Boško Đurovski ponosno nosi titulu legendarnog igrača Crvene zvezde u kojoj je igrao od 1976. do 1989. Gostujući u novoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju" slavni fudbaler i kasnije trener otkrio je kako je stigao u klub iz Ljutice Bogdana, otkrivši da je tom prilikom ostvario sve snove. Đurovski (63) je Andriji Geriću ispričao kako je doživeo trenutak kad je prvi put išao na teren i video 90.000 navijača.
Uako ste počeli da se bavite fudbalom?
"U osnovnoj školi smo imali sekciju rukometa i fudbala. Bili smo talentovani klinci, pobeđivali smo i ekipe iz Skoplja. Na osnovu toga što smo bili dosta dobri Milko i ja skauti iz Teteksa su nas pozvali da budemo članovi njihove pionirske ekipe. Bili smo registrovani, ali nije postojalo prvenstvo pionira u to vreme u Makedoniji, tako da nismo igrali, ali su se održavali turniri drugoligaša svake godine, to je tada bio pojam", započeo je Đurovski.
"Imali smo sreću da igramo u Zemunu na turniru drugoligaša i tu su bili skauti Zvezde, zapazili su me i dobio sam poziv od njih. Sećam se kad je tata išao na telefon, to vreme, išao je u poštu da razgovara sa njima i dogovorio se da odem. Tri dana sam ostao sa ekipom Zvezde sa trenerom Đorićem, on se složio da dođem, ali nisu mogli da mi daju stipendiju".
"Tad je stric uspeo da stupi u kontakt sa jednom firmom, građevinska firma, oni mene stipendiraju da završim mašinsku školu i da kasnije radim kod njih kad završim. I tako sam premostio tih godinu i po dana, a kad sam postao stalni član tima onda sam prekinuo saradnju sa njima. I tada sledi jedna lepa priča."
"Kada sam postao igrač Zvezde, ja sam iz poštovanja prema firmi koji mi je pomogla otišao da im se zahvalim i regulišem troškove. Pokucam na vrata, primi me sekretarica, ja se predstavim ko sam, ali ona je već znala. I kažem 'došao sam da vam vratim novac koji ste plaćali za moju stipendiju, pošto neću moći da radim kod vas'. I ona nije ni želela da me vodi kod direktora, kaže 'mi smo razgovarali i ponosni smo da smo ti pomogli", kroz suze je ispričao Đurovski.
"Taj huk sa tribina ti ne dozvoljava da padneš"
Kako je izgledalo igrati na Marakani?
"Debitovao sam u Mostaru, pa sam igrao protiv Partizana na JNA, ali prvi utisak je utakmica protiv Bazela, gde smo tamo izgubili 1:0 i bilo je potrebno pobediti 2:0 ovde. Kada smo istrčali, a bio sam mlad dečak, bio sam normalno pod tremom. I na našoj Marakani je specifično to što se do terena ide dole, pa gore kroz tunel."
"Imali smo običaj da kapiten Pižon, Dušan Savić, Šestić krenu prvi i krenemo levo da bismo se postrojili prema severu, da se poklonimo. I sećam se tog izlaska, u punom sprintu, kada sam posle Pižona i Duleta izašao, kada sam čuo onaj huk, pun stadion je bio, u to vreme možda je moglo 80 ili 90 hiljada da stane... Osetio sam i to da hoću da padnem na jednu ili drugu stranu, ali ne mogu, taj huk me drži da ne mogu da padnem, to je ostao nezaboravan osećaj - to sam sanjao i doživeo sam taj osećaj."
Bonus video:
