“Priča za medalju” Marka Simonovića: Živeli smo jako loše, sanjao sam povratak kući - košarka je bila spas

U najnovijoj epizodi MONDO podkasta “Priča za medalju” gost Andrije Gerića je bivši kapiten Crvene zvezde Marko Simonović. Iza nekadašnjeg reprezentativca Srbije stoje brojne titule i priznanja, ali njegov put do velikih uspeha nije bio lak. Kao izbeglica iz Peći je došao u Beograd i spas pronašao u košarci. Simonović (38) je tokom karijere promenio veliki broj klubova, nosio je dres Albe iz Berlina, Zenita, Unikahe, Budućnosti, Crvene zvezde… Želja da ostane u sportu, pomešana sa dugogodišnjim košarkaškim iskustvom predodredila mu je da postane trener, a ovo je njegova priča za medalju…

Kada imaš 13 godina i pređeš iz jednog okruženja u drugo, šta je tebi tad bilo teško?

"Sve je bilo teško, nisu to bile tinejdžerske godine, ali jednostavno ulazite u te neke relativno ozbiljnije dečije godine. I sam taj prelazak u Beograd, gde sam ja stvarno imao društvo, jer moja pokojna baka je živela ovde i leta sam provodio ovde. Nije prijatno uopšte. Deca su okrutna po školama i u tim godinama, onda ima i raznih šala i slanih i slatkih i ima i svakakvih upadica."

"Meni je nedostajalo društvo, nedostajala mi je kuća, verovao sam da ćemo se u nekom trenutku i vratiti, naravno to je bilo u dečačkim očima, ali to nije bila realnost. I zaista mi nije prijalo, ušao sam u neku blagu depresiju. Roditelji su bili jako zabrinuti za celo moje stanje tada i odlučili da moram da izađem iz kuće, da nađu neki model kako da krenem da nastavim svoj život i da budem među decom ponovo i da si igram. Tako su našli košarku."

Počeo si u Radničkom, kako su izgledali počeci?

"Mi smo u tom periodu kao izbegla lica živeli jako loše, nisu to bili samo meseci i dani, to su bile baš teške godine i naravno da mi nije prijalo. Krenuo sam da treniram košarku i odmah mi se svidelo to što sam tamo video. Prijatno društvo, jako prijatan trener, prijalo mi je da pobegnem od svega, da malo okupiram misli, i shvatio sam da je to zapravo okej, igra gde uživate kao klinci, ali i posao od koga može da se živi i da se obezbedi egzistencija. Jeste sve to bilo daleko, ali ja sam to video kao prozor u svet i vrlo brzo rešio da se time bavim. Ali sigurno da je bila prvo ljubav prema sportu."

"Cilj mi je bio da porodici obezbedim stan"

Kako dečak sa strane može da se probije?

“Bio sam dete devedesetih i gledao sam Olimpijadu i sve te godine kako smo mi osvajali medalje, i tvoja generacija u odbojci i košarkaška reprezentacija i nama je to uvek bilo veliko u očima. Počeo sam da treniram, počeo da srećem te ljude, da ih upoznajem, da je opipljivo, da može da se dostigne neki nivo, naravno, ni malo lako."

"Video sam to kao model da mogu da budem, da kažem, dobar u tome, a s druge strane imao sam cilj da svojoj porodici obezbedim stan. To mi je bio baš jasan cilj i težio sam tome, jednostavno, nisam želeo da skrenem s puta. I mislim da je taj cilj zapravo bio nešto što me je vodilo kroz karijeru, što me je nateralo da dostignem neki nivo da uspem u sportu.”

“Imao sam razne momente. Mi smo živeli gore na Skojevskom naselju i kako sam zavoleo košarku trenirao sam na otvorenom terenu, terao sestru da mi vraća loptu, a sneg do kolena. Mama se vraća s posla, pa viče šta radite to, ulazite u kuću."

"Uveče je vreme za trening, a znao sam da nije bilo benzina, nije bilo gradskog prevoza kao danas, a da budem siguran da neću propustiti trening ja krenem pešaka. I sa Skojevskog naselja išao sam pešaka u Braće Jerković na trening. I to ne jedanput, nego baš ono… I trener pita - što si poranio? Pa došao sam pešaka. Kako pešaka? Pa lepo, pešaka. Znaš, nisam želeo da propustim trening. I sve je moglo da dođe u obzir, ali da propustim trening to nije moglo da se desi.”

Kako je tekla tvoja karijera?

“Kad sam ušao u profesionalne vode, kad sam video kako sve to funkcioniše sa nekih 18, 19 godina, gde sam i dobio prvi novac, ne nešto ozbiljan, ali u tom trenutku sigurno je značio. Uvideo sam da ima smisla, da sam dobar u tome i da može da se napravi neka karijera. Hteo sam da se borim za sebe, za svoju porodicu i hteo sam da napravim rezultate. Bio mi je cilj da igram za reprezentaciju. Ja se sećam, kao juče, kad sam sa porodicom bio na moru u Ulcinju ‘95. Gledali smo sa pokojnim ocem u finale Evropskog prvenstva u košarci i sećam se o tog skandiranja u kafiću, kako su svi navijali i dan danas mi je odzvanja u ušima. Hteo sam da i ja budem jedan od njih. Kada čovek ima cilj, mora da bude fokusiran.”

Šta si uradio od prvog novca koji si dobio?

“Sećam se prvog novca koji sam zaradio nije bio nešto veliki, ali opet solidna cifra. U tom trenutku se namestilo tako da smo kupili stančić i falilo nam je novca, da platimo porez, da ga opremimo. Baš je stigao onda taj novac i sećam se da je u to bio uložen, nisam mnogo lutao.”

“Svaki grad i država nosi nešto svoje”

U kojem gradu ti se najviše dopalo da igraš?

“Birao sam sredine tako da znam da će mi biti lepo, da će mi biti fenomenalan život. Nisam mario za novac. Svaki grad i država nosi nešto svoje. U Berlinu je život bio fenomenalan ima svega. Onda imate, s druge strane, San Petersburg gde je kultura na najvišem mogućem nivou, muzeji su svuda, sjajni ljudi. Meni je stvarno bilo lepo tamo - malo hladnije, onda iz tog hladnog odete u Španiju gde ste po ceo dan na plaži i uživate i sve je trankilo.”

Da li su postojala neka kulturološka iznenađenja?

“Ja sam tip koji voli da uči, voli da upija, mogu da kažem da sam otvoren, volim da probam novu hranu, da vidim nove ljude, da se raspitujem o njihovoj istoriji. Igrao sam u osam različitih zemalja, svaka od njih ima nešto svoje i mislim da je to i najveći benefit za jednog sportistu. Karijera, medalje… Ali ta širina koju vi dobijete tako što putujete i živite u drugim gradovima, državama, da je to zaista nešto što je neprocenjivo. I zaista sam zbog toga srećan. Imate prijatelje širom sveta. Do kraja karijere sam proputovao više od pola sveta. To oplemeni i daje čoveku jednu širinu.”

Gde ti je bilo najlepše?

“Svuda mi je bilo, bilo mi je lepo u Zvezdi, bilo mi je lepo u Rusiji, u Nemačkoj, u Španiji, Francuskoj isto. Svako mesto ima neku svoju čar i zaista sam srećan zbog toga što sam toliko mesta promenio.”

“Saša Đorđević mi je mnogo pomogao u karijeri.”

Reprezentacija – kako je izgledao taj put?

“Reprezentacija je nešto najlepše u karijeri. Kad vratim slike, prvo ide reprezentacija pa sve ostalo. Pogotovo kada osvojite neku medalju, pa doček i sva ta ljubav koju dobijate zaista je jedinstveno. Svaki početak je nešto novo, ne znate šta da očekujete, pa tako i sam ulazak u reprezentaciju. Mirni, tihi, pokušavate da se bacite na glavu svaki put kad može i kad ne može. I onda, naravno, vremenom već imate neku svoju poziciju, pokušavate da je neko svoje iskustvo prenesete na mlađe igrače koji dolaze i da držite to, u krugu porodice, jer reprezentacija jeste jedna porodica, zato i pravi rezultate.”

Koji trener je najviše uticao na tebe?

“Jedan od njih je sigurno Saša Đorđević, koji mi je zaista mnogo pomogao u karijeri. Ne samo igrački, nego nekako i ljudski, život van terena. Jer Sale je pravi dasa i čovek pun manira, stavova. On je stariji brat. Drugi je Dejan Radonjić, kod kojeg sam dugo, dugo igrao i afirmisao se. Njih dvojica su možda najveći pečat ostavili.”

Kako to bilo s Dejanom?

“Mogu da kažem da ga najbolje poznajem, igrao sam kod njega osam godina. To je bio prijateljski odnos. On je izuzetno posvećen. Sve vreme je u košarci, bavi se svojom ekipom i svojim igračima. Znači to je 24/7 i onda nije čudo što rezultati dođu. Postoji neka teža godina ili to probijanje leda možda ide malo teže, ali u jednom trenutku kada uhvatite voz to posle ide. Nije slučajno što je sve te rezultate napravio.”

“Porodica je ključ”

Koliko je porodica bitna za jednog sportistu?

"Porodica je ključ. Tada, dok nisam osnovao svoju porodicu, majka, sestra, pokojni otac, oni su bili tu… Vi posle brda problema ili neuspešnog dana, morate da imate tu utehu i tu sigurnu kuću. Oni vas čuju i razumeju i savetuju. Porodica je stub uspešnog čoveka i u sportu i u drugim branšama.”

Koliko partner mora da bude spreman?

“Nije lako, jer se neretko dešava da te supruge same odgajaju decu. Evo mog primera, bio sam u Atini sa reprezentacijom kada se supruga porodila sa drugim detetom, vratio sam se, bio dva dana u Beogradu, odmah otišao na Svetsko prvenstvo, bio tamo mesec i po dana u Kini, vratio se, odmah su krenule utakmice dan za dan. Posle toga otišao u Španiju, uhvatio nas Kovid, četiri, pet meseci bili razdvojeni skroz da se nismo videli, neko mora da podiže tu decu i da ih usmerava, mislim da to nije ni malo lako.”

“Ljudi vide samo finalni proizvod”

Za čim najviše žališ, šta ti je sport oduzeo?

“Prvo, nisam bio uz oca kada je preminuo. Bio sam u Rusiji, naravno došao sam na sahranu, ali nisam bio uz njega. Pa nisam bio tu kada su mi se rodila oba deteta. Prvi put sam ulazio u avion, drugi put sam bio u Atini. Ali ljudi to ne razumeju, vide samo finalni proizvod. Vi sportisti, imate novca, putujete tamo-vamo, lepo živite. Ali oni ne razumeju da su 80 posto sportista invalidi posle karijere, imaju nekih ortopedskih problema.”

“Prestao sam da igram pre dve godine i tek tad otišao na neku sahranu, neki naš blizak rođak je preminuo, otišao sam tad i pustio sam brata ispred da on ide prvi i da se pita sa ljudima i da mi govori ko je ko, jer ne poznam svoju familiju. Kad ste u sportu vi nemate Uskrs, nemate Božić, nemate Novu godinu, svadbe, sahrane, rođendane, letovanja, zimovanja, to ne postoji. To postoji, ali kad završite... Ljudi to ne razumeju. Ko je spreman da se odrekne svega toga? Ja neću nikada da zaboravim sa društvom nekim velikim, tinejdžerske godine i oni svi idemo na more u Budvu, a ja oprema i Kolašin pripreme mesec i po dana. Sportisti moraju mnogo da istrpe da bi došli do ovde.”

“Neko od navijača se prišunjao i uzeo pehar”

Kako je izgledala ta čuvena “krađa” pehara 2014?

"Mi smo bili domaćini u KLS. Neko od navijača se prišunjao i uzeo. Bio sam kapiten ekipe i priđe delegat i kaže - ti jedini možeš da ideš tamo, sudije sigurno ne mogu, ni igrači Partizana sigurno ne mogu. Ja sam naravno otišao da pitam da vratimo to i da dodelimo. I bilo je tu stvarno dobre volje od strane tih nekih vođa s kojima sam ja razgovarao i koje poznajem zaista dugo."

"Međutim, kako sam se popeo govore da uzmemo, znate šta, to je masa. Masu ne možete vi da kontrolišete tek tako. I onda u jednom trenutku krenulo kao, ajde diži ovo. I naravno, to je onda tako sve ispalo sa strane i mene su obeležili, ali nisam ja to nešto shvatao mnogo lično, baš naprotiv, uvek sam okretao na šalu i onda sam pridobio simpatije i navijača Partizana. Pritom, mi smo svi prijatelji, tamo su bili Novica Veličković, Milenko Tepić, mi smo i generacija."

O čemu razmišljaš kad si u ćošku i šutneš trojku?

"To je toliko puta urađeno na treningu i ponovljeno da jednostavno vama to postane rutina i vi onda samo instiktivno reagujete, jer se igra dešava mnogo brzo i ako krenete da razmišljate igrate sporo. Ako kojim slučajem ta ne uđe, sledeća hoće i svaka naredna."

“Pet godina pre kraja karijere znao sam da ću biti trener”

Kad si odlučio da ćeš biti trener?

“Recimo četiri, pet godina pre kraja moje karijere, na nagovor starijih kolega da bi trebao u tom smeru da gledam i da bi to imalo smisla. Počeo sam polako da razmišljam, da gledam predavanja, da se bavim time malo više i vidio da sam to ja.”

Da li se sportisti zbune na kraju karijere?

“Pa to je realno neki najbolji životni vek kad se vi penzionišete. Imate i zrelost i nešto ste postigli. Ne mislim samo materijalno, nego jednostavno da pravite neke stvari u životu. Mislim da je to veliki problem. Ja im od srca i želim i apelujem na njih da par godina pre kraja karijere počnu da razmišljaju šta će i kako će, jer to lutanje posle samo donosi problem.”

Bio si pomoćni trener u Zvezdi, a onda i glavni u Radničkom, kakva je razlika?

“Kao pomoćnik iskazujete svoje mišljenje, filtrirate malo šta čujete od igrača. Ne mora prvi trener baš sve da zna, da se opterećuje svim detaljima. A, glavni trener donosi odluke, on stoji iza tih odluka i on mora da odluči ko će da igra, kad će da igra, šta će da igra, koja je akcija, kad, u kom trenutku i za vreme same utakmice, u deliću sekunde da donese odluku, da li je faul, nije faul, kad se zove tajm-aut. “

Koliko je bitan fokus i kad si trener i kad si igrač?

“Igrači razmišljaju i spremaju se samo za svoju igru i razmišljaju kako da oni daju najbolje, da pruže rezultat. A, trener mora da misli o celoj grupi i kako da izvuče maksimum i individualno i iz grupe. Tako da jesu različiti poslovi, ali i trenerski posao iziskuje, ne mogu da kažem veću žrtvu, ali više posla, više pripreme. Vi morate da dođete sad dva pre treninga da pripravite taj trening, da napišete i tako dalje, da posle treninga da analizirate sve.”

Šta je razlika u veštinama dobrog trenera u odnosu na igrača? O čemu si posebno morao da vodiš računa?

“Ugao gledanja. Kao igrač volite računa samo o sebi, a kao trener volite računa o celoj grupi. I da izvučete najviše iz grupe, iz tima i da niko ne bude iznad tima. Jer igrači to rade. To sam verovatno i ja radio i svi žele da budu u prvom planu, žele da budu gore. I onda nesvesno, ne kažem namerno, ali nesvesno sebe nekad i stavi iznad tima. Treneru je posao da ih vrati dole, gde im je mesto, da ne budu iznad tima jer niko nije bitniji od tima. Ali vremenom to i kao igrač to iskustvo dobijate, vi to vidite i dok ste igrač, ko i na koji način pokušava i kao trener promenite samo ugao. Posvećenost je ta koja daje da li ste gore ili ne.”

“Nerealne želja nas teraju da idemo napred”

Šta bi ovaj Marko savetovao mladom Marku?

“Da krenem ponovo, sve bih isto uradio. Sad znam kako je, tad nisam znao što je i dobro i deca ne treba da znaju šta ih čeka. Jer pitanje je da li bi nastavili tim putem i normalno je da imaju neka nerealna očekivanja i nerealne želja jer to ih tera da idu napred. Tako da to je skroz okej. Probao bih da mu kažem da se manje nervira, ali to sam ja…”

Kakve su današnje generacije što se tiče žrtvovanja?

“Današnje generacije nisu fokusirane, to je problem. Šta god da im pričate, ne možete da im date više od dve, tri informacije. Danas postoji hiljadu stvari koje vam remete taj fokus. Počev od telefona, TV. Kad smo mi bili klince to nije bilo baš toliko dostupno i mi smo bili osuđeni na to da razmišljamo non-stop.”

“Opet, to povezujem sa kućnim vaspitanjem i to kako roditelji svoju decu vaspitavaju od pete godine kada se gradi karakter. Mislim da je to možda ključ. Jer danas klinci gledaju influensere i kako oni dođu do nekog lakog novca i onda svi hoće da budu to i da imitiraju njih, to je meni jedna velika budalaština. Moraš da se potrudiš, da svojim radom, teškim i krvavim znojem da zaslužiš to nešto.”

“Voleo bih da imam uticaj, kao Sale na mene”

Šta želiš kao trener da uradiš?

“Voleo bih da imam uticaj na košarku, na decu, te mlade igrače, karijere koje se razvijaju, da ih usmerim na pravi put. Ne samo igrački, nego baš to, na primer, što sam ja imao sa Saletom, da malo probam da im dočaram život, jer sigurno ću imati iskustvo veće od njih. Moj cilj je da posle mene budu malo bolji igrači, ali i malo bolji ljudi."

BONUS VIDEO: