OVO JE 7 NAJJAČIH UTISAKA KOJE NOSIM IZ KATARA: Razlika između Srba i Hrvata, ludi Argentinci i velika ZABLUDA

Od polaska na Svetsko prvenstvo u Kataru znao sam da moj boravak direktno zavisi od rezultata fudbalske reprezentacije Srbije, ali sam hrabro i pomalo previše samouvereno uz osmeh odgovarao svima: "Ostajem u Kataru dok su tamo naši...znači do finala". Ispostaviće se, nisam bio ni blizu (bolje da ne kažem koga sam prognozirao kao drugog finalistu), ali sam se u Dohi zadržao čak i duže od "orlova" i tako za skoro tri nedelje u "zimskoj prestonici fudbala" pokupio tonu utisaka, za ceo život. Da su više nego intenzivni shvatio sam tek po sletanju u Beograd, bukvalno hladne glave, gde me je sačekala temperatura niža za 25 stepeni Celzijusa u odnosu na Dohu, a "flešbekovi" na sjajno iskustvo su se vraćali dok sam sjajne utakmice četvrtfinala Mundijala gledao na TV-u.

Da navike nije moguće promeniti preko noći pokazala je reprezentacija Srbije koja je u Kataru imala "deža vi" na Rusiju, Južnu Afriku, Nemačku… Opet nešto nije funkcionisalo u našem timu i zbog toga ni u četvrtom pokušaju u 21. veku nismo prošli grupnu fazu. Uz vrlo slabe partije i nismo zaslužili više, dok je zbog toga prve kritike zaslužio i Dragan Stojković, koji je usled velikog pritiska izgledao i zvučao kao drugi čovek. Doduše, to je i sam priznao po povratku u Beograd: "To u Kataru nisam bio ja", rekao je Piksi i pojasnio da je to zbog povreda koje su ga brinule, a koje je pokušao da prećuti kako ne bi "alarmirao" protivnike.

Nervozno je vodio utakmice, bacao sako i "gasio" se i na po 15-20 minuta protiv Švajcarske i Kameruna, kada nije bilo nikakve reakcije sa klupe, dok je na konferencijama za medije kao nikada protivrečio sebi. Ispostavilo se da je pokušavao da igra sa povređenim igračima zbog kvaliteta koji imaju, zaboravljajući one zdrave na klupi.

MESI JE VIŠE OD BOŽANSTVA

Bilo mi je jasno već posle prve utakmice Argentine na Svetskom prvenstvu, ali su mi bile potrebne još tri da se do kraja uverim u to koliko "gaučosi" obožavaju Mesija. U razgovoru sa njima, čuo sam da je veći i od Maradone, i to od onih koji su u tom trenutku nosili Dijegov dres, a posebno ludilo nastajalo je na stadionima kada bi Mesi izveo dobar potez. Ili loš, i to je bilo dovoljno da sve eksplodira i da se čuje njegovo ime.

I posle promašenog penala protiv Poljske, navijači su ustali sa svojih mesta i počeli da se klanjaju najvećem igraču svih vremena, uzvikujući jednoglasno "Mesi, Mesi...". Sa takvim igračima i sam Mesi igra, sve će dati da dođe do toliko željenog pehara Svetskog prvenstva, koji kao da je u ovim trenucima važniji njemu - nego samoj Argentini. Sanjaju treći pehar na Mundijalima i samim tim i kompletiranje Mesijevog sna, odnosno osvajanje jedinog pehara koji mu nedostaje. Neki kažu samo za riznicu, drugi da bi bio najveći... Kako nije kad mu se klanjaju i kad promaši penal?

DOHA JE MNOGO VEĆA NEGO ŠTO SE ČINI

Uoči polaska na Svetsko prvenstvo u Kataru i predznanja da se "sve igra u jednom gradu", delovalo je da će organizacija biti prelaka i da neće biti dana u kome neću posetiti dve utakmice (FIFA ne dozvoljava više). Ispostaviće se, za celu grupnu fazu to sam uspeo samo jednom (Srbija - Kamerun i Brazil - Švajcarska) i skoro sam ispustio dušu na nos tog dana, pošto je sve daleko komplikovanije nego što se čini iz daleka. Doha je daleko veća nego što izgleda i zapravo se ne igra samo u njoj nego i Lusailu, Al Koru, Al Rajanu i Al Vakri, a gužve vas svuda čekaju jer su brojne ulice zatvorene na dan meča.

Stadioni deluju pristupačno, ali "horor" obično počinje kada se izađe iz metroa, a hiljade ljudi krene u istom pravcu i pokušava da pronađe ulaz, od čini se stotine onih na raspolaganju, dok vas čeka isto toliko kontrola... Primera radi, samo na utakmicu između Japana i Hrvatske "otišlo" mi je punih osam sati.

STADIONI SU UMETNOST

Kada se završi košmar zvani putovanje, dobra vest je što vas čekaju velelepni stadioni. Svih osam je izgrađeno za potrebe Svetskog prvenstva, a bez ikakve sumnje najspektakularniji je "Lusail" koji je nikao u "gradu duhova". Za stadion na kome će se igrati finale Mundijala ne zna se da li bolje izgleda spolja ili unutra, a šteta je što će se nakon posete od 90.000 - kapacitet smanjiti. S obzirom da nema potrebe da Katar ima toliko veliki stadion, zadovoljiće se za tribinama koje primaju svega 40.000 ljudi, nakon čega sigurno neće biti toliki impresivan.

Uz njega, najveći utisak ostavio je "Al Bajt", napravljen u stilu beduinskog šatora, dok je sigurno najviše pažnje privukao stadion od kontejnera koji će biti rasformiran i prebačen na drugu lokaciju. Znamo da to neće biti "Kosovo".

GDE JE METRO? EVO GA...

Hiljade i hiljade volontera pomagalo je organizaciju Svetskog prvenstva u Kataru, od onih sa vrlo odgovornim zadacima, pa sve do onih čiji je zadatak bio samo da drže strelicu koja pokazuje u pravcu metroa. Često se dešavalo da mnogi od njih i ne govore engleski, ali je u međuvremenu sve "zategnuto" i sve je postalo daleko opuštenije, tako da su lajtmotiv Mundijala u jednom trenutku postali i volonteri koji su rado pevali na ulicama.

Od dosadne mantre koju su ponavljali kao papagaji ("Metro? This Way") napravili su odličnu zabavu, pošto su neki od njih, makar oni kreativniji, uspeli da postanu i zvezde društvenih mreža. Smišljali su originalne pesme na temu ulaska u metro i privukli su veliku pažnju navijača, pa dok bi trajao performans - znalo je i desetine telefona da bude upereno u njih. A do samo nekoliko dana pre toga, niko ih nije primećivao. Štaviše, čak su i navijači počeli da se "peckaju" među sobom, pa su poraženim reprezentacijama skandirali "Airport? This Way" (Aerodrom? Krenite ovuda...).

SVAKA ČAST ARGENTINCIMA, ALI NISU NAJLUĐI

"Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar... Quiero ganar la tercera, quiero ser campeón mundial!", orilo se svuda na ulicama, stadionima i u metroima kada igra Argentina, međutim titulu najluđih navijača ipak "otima" Maroko. Nisu došli u tolikom broju kao Južnoamerikanci, međutim neverovatno su bučni i jesu u školi svi naučili da zvižde? Prave zaglušujuću buku kada protivnik ima loptu (što je u većem delu utakmice), pesme koje pevaju nisu toliko za "naše uho", a uvek se kreću u malo većem društvu sa instrumentima, spremni da proslave uspeh svoje reprezentacije.

Takođe, samo pred njihovu utakmicu sa Španijom sam video da je nastala gužva sa policijom, pošto je više hiljada njih došlo ispred stadiona bez ulaznice. Navodno, za utakmicu sa Portugalom su probili i barikadu... Za razliku od njih, navijači iz Evrope su uglavnom bili tihi i ne čudi što su ih na svakoj utakmici "menjali botovi" u dresovima njihove reprezentacije.

RAZLIKA IZMEĐU SRBIJE I HRVATSKE...

Ne tako mali broj navijača reprezentacije Srbije zapitao se "zašto mi ne možemo kao Hrvati do polufinala Svetskog prvenstva", za šta postoji sasvim logičan odgovor u kvalitetu (bolje je da se priča zašto ne možemo kao Maroko), dok su i navike dva državna tima sasvim drugačija. Dok se u taboru Srbije pričalo o skandalu koji nije postojao i čime je narušena atmosfera, Hrvati su sasvim mirno proveli skoro mesec dana zajedno. Nije bilo nikakve euforije, posle pobede nad Japanom jedva i da se slavilo, dok je "vatrene" u miks-zoni dočekalo više srpskih izveštača, nego hrvatskih...

Odgovarali su sa manje floskula od srpskih fudbalera i čini se da imaju "originalnije" mišljenje o utakmici, dok smo ubrzo saznali da kod njih uglavnom govore manje poznati igrači. Najveći, poput Modrića, Brozovića, Perišića ili Kovačića, zapravo nikada ne staju pred novinarima, što kod nas nije bilo slučaj tako da su na kraju govorili i oni koje ređe viđamo poput Vlahovića ili SMS-a.