne mogu da zaborave taj potez."

"Moj odnos sa Slavišom posle toga je bio dosta zategnut, bez velike komunikacije. Ja sam pokušavao da smirim strasti izvinjenjima, pokušajima da na terenu nadoknadim taj propust, ali slabo je išlo. Na kraju, vreme leči sve, to sam naučio u životu, i kada se sada osvrnemo na tu situaciju iz ovog ugla, čovek može samo da se nasmeje i da to ostane kao nešto pozitivno što će ljudi pamtiti. Sa Slavišom je takva situacija bila da sam ga potpuno razumeo. Jako je teško bilo, jer sam narušio i njegov ugled i ugled kluba, a o svom ugledu nisam želeo ni da govorim u tom momentu", priznaje Đurovski za MONDO.

I dok je Jokanović bio ljut zbog takvog suludog poteza, navijači su Đurovskog još više obožavali. Taj odnos prema navijačima je učinio da Mario bude voljen širom Tajlanda.

KAKO JE MARIO POSTAO LEGENDA NA TAJLANDU

"Posle pet-šest kola po mom dolasku u klub su mi napravili pesmu, posle utakmice sa Buriramom kada sam dao gol u derbiju. To je sjajna i spontana povezanost koju imamo. Ne možete lažnu konekciju da pravite sa navijačima, oni to osećaju. Dosta sam emotivan i kroz karijeru sam pre toga imao jako teških momenata i nekako sam gledao taj teren kao najbolju opciju gde bih mogao da ispoljim svoje emocije. To se dešavalo na Tajlandu i prvi put posle mnogo godina sam se osećao srećno i slobodno. To je nešto neprocenjivo."

Sada kada se osvrne na deo karijere proveden na Tajlandu, Đurovski ima problem da izabere jedan omiljeni trenutak ili pogodak.

"Uživao sam u igri koju najviše volim. Bilo je mnogo lepih golova. Preko 100 golova sam dao na Tajlandu u svim takmičenjima, ali kada se osvrnem, ostaje žal za ligom - nedostajalo mi je još sedam golova do 100 u ligi. Ostalo mi je i 22 asistencije uz to pa da imam "100-100". Svaki gol protiv Burirama mi je drag, a bilo ih je baš mnogo. Onaj gol sa pola terena jeste bio najlepši, ali ako moram da izaberem, to bi onda bili golovi protiv Burirama i onaj koji sam postigao glavom za 1:0 pred 30 i više hiljada ljudi, za muk na stadionu koji ne može da se opiše."

Posle četiri godine u Mungtongu, Đurovski nije potpisao novi ugovor i prešao je u Bankgok. Navijači ga, međutim, nisu zaboravili. Nije ni on njih.

"To je bila jedna od boljih odluka u mojoj karijeri. Poslednju utakmicu sam igrao protiv Mungtonga krajem decembra za Bangkok junajted, da bih se početkom narednog marta vratio na taj stadion i igrao za drugi klub, Bangkok Glas. Tad sam pobedio i postigao pogodak. Ne znam ni kako bih opisao taj trenutak i drago mi je da je cela moja porodica bila na stadionu i doživela to. Dao sam gol, prišao najvatrenijim navijačima, spustio sam se na kolena, poklonio sam se i podigao ruke visoko. Na glavu sam stavio taj njihov tradicionalni pozdrav i oni su svi bili šokirani. Počeli su da aplaudiraju i da mi pevaju pesmu koju su mi oduvek pevali u Mungtongu. To je respekt koji nema granicu."

Đurovski sada Tajland zove svojom drugom kućom. Tamo živi sa suprugom Aleksandrom i dvoje dece, Karlom i Bjankom, koji su rođeni u Bangkoku. Kako kaže, on i njegova supruga ne mogu bez Beograda, ali im je i na Tajlandu sjajno.

Mario otkriva koje dve stvari su na njega ostavile poseban utisak u toj zemlji.

"Najlepše za mene na Tajlandu jesu dve himne. Himna Tajlanda koja se pušta u 10 ujutru gde god da si, na aerodromu, u školama, u molovima... I onda se ljudi samo "zalede", stanu, ispoštuju himnu i nastave dalje. To je bio prvi šok za mene kada sam došao. A nešto najemotivnije što sam ovde doživeo i na šta se uvek naježim, jeste njihova himna kralja, koja se pušta pred utakmicu. Mnogo velike emocije se pojave, čak i u bioskop kad odeš, moraš da ispoštuješ kraljevu himnu, da ustaneš i da se pokloniš. To me uvek gane i jednostavno ta melodija... Znam i reči himne i šta znači ta himna, sve to povezano mi je nekako najupečatljivije."

SEĆANJE NA VOJVODINU I ŽAL ZA ZVEZDOM

No, pre odlaska na Tajland, Mario je prošao štošta. Ponikao je u mlađim kategorijama Crvene zvezde, ali nikada nije zaigrao u prvom timu. Nosio je dresove Mladenovca, Sopota i Bežanije, pre nego što se preselio u Novi Sad i zaigrao za Vojvodinu.

Te tri i po godine smatra za najlepše u njegovoj karijeri.

"Tamo sam sarađivao sa čovekom kojeg nikad neću zaboraviti, Ratkom Butorovićem. "Bata" je sigurno najpozitivnija ličnost koju sam upoznao u svojoj fudbalskoj karijeri. Taj period se ne zaboravlja", priča Đurovski i potom nabraja sve one sa kojima je delio svlačionicu na "Karađorđu".

"Imali smo tandem Dušan Tadić i Dragan Mrđa. Bila je to sjajna sezona kada smo razdvojili Crvenu zvezdu i Partizan na tabeli posle mnogo godina. Bili su tu Danijel Aleksić, Slobodan Medojević, Željko Brkić golman, Miroslav Vulićević... Mnogo dobrih igrača na jednom mestu. Žarko Lazetić, Veseljko Trivunović, Popović, Stošić, Vladimir Buač takođe sjajan igrač... Paklena generacija i šteta što nismo malo duže potrajali zajedno. Ono što mi je ostalo u najlepšem sećanju je taj gol protiv Partizana na "JNA" u polufinalu Kupa. Žao mi je što nismo osvojili Kup te godine, ali šta je tu je. Sjajna grupa igrača i strašna atmosfera u timu, ne pamtim da sam takvu imao u nekoj drugoj ekipi."

Iako jeste igrao u crveno-belom dresu, to nije bio "onaj" crveno-beli dres. Đurovskom je žao što nikada nije zaigrao za Zvezdu, klub za koji su godinama uspešno nastupali njegov otac Milko i stric Boško. Sve se odigralo 2007. godine, kada je Đurovski na sebe skrenuo pažnju igrama u Bežaniji, a Dragan Stojković Piksi i Stevan Dika Stojanović mu ponudili ugovor sa Crvenom zvezdom.

"Ostaje žal što nisam igrao za Crvenu zvezdu. Ponuda je bila na stolu, a ja sam bio mlad i neiskusan. Tražio sam neko vreme da donesem odluku. Nikoga nisam odbio tom prilikom i to je cela priča...", priseća se Đurovski vremena kada su ga želeli i Vojvodina, Panatinainaikos, a šuškalo se pomalo i o Partizanu.

"Ne samo za naš fudbal, ostaje žal i što nisam uspeo u nekoj od najboljih liga, da se izborim za bolju šansu. Nekad je potrebno i da imate sreću, ona je pored kvaliteta jako važan faktor. Možda je nisam imao da napravim nešto u Evropi, ali to mi se vratilo u Aziji i našao sam svoju sreću na Tajlandu... I naigrao sam se fudbala!"

GLEDAO SAM MILKOVE KASETE, SAD IH PUŠTAM SVOM SINU

Posebna tema u razgovoru sa Mariom jeste njegov odnos sa ocem Milkom. Tokom odrastanja, nije imao njegovo prisustvo, a u fudbalskoj karijeri nikada nije mogao da bude samo Mario Đurovski, bez sufiksa "Milkov sin".

"Definitivno je veliki teret biti Milkov sin u to vreme. Znamo svi dobro koliko su ga ljudi voleli. Još teže je bilo iz razloga što on nije živeo u Srbiji. Nekako su ga ljudi, po mom mišljenju, još više dizali u nebesa. Tebi ostaje da rasteš i da se boriš, pokušavaš da neutrališeš to, ali ne ide. Nije išlo, s jedne strane mi je donekle prijalo, ali s druge strane mi je dosta problema pravilo u fudbalskom svetu. Ovde na Tajlandu sam napravio neku svoju priču, došao sam kao nepoznat, ništa nisu znali o meni, krenuo sam od nule i napravio svoj put. Mnogo sam srećan i ponosan zbog toga. Sada sam i ja negde Mario Đurovski - kao što je Milko bio u Srbiji, tako sam i ja na Tajlandu, ako mogu tako "skromno" da kažem", konstatuje s osmehom na licu.

Brzo nastavlja dalje o temi "sin velikog fudbalera", gotovo da i nema potrebe postavljati mu potpitanja.

"Bio sam mlad igrač sa prezimenom Đurovski, Milkov sin, malo luckast. Talentovan, dete koje zna da igra fudbal i onda se nekako to kod nas samo povezuje. Traže se mane, daje se akcenat tome da sam njegov sin, brojna poređenja... Jako je zanimljivo da sam imao dva ili tri trenera starije generacije i koji su me na početku čak zvali Milko. U momentima kada nešto nisu mogli da mi objasne, nazovu me Milko, a ne Mario. To dovoljno govori kako su te ljudi gledali. To su neke situacije koje sam doživljavao. Zato sam jako bio srećan da vidim nekog igrača koji napravi solidnu ili dobru karijeru, a da je sin bivšeg velikog asa. Nekako se saosećam sa njima i bude mi drago, iako se lično ne poznajemo. Znam koliko je teško u našoj zemlji biti sin fudbalera ili poznate ličnosti."

Odrastanje bez oca učinilo je da Mario bude vrlo blizak sa bratom i majkom.

"Neverovatna je konekcija između majke Milene, brata Marka i mene. Stvarno smo mnogo vezani, jer smo zajedno pregurali mnogo toga u životu. Milko se nije pojavljivao, ne bih da ga opravdavam, ali takvo je vreme bilo, znamo i sami da je sada ova tehnologija dosta napredovala i da je lakše ostati u kontaktu. Imao je čak i neke zabrane zbog nekih prekršaja, par godina čak nije smeo ni da dođe u tadašnju Jugoslaviju. Ne opravdavam ga, mislim da nam je mnogo falio u odrastanju, ali majka Milena je svom snagom "gurala" da bude i majka i otac. Napravila nas je ljudima i ne mogu mnogo da žalim. Naravno da bi bilo fantastično da je Milko u svakom smislu bio sa nama, ali to je život", kaže Mario i otkriva da su danas stvari drugačije.

"Danas imamo jako dobar odnos. Poslednjih desetak godina smo ipak odrasli ljudi i shvatamo neke stvari. To je iza nas, treba biti pozitivan i gledati unapred. Čujemo se, viđamo se i stvarno je sada sve okej. Imam i ja svoju decu, on je postao deda, tako da dosta je vremena prošlo i sve to je iza nas."

Na pitanje da li je i koliko gledao snimke utakmica koje su Milko i Boško Đurovski igrali u svojim vremenima, Mario govori u dahu u čak ocenjuje kako bi se snašli u današnjem fudbalu.

"Kako da ne, imao sam VHS kasete. To je taj nedostatak u životu... Kada znaš da otac nije tu, onda puštaš kasete, daju ti ljudi, "pune" te informacijama. Gledao sam milion puta njegove mečeve. Čak i danas pustim svom sinu, pa se šalimo na račun dede. Smatram da je, ono što sam ja gledao iz ovog ugla sada kada sam već bio igrač i kada sam postao trener, mislim da je Boško moderan tip igrača i da bi lagano igrao u ovom vremenu. A Milko je isto bio strašan, taj prvi korak je imao... Bio bi paklen za današnje odbrane. Milka svi veličaju, ali mislim i da je Boško isto fantastičan fudbaler bio i da je on tip igrača koji može da igra u svakom vremenu. Od sedamdesetih pa sve do danas", ocenjuje novopečeni trener oca i strica.

SRPSKI FUDBAL IDE NA BOLJE

Za svoju trenersku karijeru kaže da nema konkretnih planova. Povratak u Evropu mu se još ne čini realnim i veruje da će još nekoliko koraka u trenerskoj karijer napraviti baš na Tajlandu.

"Sve u životu sam radio spontano, tako je krenula i moja trenerska karijera. Neverovatno zvuči ali je istina - posle svih ovih trenerskih licenci, san mi je bio da vodim Mungtong. To mi se ostvarilo za jako kratak period i sada želim da ovde ostanem što duže, da napravim dobar rezultat. Treba da napredujem kao trener i da osvojim nešto sa klubom."

Ipak, srpski fudbal pomno prati.

"Pratim sve koliko mogu, jer je velika vremenska razlika, pet-šest sati, u zavisnosti kako se menja vreme kod nas. Žarka Lazetića pratim, mog velikog prijatelja, Jovana Jocu Damnjanovića u Voždovcu. Pratim i "večite", pratim Vojvodinu, pa čak i drugu ligu. Imam dosta drugara koji su i dalje aktivni igrači. Mnogo volim fudbal, mnogo volim Srbiju, ali i da sam na Marsu, naravno da bih uvek pratio. To je moja zemlja, tu sam ponikao. Mislim da ide naš fudbal na bolje. Verovatno se mnogi neće složiti, ali ovako sa strane gledano, izgleda da se dosta dobrih stvari dešava. Ali opet, nije moje da sudim, nisam tamo, više sam navijač sa strane", procenjuje Đurovski stanje u ovdašnjem fudbalu.

Za reprezentaciju Makedonije je upisao tek 12 nastupa, najviše zbog toga što sa Tajlanda nije mogao da dolazi na okupljanja zbog preklapanja termina.

"Što se tiče Makedonije, to je moj najlepši deo u karijeri. Nešto najbolje što se desilo, nešto najveće. Sam čin igranja protiv najboljih reprezentacija u Evropi, to je stvarno fenomenalno. Bilo je sjajno igrati s Goranom Pandevom i u to vreme, a znamo kako i danas Goran igra... To je nezaboravno. Zahvalan sam svim ljudima iz Fudbalskog saveza koji su mi dali priliku da nosim dres Makedonije."

Neuništivi Goran Pandev i dalje igra, čak je i Severnu Makedoniju odveo na Evropsko prvenstvo.

"Mnogo sam srećan zbog tog velikog, istorijskog uspeha. To je velika stvar. U 37. ili 38. godini, da se neko plasira sa jednom malom reprezentacijom na Evropsko prvenstvo... Nerealan uspeh za makedonski fudbal i mnogo sam srećan zbog njih."

I Đurovski je planirao da igra fudbal do 37. ili 38. godine, ali mu se - kao još štošta u karijeri - nije dalo. I nema ni veze, on je svoje snove ostvario tamo gde nije ni slutio, na način koji nije mogao da pretpostavi.

Napravio je sopstveno ime i uneo ga u legendu - Mario Đurovski, kralj tajlandskog fudbala.