U novoj epizodi MONDO podkasta “Priča za medalju” gost Andrije Gerića je proslavljeni vaterpolista Miloš Ćuk (34). Momak rođen u Novom Sadu rano je počeo da se bavi ovim sportom, brzo postao profesionalac, a sada mu je zadatak da na svim velikim takmičenjima donosi radost svojoj zemlji. Ćuk trenutno brani boje Novog Beograda, ponikao je u Vojvodini, afirmisao se u Partizanu, ali kao najvažniji uspeh izdvaja reprezentativnu karijeru. U intervjuu za MONDO otkrio je da mu je izostanak sa Olimpijskih igara u Tokiju veoma teško pao, kao i da je najponosniji na poslednju medalju sa Igara iz Pariza.
Čija odluka je bila da se baviš vaterpolom?
“Vaterpolo nije bio moja odluka, više sam želeo da to bude fudbal ili košarka, to su popularniji sportovi. Sticajem okolnosti, stariji brat je trenirao vaterpolo, a roditelji su to prepoznali kao dobru priliku da zajedno to radimo, ali i da njima bude lakše. Naravno, vaterpolo je bio dobar izbor i za krivu kičmu, tako da mogu da kažem da su roditelji odlučili, a da sam se ja silom prilika prilagodio.”
“Ja sam rano prihvatio da ću biti vaterpolista, posle godinu dana trenirao sam svaki dan. Shvatio sam to kao moju obavezu. U to vreme nije bilo mnogo igre u tim treninzima i treneri su nam približili to - da je to jedna ozbiljna stvar, da se time moramo ozbiljno baviti. I ja sam to brzo i shvatio i za mene je to otprilike već od te neke osme, devete, desete godine postao posao, kao neku svoju obavezu. I sad se ne sećam tih možda kriznih momenta, da sam hteo da odustanem. Verovatno su i roditelji uticali na to da prebrodim sve te krize.”
Kako je to biti mlađi brat sportiste?
“Pomoglo mi je dosta, jer je on krčio put i za mene i za njega. Na mnogim preprekama gde je on zapeo, ja sam uspevao da prođem poučen njegovim iskustvom. Uvek sam se savetovao prvo sa njim. On je stvarno prošao dosta toga u vaterpolu - imao je mnogo i lepih, a i onih ružnih momenta. Meni je bilo mnogo lakše jer sam bio bogatiji za to njegovo iskustvo.”
“Uđem u svlačionicu pa sedim, ćutim i osluškujem”
Kako je navići se na ekipu u kojoj igraju tvoji idoli? Rano si zaigrao za reprezentaciju?
“Veliki deo te reprezentacije je igrao u Partizanu. Ja sam 2009. prešao iz Vojvodine u Partizan, tako da sam u tom momentu već upoznao i počeo da delim svlačionicu sa većinom njih. Bio mi je to šok, to su momci koje sam ja gledao, bili su mi idoli, bili su nešto čemu sam ja težio i nešto što sam ja hteo da postanem jednog dana. Period privikavanja na ambijent je trajao jedno mesec dana, tada sam bio pogubljen - uđem u svlačionicu pa sedim, ćutim i osluškujem. Imao sam strahopoštovanje.”
Kako prevazići strahopoštovanje?
"Nisam doživeo da sam na njihov nivou tog momenta kad sam se njima priključio. Ja sam i dalje negde znao da ja imam još mnogo, mnogo da radim da bih došao na njihov nivo. Mislim da vremenom to samo od sebe prođe, taj neki osećaj. Ja sam samo tu ćutao i radio šta mi se kaže. Imao sam sreću da su oni mene jako dobro prihvatili i onda je to sve prošlo bezbolno.”
“Prvi put ja nisam bio član nečega što sam ja doživljavao kao porodicu”
Bio si član reprezentacije u Riju 2016, a na narednim Igrama te nije bilo, kako si to doživeo?
“Bilo je teško. Ceo taj ciklus sam odradio, osim Olimpijskih igara i pred samo takmičenje sam otpao sa spiska. Izuzetno me je to pogodilo, bilo je teško. Negde sam znao da može to da se desi to, bio sam u lošoj formi i možda sam očekivao, ali me je pogodilo kao grom iz vedra neba. Prvi put ja nisam bio član nečega što sam ja doživljavao kao svoju drugu porodicu, kao svoju kuću, jer skoro deset godina sam bio član nacionalnog tima. Imao sam period jedno godinu ili možda čak dve, gde nisam mogao da se pronađem, gde sam mislio da više nisam ja taj, pao sam i sa kvalitetom.”
Kako pronaći motivaciju posle toga?
“Nisam mogao da nađem motivaciju dugo i to se primećivalo i u mojim igram u klubu, tada sam igrao za Radnički iz Kragujevca. Nisam mogao da nađem motivaciju jer za mene uvek i kroz celu karijeru najveća motivacija bilo to igranje za reprezentaciju i te medalje sa reprezentacijom, takmičenja. Meni je to uvek bilo nešto najviše, nešto čemu sam uvek težio da budemo na vrhu. Dugo nisam mogao da se osvestim, dok se nije pojavila opcija da bih možda mogao da zaigram u Parizu na Olimpijskim igrama. Samom tom mogućnošću počeo sam da crpim motivaciju za sve što je dolazilo.“
Kako se vratiti tamo gde si bio kad odeš na dno?
“Potreban ti je jasan cilj. Ja sam ga pronašao, trebalo mi je mnogo vremena, ali sam uspeo. I upornost i rad.”
“To je nasleđe pređašnjih generacija”
Šta znači kult reprezentacije u vaterpolu?
“Teško je to objasniti. Ja sam to doživeo kao nasleđe od pređašnjih generacija. Prvo pravila koja moraju da se poštuju, drugo - samo prezentovanje svoje zemlje je nešto izuzetno za mene. To je nešto što ja nisam znao kako funkcioniše dok nisam došao, nešto što su meni preneli momci koji su bili tu pre mene, bukvalno su me vaspitali.”
“Nešto su sam ja sad prenosio ovim mlađima koji su ušli u reprezentaciju posle mene. Ne znam sad kako bih ga definisao. Recimo, kult naše reprezentacije je da se uvek teži zlatnoj medalji. I zahvaljujući tome, ja mislim da smo mi i ostvarili ovaj veliki broj medalja, ne samo u zadnjih 10, 15 godina, nego mnogo ranije. Tvoja obaveza da ti svoju zemlju predstavljaš u najboljem svetu i da težeš ka najvišem.”
U reprezentaciji imate nešto što nazivate kafić, o čemu se radi?
“Kafić je mesto osmišljeno pre Rio de Žaneira, a kafić je sam po sebi neizbežno mesto za svaki dan. Zbog ritma takmičenja i nemogućnosti da odemo da popijemo kafu, mi smo osmislili tu jednu sobu, gde je naš fizioterapeut Vladimir Radović. I onda smo te sobe napravili kafić, to je mesto gde se mi skupljamo, družimo, provodimo dosta vremena, sumiramo utiske, razgovaramo i o vaterpolu i o taktici. Imamo i periode gde je totalna razbibriga, gde samo provodimo vreme zajedno, mislim da nas taj kafić održao već deset godina.”
Opuštate se u kafiću, ali ti i tvoj saigrač iz reprezentacije Nemanja Vico imate još jedan zanimljiv način opuštanja, objasni nam?
“To je bila čuvena muzička soba, gde smo mi ležali i nismo komunicirali. Muzika je bila pojačana do maksimuma, a njen cilj je bio da skrene misli sa svega što se dešavalo. Same Igre su veliki stres, svakog dana se samo priča o vaterpolu, ali Vicu i meni to nije prijalo. Mi na tih sat vremena, da je samo slušao muziku koja je pojačana baš jako, da skrenemo misli sa tog vatrpola i da negde uz muziku odlutamo na neko lepše mesto, pa eto, bar na tih sat vremena. I pomagalo nam je.”
A, kako se nosiš ti sa stresom?
“Stres je neizbežan, Pokušam prvo da se ne opterećujem mnogo samom utakmicom dok ne dođe do nje. Recimo dan ranije ili dva, da ne pravim od toga famu. Ništa pametno se ne može izroditi iz toga jer ta utakmica će doći kad bude vreme za nju i ona će biti samo takva kakva bude tog dana. Ne možeš ti sad nešto predviđati i mnogo se stresirati za nešto što se uopšte neće dogoditi taj način.”
“Svakog dana moram da budem olimpijski šampion”
Šta ti je olimpijska medalja donela ili promenila?
“To je jedna ogromna obaveza za budućnost. Posle toga ne možeš više nikad da dozvoliš sebi da se pojaviš na nekom treningu ili na utakmici, da neko može da uperi prstom ka tebi i kaže - vidi ga na šta liči, vidi ga kako se opustio, vidi ga kako loše trenira. Imaš još tu jednu obavezu da svakog dana moram da budem olimpijski šampion i da se tako ponašam i da tako treniram, ali mislim da me to sad i gura, imam 34 godine.”
Čime bi želeo da se baviš posle igračke karijere?
“Nisam siguran da li želim da ostanem u vaterpolu.Moja priprema je počela pre jedno četiri, pet godina, kad sam sa bratom i ocem krenuo da se bavim poljoprivredom. To je jedna od mogućnosti posle karijere. Sigurno da bih uz to voleo još nešto da radim. Znam da ne bih voleo da budem trener, to je viši nivo vaterpola, možda savetnik.”
“Moj privatni život pati mnogo, a vaterpolo ne pati uopšte”
Koliko tvoj privatni život pati zbog vaterpola?
“Moj privatni život pati mnogo, a vaterpolo ne pati uopšte - sve je posvećeno vaterpolu i mojoj karijeri. Moja porodica "igra vaterpolo", živi moj sportski život. Dosta smo se selili, deca menjaju vrtiće. Oni trpe mnogo toga, ja mnogo vremena nisam kod kuće, onda je supruga sama sa decom, to neke stvari koje utiču na naš normalan život.”
Da li tvoja deca igraju vaterpolo?
“Još uvek ne, ali sin je izrazio želju da bi voleo da počne. Mislim da će u nekom narednom periodu i on krenuti, ja nisam bio za to. Gledao je moje utakmice stalno pa mu se svidelo.”
Ti si roditelj, koji bi savet dao drugim roditeljima, kako da usmere svoju decu?
“Preporučio bih vatrpolo iz više razloga. Recimo, pre svega je kičma, zdrav je sport, u vodi se razvijaju svi mišići. Drugo, kroz vatrpolo deca će se igrati, boraviće u jednom zdravom okruženju, družiće se, putovaće, to je velika dobit od sporta. Treneri su i dalje malo strožiji, što mislim da je dobro, praktikuje se jugoslovenska škola, pa su i ti treneri mlađih kategorija i dalje onako stroži i drže disciplinu, nauče decu kako da se ponašaju, ne samo na bazenu, nego i van bazena.”
“Voleo bih da imamo viiše bazena”
Danas je uglavnom veliki problem u sportu stručnost trenera, kako se tebi čini ta situacija u vaterpolu?
“Recimo, nije lako biti trener juniora u vaterpolu. Prvi i osnovni razlog su financije, vaterpolo ne može da pruži tom mladom treneru da može da živi normalno sa porodicom od toga. Sve manje i manje je ljudi koji se bave vatrpolom. Sad koliko su stručniji, nije moje da ih ocenjujem.”
“Mi hvala Bogu i dalje izbacujemo te neke nove klince koji su dobri, talentovani, ulaze u reprezentaciju. Sigurno da bi bilo bolje da imamo više vaterpolo centara u Srbiji i da imamo više bazena. Takođe vatrpolo se ne promoviše na pravi način, u stvari uopšte se ne promoviše. Da li će ta promena pravila nečemu doprineti? Ja mislim da neće.”
“Uspeo da sa vrha odem na dno, pa još jednom da se podignem na tron”
Kad bi imao čarobni štapić, šta bi uradio?
“Ne bih menjao u suštini ništa. Recimo, jedino bih u toj ranoj fazi nešto... Slabo su se bavili našim telima i sad recimo imam povrede koje me muče kroz svaku sezonu. Mislim da nije bilo mnogo stručnih ljudi oko mene i tada drugara koji su trenirali i to sad dolazi na naplatu. Svako jutro kad se probudim treba mi jedno pet, šest minuta da postinem u radnu temperaturu da bih mogo da ustanem iz kreveta.”
Ko je Miloš Ćuk kad nije u bazenu, šta inače radiš?
“Jako volim da pratim sport, Konkretno košarku, uhvatio sam sebe da gledam ABA ligu, utakmice nekih manje popularnih ekipa i nije mi dosadno. Malo manje pratim fudbal i volim muziku. Jako volim domaću kinematografiju i ne može ništa strano da mi bude bolje od ovog našeg domaćeg. Tako da bi ja preporučio sve od ove naše domaće kinematografije, naročito iz 70. ili 80. godina.”
Na šta si ponosan?
“Najponosniji sam na porodicu, dvoje dece. A, što se tiče ove sportske strane, najviše se ponosim poslednjom medaljom, što sam uspeo da sa vrha odem na dno, pa još jednom da se podignem na tron. Ova medalja mi je nešto čime se sad baš ponosim.”
Šta bi poručio malom Milošu Ćuku?
“Budi uporan, na pravom si putu. Izabrao si dobar put i vremenom će doći sve na naplatu, doći će I rezultati. Dakle, upornost.”
BNUS VIDEO:
· Reaguj
