"Napravile se dve granice, svako je oformio svoju vojsku": Kahrimana rat oterao u Zvezdu, ispričao nam sve

"Svi dobijaju etikete Ronalda, Mesija, Mbapea... U naše vreme to nije bilo toliko zastupljeno, niko neko dete nije zvao tako. Da će da bude Mesi ili Ronaldo, iako je bilo budućih veličina na terenima. Niko nije pričao da su to Zidan, Pele, Anri...", rekao je za MONDO Damir Kahriman u velikom intervjuu u kome je govorio o svemu - od slučajnih početaka, preko avantura na Krimu do titula sa Crvenom zvezdom i igranja u nacionalnom timu sa 41 godinom. 

"Taj jubilej je ono što nama bivšim sportistima ostaje da ostatak posle karijere provedemo u sećanju na sve te lepe momente i trenutke", počeo je svoju sjajnu priču za MONDO Damir Kahriman.

Petarda koju su svi zaboravili

Sećamo se svi kobnog Rojstona Drentea koji nam je oteo to zlato, potpisao za Real Madrid i onda nestao. Ipak, pomalo je zaboravljeno pravo čudo koje se desilo kada je naš tim otišao na taj EURO.

"Plasirali smo se na Evropsko prvenstvo tako što smo u Novom Sadu izgubili utakmicu 0:3 i preokrenuli sa 5:0 protiv Šveđana. Otišli smo na taj meč sa mirom, a to je velika zasluga stručnog štaba Miroslava Đukića. On je u tom trenutku na ceo kolektiv uticao jako pozitivno. Njegova karijera i veličina, sve to je uticalo na sve nas da budemo još složniji i da još više verujemo. Gledali smo na njega jako pozitivno i jednostavno smirenost koju je doneo je presudila. Rekao nam je da se igra još jedna utakmica, da kao što smo odigrali loše, isto možemo da dobijemo tamo, ako ostanemo mirne glave"

"Da se presvučemo, odemo u hotel, pa polako. Tako smo i otišli i u svlačionici se uopšte nije osećalo da smo izgubili meč sa 0:3. Ušli smo sa duhom kao da je to bio neki san. Hajde da se probudimo, šta je ovo? Izašli smo svi složni sa stadiona, kao da mi tu utakmicu nismo izgubili u Novom Sadu", priseća se kultnog meča na kome smo sa dva gola Babovića i pogocima Mrđe, Jankovića i Krasića senzacionalno otišli na EURO.

Kiša odnela zlato

Nestvarna generacija sa Banetom Ivanovićem, Aleksandrom Kolarovim, dvojicom Tošića, Jankovićem, Babovićem, Milovanovićem, Rukavinom, Mrđom, Krasićem, Kačarom, Drinčićem prošetala se kroz grupu, dobila moćne Belgijance u polufinalu i zaigrala za zlato u Groningenu.

Samo da nije bilo kiše pred finale (4:1 za Holandiju)...

"Ta generacija je jako karakterna i pobednička, ali jedan detalj je možda i presudio utakmicu. Pred sam izlazak na zagrevanje padala je toliko jaka kiša da nije bilo prostora ni za neko odlaganje. Način zagrevanja i pripreme nam je bio poremećen, otišla nam je pažnja, koncentracija i nismo mogli da odigramo kolektivno svi na visokom nivou. Jednostavno to je prevagnulo. Na kraju su oni bili i domaćini. Vremenski uslovi koji su za njih prirodni, za nas su bili šok. Nismo se sretali sa tolikom količinom kiše. Kada se utakmica završila svesni smo bili da smo sigurno ravnopravan protivnik i da smo u najmanju ruku mogli da izborimo nerešeno ako ne i da pobedimo", seća se uz setu Kahriman.

Tad niko nije bio Mesi!

Bilo je generacija koje su sa omladinskih takmičenja donele čak i zlatne medalje, ali ovakvog tima nije bilo. Toliki broj fenomenalnih fudbalera na samo jednom mestu, u samo jednom timu teško da će se ponoviti.

"I generacije pre nas '82 i '83 su imali dosta vrhunskih igrača, ali ovde se uklopilo da je celokupna ekipa na vrhunskom nivou. Pritom jako homogena, složna ekipa. Bilo je svi za jednog, jedan za sve i namestilo se", ističe on.

Ovih dana talenata je, čini se, mnogo manje. Bljesnu neki "Mesiji", dese se sjajne partije kao one Partizanovih klinaca protiv Oleksandrije, ali da cela generacija ima ovoliko velikih imena? Toga više nema.

"Šta to znači? To je široka tema, to kako se igrači sad razvijaju. Došli smo u situaciju da nema više klubova koji se bave svojom decom. Klubovi u malim sredinama se više ne bave svojom decom nego svi gledaju školice fudbala, a tu se deca "troše". Svi dobijaju etikete Ronalda, Mesija, Mbapea... U naše vreme to nije bilo toliko zastupljeno, niko neko dete nije zvao tako. Da će da bude Mesi ili Ronaldo, iako je bilo budućih veličina na terenima. Niko nije pričao da su to Zidan, Pele, Anri...Sada lako i jednostavno dodeljuju etikete. Da li treneri, roditelji ili neko treći, u to ne ulazim. U pozadini mog detinjstva je rad. Ideš u klub, treniraš, radiš, imaš svoje snove i ideš ka njima. Sada je malo to komplikovanije i teže, ali sa druge strane deca su inteligentnija, pametnija i sve nas dovodi u specifičnu situaciju", istakao je Damir Kahriman.

"Svi smo jurili Derbišajera"

Jedan od najprljavijih poteza koje pamtimo sa utakmica reprezentacije Srbije je gol Meta Derbišajera u trećem kolu grupne faze ovog prvenstva. Na tom meču nije bilo Kahrimana na golu.

"To je bila zamisao stručnog štaba da svi osete prvenstvo. Imali smo dosta mlađih igrača i napravljen je kompromis da svi osete draž, jer kad uđeš u finalni deo svaki igrač je bitan. Svako je potreban i to je opet neka vrsta taktike da se svima da šansa. Ne znamo da li će neko u nokaut fazi biti potreban da uđe sa klupe i donese prevagu. Na kraju je to bila ispravna odluka."

Nakon što je sačuvao mrežu protiv Italije i Češke, sa klupe je gledao kako u 77. minutu Met Derbišajer postiže gol na najprljaviji mogući način.

"Rukom ono? Iz faula? Nama na klupi je bilo najteže!Tu je adrenalin, do pre dva dana smo mi igrali... Kao nacija se teško nosimo sa nepravdom koja je u tom trenutku vidna, ali opet kao sportisti pokušavali smo da to smirimo u sebi. Što kažu 'vruće srce, hladna glava'. Svi smo burno reagovali, ali niko nije dobio kartone hvala Bogu i sa te strane nismo bili ugroženi."

Je l' i on bio u grupi igrača koja je jurnula na prljavog Engleza sa klupe? "Pa kako ne, svi smo! Pogotovo što smo igrali dobru, ravnopravnu utakmicu sa Englezima i nezasluženo smo izgubili."

Kukali su posle Englezi na navodni rasizam, sukobe, Nedum Onuoha se oglašavao sa izjavama, ali od početka je to delovalo kao priča iza koje će se skloniti nefer potez njihovog igrača u 77. minutu.

"To nam se nekako uvek kači na karakter, na sve nas Srbe. Ali mi smo u startu imali plan i dogovor, sve se znalo. Bili smo vakumirani, izolovani, celo Evropsko prvenstvo što se tiče medija. Imali smo svoj komfor, bili smo ušuškani što se tiče svih tih stvari. To je velika zasluga selektora Đukića i stručnog štaba. Znao je šta može, šta su mediji, znao je šta su prijatelji, rodbina i bili smo izolovani od svih tih stvari. Fokusirani samo na reprezentaciju i rezultat", ističe 18 godina kasnije Kahriman.

Prvi obukao dres Srbije... Dva puta

Kada igrač tako mlad dođe do samog vrha i zaigra u finalu Evropskog prvenstva, teško je da ne "poleti". Ipak našem sagovorniku ovo je bio podstrek da samo sve više radi.

"Rekao sam da ću još više i jače da radim, čak je dolazilo i do preterivanja. Dolazio sam u takve situacije jer sam želeo da budem najbolji golman. Nemaš formulu kako i šta i kada ti se ovako nešto desi sebi kažeš da moraš još više i bolje", rekao je on.

Sada je prvi golman fudbal 7 reprezentacije Srbije, a zapravo je on jedan od prvih 11 koi su obukli dres Srbije i u seniorskom fudbalu. Kada je 2007. odigrana prva utakmica sa Češkom pre duela seniora igrali su juniori.

"Od Jugoslavije, Srbije i Crne Gore do Srbije sam nastupao. Mi smo u Češkoj igrali dan ranije ili u prepodnevnim časovima, a onda smo išli da gledamo seniore. Nismo baš osnivači, ali mi smo ta generacija koja je prva nosila grb Srbije. Sada se to dešava sa fudbalom 7 tako da mi nije strano. Već sam sa tim upoznat. Strast, energija, ljubav, Sve to nije jenjavalo otkako sam završio karijeru. Nisam bio aktivan, radio sam oko trenerske karijere i licence pa mi je sada fudbal 7 došao da vratim adrenalin, nešto što je ceo život tu", otkrio je Kahriman.

Zovu te da braniš, nek dođu i roditelji

Golmani su posebna sorta, to svi kažu, a kako se zapravo postaje golman? U slučaju Damira Kahrimana iz čiste igre i pukim slučajem.

"Sad se vraćamo na sam početak. Bio sam malo, nestašno dete u malom mestu. Sve me zanimalo i igrao sam sve moguće sportove koje sam mogao. Jedan period sam bio okružen starijim generacijama koje sam upoznao kroz fudbal, košarku, rukomet i kroz školu. To je bilo neko moje okruženje. Sevojno je malo mesto, svi se znaju i uvek je bilo - 'ajde nema ko, ja ću da stanem da branim. U radoznalosti, želji za igrom, pobedom, da se igra ne prekida ja sam stajao da branim.

Tako je došla situacija da golman koji je u klubu trebalo da brani nije tu i stao sam na gol.Trenirao sam fudbal i bio sam igrač u polju, ali stariji treneri su me videli, prepoznali i posle nekoliko treninga su mi opet tražili da branim. Nakon toga se desilo da na nekoj prvenstvenoj utakmici nema ko da brani i nekako su me registrovali da stanem na gol. Odbranio sam tu utakmicu i posle toga počeo da branim. Tu sam se bacakao i pošto nisam imao svest o tome da sam promenio poziciju, dolazio sam na treninge i pričao da sam došao da igram", prisetio se Damir Kahriman za MONDO.

Nakon tih početaka, tek kada je došao u Slobodu iz Užica shvatio je da je on zapravo golman i da od toga možda u nekom trenutku može i da živi.

"Odbranio sam možda polusezonu i kada smo igrali utakmicu sa Slobodom u Sevojnu razbranio sam se. Sloboda je bila ozbiljan klub, selektirala je i uzimala sve najbolje iz Zapadne Srbije. Vrlo brzo su me zvali, a da nisam ni planirao da branim. Kažu: 'Zovu te iz Slobode, traže roditelje za razgovor. Da ideš u Slobodu da braniš.' Ja? Šta? Kako? Tako kreće moja prava golmanska karijera gde sam tek shvatio da sam golman."

Ćurčić ga video, tako je sve počelo

Iako nikada nije planirao da brani, imao je 16 godina kada je stao na gol u seniorskoj konkurenciji. Sve se desilo jako brzo i odjednom je on bio profesionalni fudbaler oko koga se tuku tadašnji drugoligaši.

"Nisam još napunio 17 kada sam debitovao. Trenirao sam sa prvim timom, gledao kako bi trebalo da se radi, stalno sam bio sa seniorima, a trenirao sam i sa svojim generacijama. Bio sam na klupi i namestilo se da se u Čačku prvi golman povredio u prvih pola sata. Tako sam debitovao za Slobodu. Odbranio sam još nekoliko utakmica i kako su se Sloboda, Borac i Javor borili za ulazak u ligu na poslednjih nekoliko utakmica sam branio i Javor me primetio. Na kraju te sezone sam počeo pripreme sa Slobodom i prešao u Javor u drugu ligu. Radovan Ćurčić me je doveo. Bio sa, na klupi kada je on bio kapiten Javora i šest meseci kasnije mi je bio trener", priseća se svog prvog transfera iskusni golman.

Nakon prvog usledio je i drugi transfer, a tu ga je sačekao drug iz omladinskih selekcija, Vladimir Stojković.

"U Javoru igram godinu dana, a na polusezoni je bilo interesovanja Zemuna. U zimskoj pauzi insistiraju da me dovedu, ali sam smatrao da mi je potrebna podloga za Superligu i složimo se da odradim celu sezonu. Pogotovo što sam u drugoj ligi bio bonus igrač u tom momentu i tu je bila moja težina da se Radovan odlučio da me stavi na gol. Imao sam 25-26 utakmica, ali Zemun nije odustao i doveli su me. U međuvremenu su doveli i Vladimira Stojkovića i napravili su dobar posao, jer su znali da dolazim na leto. Uparili su Stojketa i mene, a ispostavilo se da smo na kraju i jedan i drugi branili za reprezentaciju"

"Godinu dana smo bili u klubu zajedno. Slagali smo se, sve je bilo u najboljem redu, davali smo jedan drugom podršku. Video se kvalitet kod njega. Ekipa je igrala dobro, sve je bilo dobro, bio sam drugi, čekao svoju šansu, branio šest meseci i posle se svašta izdešavalo, pa sam prešao u Vojvodinu. I za jednog i za drugog je to bilo uspešno, u svakom smislu."

Osim Stojkovića još jedan veliki talenat se tada probijao - Nenad Milijaš. "On je bio naša generacija, '83. Zajedno smo bili i u Zvezdi i u Zemunu. Iskakao je iz generacije i bio dominantan. Fudbal je držao u malom prstu, bio je izraziti levak i izdvajao se od malena. Za ceo kolektiv dobro imati takvog igrača, jer onda svi idemo napred i gledamo da izvučemo najbolje", objašnjava on.

Bata Butorović? Živopisan na sve načine

Kako ga je u Zemunu dočekao Vladimir Stojković, u Vojvodini je iza njega šansu čekao tada mladi Željko Brkić. 

"On je već počinjao da trenira sa nama. Imali smo sklop mladih ali i dosta prekaljenih kvalitetnih superligaških igrača. Vojvodina je u jednom momentu postala razvojni klub iz kog su izlazili igrači", počeo je Kahriman, pa se osvrnuo na Batu Butorovića, čoveka koji je promenio sve u Novom Sadu.

"Pre toga je klub doživeo jako, jako loš period i kada je na čelo došao pokojni Bata Butorović dogodila je ekspanzija. Vrlo brzo smo igrali finale Kupa. Jako živopisan lik, i van terena i fudbalski. Sve nas je gledao kao da smo mu deca i svi saveti koje nam je dao bili su na mestu, s tim da naša zrelost nije bila na mestu. Razne trikove je imao, samo da klub vrati na vrh i u tome je uspeo. Od renoviranja stadiona, Veternika, sve je to Batino maslo. Klub je bio u ekspanziji, doneo je odluku na Upravnom odboru da se igrači ne prodaju Crvenoj zvezdi i Partizanu i baš je probao Vojvodinu da dovede da dođe do nivoa Zvezde i Partizana", priseća se Kahriman.

I dan-danas žali zbog odluke da posle dve sezone napusti tim iz Novog sada i zaputi se u Tursku 2008. godine.

"Posle Vojvodine idem u Tursku i brzo se vraćam. Mislim da je u tom trenutku bila bolja varijanta da postanem lider ili kapiten Vojvodine, prerani je bio odlazak. Trebalo je još sezonu-dve da ostanem i napravim iskorak u našoj ligi. Da bacim veći akcenat u karijeri i da sačekam bolju i pravu šansu iz evropskih klubova i liga petice", kajee se sada Damir Kahriman.

Ipak iz Turske se brzo vratio, a jedan bivši golman mu je ponudio da mu "oživi" karijeru. Bio je to Ranko Stojić na Banjici.

"Ranko je bio u Radu i mi smo generalno jako dobro sarađivali. Rad mi je prijao, imao je dobru školu i trenere, Miki Stojković je bio trener golmana. Došao sam kad je klub bio u nezavidnoj situaciji borbe za opstanak. To smo obezbedili i imali puno dobrih i kvalitetnih stvari", dodao je on.

Samo da ne naletiš na neku ukrajinsku paravojsku

Nakon još jedne dominantne godine u domaćoj ligi iskusni golman je rešio da je vreme za novi odlazak u inostranstvo i izbor je pao na - Ukrajinu. Potpisao je za Tavriju iz Simferopolja na Krimu, a uskoro je to postala - Rusija.

"Jako specifična situacija. Dolazimo iz nekog polu-pripremnog dela, ulazimo u ligu i sve to se dešava. Bio sam na pripremama, a porodica mi je bila kod kuće. Tu se videla velika moć jedne sile, Rusije koja je za 24 sata dovela sve pod kontrolu. Bezbednost nam je bila sigurna, a najveći problem nam je bio što je prema propozciijama UEFA i FIFA liga morala da se završi. Celu sezonu smo odigrali, s tim što smo imali neke momente.. Otišli smo na još pripreme u Tursku na dve nedelje. Vratili smo se u Kijev i prvobitni plan je bio da igramo utakmice u bazi Dinama. To se izjalovilo i vratili smo se na Krim", počinje priču o ratnoj 2014. Damir Kahriman.

U februaru i martu te godine, Rusija je sa svojim trupama ušla na Krim i anektirala ga, a fudbal je morao nekako da se nastavi. Sećamo se "ratne lige" u SRJ tokom, a naš sagovornik se seća gostovanja tokom perioda sukoba u Ukrajini.

"Najveći problem je što su se između Krima i Ukrajine napravile dve granice. Putovanja su nam bila problem i tu se sigurnost dovodila u pitanje, pošto na teritoriji Ukrajine nije mogla sve da pokrije policija i vojska i svako je za sebe oformio neku svoju vojsku. Prvo smo išli vozom, ali je posle nekog vremena voz bio napadnut i onda smo bukvalno samo autobusom putovali. Samo je bilo bitno da ne naletiš na neku grupu koja može da te zaustavi i da ti ugrozi živote. To je jedina briga. Na Krimu je bilo najnormalnije kao da se ništa ne dešava. Simferopolj je mali grad, svi smo se znali", ističe on.

Da nije bilo ruske aneksije Krima, teško da bismo videli Kahrimana nazad u Srbiji, ponovo u dresu reprezentacije i sa dve titule prvaka naše države.

"Tada je došao moj sin Stefan i malo pre toga sam potpisao novi trogodišnji ugovor. Svi planovi su bili vezani za Krim. Stariji sin Aleksandar je imao tri godine i već je krenuo u vrtić, pričao je na ruskom. Bilo je tada i interesovanje Metalista, mogao sam da odem rang više u smislu kluba. To je veliki klub i tek posle je shvaćeno kakva je težina ukrajinske lige."

Da je neko gledao sa strane rekao bi - beži odatle

"Sve se svodi na stvaranje. Vojvodina se vadila iz jako loših stvari i izdigla se iz pepela. Isti takav scenario je bio u Zvezdi, pa klub poslednjih nekoliko godina igra Ligu šampiona. Na "Marakani" je situacija bila jako teško i vukla se unazad godinama", počinje svoju priču o danima u Crvenoj zvezdi Damir Kahriman za MONDO.

Došao je ne zbog novca, nego zbog sporta. Ostao je i kada je bio na klupi i vratilo mu se. Danas svoje učenike podučava da je ono najbitnije u životu i sportu upravo - strpljenje.

"Jednostavno, na prvom mestu fudbal mora da se voli. Hteo da budem najbolji golman, da budem šampion i osvajam trofeje i to mi se ostvarilo. Zvezda mi se otvorila kao dečački san i kao konačno sazrevanje", priča o dolasku u klub.

Ipak, u sezoni kada je stigao iskusni golman koji je trebalo da bude lider tima - nije mogao da igra. Zbog finansijskih problema nije bio registrovan, a u međuvremenu se na golu desio - Predrag Rajković.

"Dolazim u situaciju da je sve u najboljem redu što se tiče fudbala. Počinjem, branim, ti naši razgovori su odlični. ali zbog nagomilanih problema nas devet ne može da se registruje. Nisam odustao, rekao sam 'u redu' i nastavio. Ipak je za sve na kraju ispalo dobro. Sve se uklopilo, složilo da tu sezonu iznese Rajko. Nije se uzela titula, ali se napravila ekipa, pa smo sledeće godine uzeli trofej. Rajko je otišao u inostranstvo, klub je dobio neka sredstva, Grujić i Ristić su se probili."

Došao je da bude lider tima, jedan od najstarijih u timu i bedem odbrane, a skoro da nije video teren cele godine. Ne bi mnogi ni ostali u klubu u takvoj situaciji.

"Tako sam vaspitan i sada mlađima govorim šta znači strpljenje. To strpljenje sam tada imao, jer sam imao dovoljan broj godina. Znao sam šta želim da ostvarim. Istrajao sam u tome kroz ljubav i želju za tim što sam zacrtao. Na kraju je ispalo super za Zvezdu i Rajka, a ja sam došao do najdraže titule sa voljenim klubom. Ostvario sam san, igrao sam Evropu i razne stvari su došle. Ipak, da je to gledao neko sa strane rekao bi: 'Šta ti radiš čoveče, idi negde. Nema obeštećenja, nema ničega, naći ćeš klub.' Ostao sam istrajan, klub je ispao prema meni super i svima je bilo odlično", govori nam sadašnji trener golmana u mlađim selekcijama FSS.

Prošao je svašta u Crvenoj zvezdi, od devet kola u kojima nije mogao da bude registrovan, do igranja Evrope i dve osvojene titule. A prošao je i tri trenera - Nenada Lalatovića, Miodraga Grofa Božovića i Vladana Milojevića.

"Sad sa ove tačke gledajući, to je sve iskustvo koje ću preneti na mlađe generacije. Lala ima svoju energiju i jako je inspirativan. On je više kao drug, ali strog i pravičan, što je momcima koji izlaze iz omladinske škole bilo jako bitno. Razbudio ih je, rastreznio i doveo u realnu situaciju. Bio im je antistres i to je davalo rezultata. Grof je doneo fudbal, tu ljubav koja je bila potrebna. Ševu, šuteve, igru na skraćenom prostoru. Sve njegove ekipe igraju dosta fudbala i takmiče se. Uz sve to dolazi atmosfera koja je najbitnija. Svojom harizmom i iskustvom doneo je tu notu da smo zaigrali fudbal - lagodnost, slobodu, ljubav."

Javnost ne zna drugu stranu priče o Borjanu

Kod Lalatovića je branio Rajković, kod Grofa Kahriman, a kod Milojevića - Milan Borjan. Kada je dolazio u klub, verovatno je njegov takmac za mesto među stativama jedini znao kakav golman dolazi.

"Javnost ne zna drugu stranu. Boki i ja imamo sigurno dve do tri godine individualnih treninga sa Mikijem Stojkovićem. U jednom periodu kada nije imao klub, dolazio je rano ujutru na krov na Voždovcu da radi treninge sa Mikijem. Iza sebe Borjan ima veliki staž, mnogo radnih sati. On ni u Radu kada je bio sa nama nije bio licenciran, bio je treći, četvrti golman. Bio je redovan na treningu i na kraju je i u tom Radu posle nekoliko godina nakon Bakija Danilovića dočekao svoje minute i otišao u Poljsku i Ludogorec.

Dugi niz godina se poznajemo i dobro znam koliko je radio. Samo onaj ko razume golmane zna koliko je teško odraditi golmanski trening bez ekipe. Pa da opet sutra dođeš, a govorimo o nizu godina, a ne o mesec dana. Za mene to ništa nije bilo strano", ističe Damir Kahriman.

Sada on sa 41 godinom čeka Svetsko prvenstvo u fudbalu 7 u Koritibi, da i tu zaigrao na velikom takmičenju pod državnim grbom. Videli smo u Smederevu na meču sa vicešampionom sveta Italijom da je i dalje u top formi i da mu godine ništa ne mogu. Dok čekamo žreb za Mundijal - srećno "orlovi"!

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: