"Hoćeš da ti kažem kako je u Iranu, pred 100.000 ljudi?": Srbija je zaboravila Dragana, a u Aziji ga se plaše

"Bilo je, svake godine je zvao taj Persepolis... Do skoro je bila takva njihova politika. Nisu mi dozvoljavali da pređem jer sam igrao u Izraelu. Čim imam veze sa Izraelom, to nisu čista posla. Zbog te političke situacije koju su napravili meni je nekoliko godina propadao transfer", ističe u svom intervjuu za MONDO Dragan Ćeran, kralj azijskih strelaca.

"Ove godine im je ovo proširenje pomoglo. Ne znam da li bi prošli da je stari sistem takmičenja. Posrećilo im se, prvi put. Istorijski, čestitam im. Sad je euforija, od predsednika države do najobičnijeg čoveka. Cela država je pod zanosom. Pred meč sa Katarom je bila tuča za kartu. Stadion prima 30.000, a još 100.000 ne može da dođe do karata", počinje Ćeran svoju priču, koja je mogla da ga dovede i do reprezentacije Uzbekistana.

"Kada su bile prošle kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2022. godine dobio sam poziv! Oni su 2021. imali stari sistem takmičenja. Trebalo je da prođu prvu grupnu fazu, a onda se svi skupljaju u veliku grupu. Tadašnji selektor Abramov me je već kontaktirao. Dogovorili smo se, rekao je da me želi kada oni prođu tu prvu grupu, da im pomognem u sledećoj etapi. Ja sam hteo, bilo mi je drago, naravno. Pasoš je bio gotov, sve je bilo gotovo i međutim oni ne prođu tu grupu! Posle te utakmice nema više ni prijateljskih, ni kvalifikacija, bukvalno godinu dana nema utakmica. Ja u tom momentu već imam 33-34 godine i tu se priča i završila. Baš mi je bilo krivo što se to nije ispunilo", ističe on, i dodaje da iako je trenutno najbolji igrač prvoplasiranog tima lige ne očekuje poziv na Mundijal naredne godine. Ipak, nikad se ne zna.

"Ma ne, ma kakvi. Ne bi bilo realno da ja sa 38 godina očekujem poziv. Normalno da bih voleo, ali nerealno je."

Od Samarkanda do Buhare - ogromni i sjajni Uzbekistan

Malo u Srbiji znaju o ovoj ogromnoj državi punoj istorije. Sa 35.000.000 stanovnika, Samarkandom i Bukarom kao jednim od najstarijih gradova na svetu, neverovatnom istorijom i zemljom punom zlata i pamuka Uzbekistan je i sportska sila. Na prethodnim Olimpijskim igrama uzeli su 13 medalja, od toga osam zlatnih.

"Imaju džudiste, boksere, rvače, njima su borilačke veštine broj jedan. Od malih nogu su u parteru i rvu se. Fudbal u poslednjih desetak godina dobija na popularnosti. Sa Rivaldom su probali pre desetak godina da popularizuju, ali nije im to prošlo. Ipak ovih desetak godina koliko sam ja ovde polako se to podiže na ozbiljniji nivo", priseća se kultnog transfera Rivalda u Bundjokor i nastavlja.

"Pitao sam ljude zašto fudbal nije tako popularan i rekli su mi da je to i do finansijske situacije. Njima je džabe da daju dete na boks, rvanje, gde se ne plaća ništa nego na fudbal koji treba da se kupe i kopačke i oprema i plati članarina. Lakše je da guraju dete ili u školu ili na borilačke veštine gde nema toliko ulaganja."

Umesto u Ligi šampiona završio u Uzbekistanu

A kako se uopšte završi u Uzbekistanu? Nekada juniorski reprezentativac naše države, fudbaler sa karijerom u ligama poput belgijske i izraelske umesto u Ligu šampiona u roku od nekoliko dana otišao je u ovu srednjeazijsku državu.

"Znaš kako je bilo, nepoznanica totalna. U Vardaru pet dana pred kvalifikacije za Ligu šampiona meni govore da sam višak. Recimo da je bilo dozvoljeno osam stranaca i oni dovode neke Brazilce i ima nas devet. Reše da mene oteraju. To je početak jula, ja nemam klub, ali sve se nadam biće nešto po Evropi. Stiže ponuda - Uzbekistan. Na prvu ne znam gde je to, ne znam šta je. Znam geografski, ali o fudbalu ne znam ništa."

Ključni čovek u odluci da se sada već iskusni srpski napadač nađe u pustinjskom Karšiju bio je levi bek sa Cetinja Dejan Boljević.

"Sreća što je Nasafu bio Boljević, bivši moj saigrač u Smederevu. Ubeđivao me: 'Dođi Ćeki molim te, videćeš, sve je super, liga je napadačka, atraktivna.' Bukvalno me on nagovarao više nego agent. Već je bio kraj jula, ja nisam imao šta, bukvalno sam čekao da vidim da li će da iskoči neka Mađarska, nešto bliže kući. Morao sam da rešim brzo, spakovao sam se i pravac Uzbekistan", počinje svoju uzbekistansku sagu za MONDO Dragan Ćeran.

U pustinji ubijaju sunce napolju i Dragan Ćeran u 16 metara

"Pustinjski deo, sad je ovde 45 stepeni. Prvi utisak mi je bio šok od vrućine. I grad je bio skroz sovjetski, sve je bilo staro 30-40 godina, tek sad je počelo malo da se osavremenjava i da se gradi. Klub? Znaš kakvu ima infrastrukturu, stadion, uslove! To jako malo klubova u Srbiji poseduje. Ne samo Nasaf nego sve ekipe imaju svoje baze gde se trenira, gde su tereni, a imaju posebno stadione gde se igraju utakmice. Svi stadioni su u odnosu na naše u mnogo boljem stanju", priča o svom dolasku u Nasaf gde i sada igra Ćeran.

Počeo je sa dve sezone u tom klubu, pa prešao u Pahtakor, ekipu u kojoj je trenutno najbolji strelac u istoriji. Kako je kročio na uzbekistansku travu počeo je da udara nemilosrdno kao i uzbekistansko sunce.

"Meni je krenulo bomba u Nasafu! Prvih 13 utakmica dao sam 13 golova. Potpisao sam ugovor od juna do novembra, pa se dokazuj majstore. Ako budeš dobar dobijaš ugovor, ako ne budeš ideš kući. Stvarno mi se hvala Bogu potrefilo. Sledeće godine opet 23 gola, a onda je otišao glavni sponzor i nama strancima su rekli da je bolje da nađemo novi klub i da menjamo sredinu jer neće biti finansija do kraja godine."

Dao gol Barsi na Kamp Nou, pa video u meni što nije niko

Kada je stigao u glavni grad Uzbekistana Taškent, nije dobro počelo. U prestonici postavljenoj na vrlo čudno mesto, u "jezičak" ogromne države stešnjen između Kazahstana, Tadžikistana i Kirgistana sve je pošlo naopako.

"Tako sam ja prešao na leto u Paktahor i ta prva polusezona u Paktahoru je bila stvarno očajna. Baš sam se loše osećao fudbalski, ništa se nije potrefilo. Tek onda od 2019. kreće mašinerija. Sklopila se ekipa, igrači, kolektiv, bukvalno svet. Trener Arveladze što je bio sve je skockao, ali trebalo mu je godinu i po dana da sve to skocka. Nije on to mogao sve od jednom", pričao o Šoti Arvelandzeu naš sagovornik.

Korpulentni Gruzijac, nekada napadač Ajaksa, Rendžersa i AZ Alkmara e samo da je preporodio Ćerana posle loše sezone, već ga je i potpuno promenio kao igrača.

"On je kao prvo sjajan čovek, psiholog i sve ostalo, pa je onda tek odličan trener. Mnogo kvaliteta ima. Pored tih trenerskih ima mnogo ljudskih kvaliteta. Svetski čovek, ljudina, veičina. Igrao je u Ajaksu, Rendžersu, preko 300 golova je dao u karijeri, ali ego mu je bio nula. Sve je moglo sa njim. Da sa tobom priča, da se svađa, da plačete, sve. Nema ono: 'Ja sam Šota Arveladze, igrao sam u Ajaksu, dao sam gol na Kamp Nou, igrao sam Ligu šampiona...' Ma kakvi, ništa to. Pričao je on nama svoje dogodovštine, ali daleko od toga da se on postavlja nešto iznad nas. Faca je, plus mi je on otvorio oči fudbalski, naučio me neke stvari.

Dolazim iz Nasafa u Pahtu, tamo sam bio klasična devetka, sidraš, Dođe mi on mi kaže: 'Ti si meni desetka Veruj mi, desetka.' Malo po malo, bukvalno mi objasni: 'Ne idi samo za loptom, ne trči za njom, namesti se u prazan prostor, gledaj poziciono, vidi gde je sudija tu je prazan prostor...' Neke nijanse, otvori mi oči bukvalno gde ja pomislim: 'Čoveče, al' je ovo lako.' Pomogao mi je da shvatim gde su rupe između linija. Veliki čovek, veliki igrač, šta da kažem. Hvala mu."

U Iran ne može, iz Smedereva nije hteo

Kao što je u Smederevu ostao šest godina iako je bilo interesovanja za njega, tako nije hteo da mrda ni iz Uzbekistansa. Jedna, druga, peta, deveta godina...

"Svake godine je zvao Persepolis. Zvali je Buriram iz Tajlanda, ali nisam hteo da menjam sredinu. Kad nađeš državu i ligu ne menjaj je. Ja sam iz Smedereva mogao da idem u veće klubove gde ne bih bio glavni igrač, tako da mi je to što sam ostao u Smederevu šest godina bio pun pogodak. Stasao sam kao igrač. Sa 17 godina sam došao, sa 23 sam otišao, mnogo je to utakmica. Stvarno me nije zanimalo nigde da odem.

U Iran i da je hteo - nije mogao. "Do skoro je bila takva politika Igrao sam u Izraelu, imao sam pečat u pasošu i nisu mi dozvoljavali da potpišem. Čim imam veze sa Izraelom, to nisu čista posla. Zbog te političke situacije koju su napravili meni je nekoliko godina propadao transfer", objašnjava nam on.

Ti što su mislili lako će, pobegli su iz Uzbekistana

Iako znamo Abdulkadera Husanova iz Mančester sitija i Eldora Šomurodova iz Serije A,ostali reprezentativci Uzbekistana su nam nepoznanica. Nema boljeg čoveka da nam ih predstavi od Dragana Ćerana.

"90 odsto tog tima je igralo sa mnom u Pahti. To je suština i dobitna kombinacija, u tom timu smo igrali pet-šest godina zajedno. Tu je nastao automatizam, zna se ko šta radi i tako je isto u reprezentaciji. Liga je dosta dinamičnija i brža nego naša. Kod nas se igra više taktički, poziciono, a ovde ima više agresije i tempa. Mnogo se poboljšao kvalitet za ovih devet godina koliko sam tu."

Osim njega u ligi je još deset Srba, što je apsolutno najviše od svih stranaca. Kako nam kaže i tih 11 Srba je duplo manje nego što ih ima inače.

"To je sad malo! Pre je bilo po 25-30 Srba. Manje ima naših jer su zbog rata počeli da dolaze Rusi i Ukrajinci. Ranije nas je mnogo bilo, dvadesetak u proseku svake godine. Sad su i Crnogorci počeli da dolaze, sve je više Bosanaca, Hrvata, u suštini taj naš balkanski mentalitet odgovara ovom ovde.

Mentalitet nam je takav da kad dobijemo šansu moramo da je iskoristimo jer znamo odakle smo došli i šta nam je činiti. U skoro svakoj drugoj ekipi je naš igrač kapiten. Imamo kvalitet, karakter, nešto što nas izdvaja. Em što se brzo prilagodimo, odmah ulazimo tu na prvu", priča nam Ćeran.

Mora da njegovih 145 ligaških golova znači nešto, da je i to donekle pokrenulo lavinu srpskih igrača koji su u prethodnoj deceniji igrali u Uzbekistanu.

"Verovatno da tu ima nešto. Glupo je ja da kažem da sam ja otvorio vrata. Ne mogu da kažem da se zbog mene to desilo, ali verovatno su se okrenuli nama jer su imali jedan prototip igrača. Ako može Ćeran, naći ćemo mi još Srba, oni će sigurno biti kao on. Mnogo je veliki problem što naši ljudi ne znaju ništa o azijskom fudbalu. Mnogo igrača potcenjuje ovo. Mnogo ih je bilo koji su rekli: 'Ma ja ću lako.' E, oni su se odmah vratili. Ti što su mislili ma ja ću lako, ti su se vratili posle pet meseci. A bilo je takvih".

Ćavi i uzbečki El Klasiko

Sa Pahtakorom je godinama igrao Ligu šampiona, a tu je mogao da oseti nešto čega u Evropi retko gde ima. Puni stadioni, vreli gostujući tereni, majstori na terenu...

"Naši igrači koji igraju u malo boljim klubovima u Evropi neće da čuju za Uzbekistan. Uslovi u Uzbekistanu i kvalitet su duplo bolji nego u Srbiji. Da li ih odbija što je to Azija, Uzbekistan, što oni nemaju pojma gde je to, šta je to. Nemaju pojma koje su to ekipe u Ligi šampiona. Ludilo kakvih ima igrača i timova. Iranci? Kad igraš sa njima to je na krv i nož. Odeš tamo u Teheran na Azadi stadion, dođe 100.000 ljudi. Ne čuješ šta misliš, a ne svog kolegu. Ali naši to ne znaju... Odeš da igraš sa ovim Arapima Al Ahlijem, oni lupaju, pevaju na mikrofon, dođe 30.000 ljudi ti ne čuješ ništa. Buka, dreka, to je atmosfera drugačija, a to naši ne znaju. "

Sada u Ligi šampiona u Aziji igraju ne samo Aleksandar Mitrović i Predrag Rajković nego i Kristijano Ronaldo, Ngolo Kante, Marcelo Brozović.. Ipak naš sagovornik posebno pamti jednog od najvećih ikada

"Sa Ćavijem smo igrali četiri-pet puta. Može on da ima i 50 godina, ali kad je neko virtuoz, majstor... I u tim godinama kada se spusti po loptu, kad krene da je rola, vidiš da je vanzemaljac. Sve te zvezde što su posle dolazile isto tako. 2020. godine smo došli do polufinala naše konferencije, to je četvrfinale Lige šampiona. Nažalost u tom polufinalu smo sa igračem manje ostali rano, Persepolis nas je dobio 2:0 i tako se završilo", priseća se najvećeg uspeha uzbekistanskog fudbala na međunarodnoj sceni.

Igrao je i uzbečki "El Klasiko" kako se zovu derbiji između Pahtakora i Nefčija, dva najuspešnija kluba ove države iz vremena Sovjetskog Saveza.

"To je njihov El Klasiko. Ima tu nekoliko ekipa čiji domaći navijači napune stadion i bude vruća atmosfera, 10-15, 20 hiljada kada su te bitnije utakmice. U suštini kada igraš sa Nasafom ili Pahtakorom ljudi napune stadion. Kao kod nas Zvezda i Partizan. Oni imaju svoj program, svoju priču, organizovano navijaju, ali huligana nema. To se ovde ne dozvoljava, odmah ih pakuju u zatvor. Kamere su uperene u navijače, ko baci konfetu već je u lisicama. Što se tiče tih ultrasa, toga nema ovde", naglašava Ćeran za MONDO.

Srbin kome uzbečki dres nije suđen

Godinama dominira u uzbečkom fudbalu Dragan Ćeran i na kraju je uspeo da postane najbolji strelac u istoriji Pahtakora pre nego što se vratio u Karši da igra za Nasaf. Za to vreme je stigao da dobije i poziv za nacionalni tim Uzbekistana, mada igrom slučaja nikada nije zaigrao. Kako očekuje da se oni pokažu na Mundijalu?

"Očekujem da će da se bore, da daju maksimum. Današnji fudbal je pokazao da svi znaju da ga igraju, nije kao pre kada si imao autsajdere i favorite. Mislim da će da se pokažu vrlo dobro jer ima dosta mladih igrača koji će još da nadođu za godinu dana. Ovi stariji daj Bože da održe tu formu koja treba da bude za Svetsko prvenstvo, ali mislim da će od mladih mnogo da zavisi jer oni daju svežinu i nivo. Svi oni su igrali sa mnom u Pahtakoru. Fajzulajev, Jerkinov, koji su sledeća reprezentacija, okosnica."

Sa folklora ga odveli u Smederevo da igra fudbal

Ali hajde da se vratimo na početak. Kako je momak iz Banatskog Velikog Sela stigao u Smederevo da igra prvoligaški fudbal? Pre nego što se pojavio kraj Dunava, bukvalno niko nije čuo za njega.

"Ma to je priča za film. Moj sadašnji kum mi je bio trener u selu, igrali smo zonu. On je u nekom momentu otišao na okupljanje sa DIF-ovcima. Sreo se sa ž drugaricom koja je iz Smederea, rukometašica. Došli su na temu ko šta radi i rekao je da ima tu jednog malog koji bi mogao da uspe, ali ne zna kako da ga izvuče. To je četvrta liga, neće niko da uzima zdravo za gotovo te igrače.

Ona kaže: 'Imam ja kuma koji je kum sa Gošom Bogdanovićem.' Ne znam koliko je prošlo dana, javila se i rekla: 'Mali treba da dođe na probu'. Sezona je bila gotova, ostali su još sedam dana, da se okupe, da odigraju na dva gola fudbalicu i to je to. Ja stvarno dođem, sa svom onom ekipom: Džeri Kocić, Zečević, Kekezović...

Na prvoj utakmici koju smo igrali dao sam dva gola. Moja sreća je bila što je Toma Sivić tad bio mlad trener, a voleo je da pruži šansu mladim igračima. Hvala njemu što je video nešto u meni, neko drugi ne bi. Sivke je rekao: 'Mali, 'ajde dođi za sedam dana. Imamo još jednu utakmicu, pa da vidimo.' Ja dođem za sedam dana, super se pokažem i on mi kaže da me hoće.

Hvala Tomi Siviću gde čuo i ne čuo. Da je neki drugi trener bio možda me taj neko ne bi ostavio. Ne bi neko ni prihvatio da mu neki klinac iz četvrte lige dođe na probu. Zahvaljujući Tomi ja sam tu gde jesam, on mi je otvorio vrata. Drago mi je da se namestlo, da se vratio u naš fudbal i da je pokazao kvalitet. Koliko već godina spašava ekipe i pravi rezultate. Ozbiljan trener", priča nam svoju filmsku priču o počecima profi fudbala Dragan Ćeran.

Fudbal je igrao jer ga voli, a ne jer je hteo da bude profesionalac. Više od jurenja za loptom voleo je - da igra kolo!

"Ma gde bre profesionalac... Ja sam u selu igrao folklor, više sam to voleo. Najžalije mi je bilo što sam morao foklor da ostavim, ako mi veruješ. To je bila ljubav. Koncerti, turneje, velika porodica. Folklor sam obožavao. Fudbal mi je prva ljubav, ali meni je bilo žao što sam morao da napustim folklor. Idem u Smederevo i gledam je l' ima dobar KUD. Hteo sam da odem na dve-tri probe, da vidim šta se dešava!

Da nije bilo folklora ne bi bilo ni koordinacije, ni pokreta, ničega ne bi bilo. Bio sam malo i pogrbljen, naglo sam izrastao i sa 192 centimetra sa 17 godina se automatski kriviš. U folkloru kad se pogrbiš lupaju te po leđima, moraš da igraš kolo i da budeš ispravan. Znaš kako je - dva sata probe. Tri puta nedeljno ti si dva sata u skipu, u kolu, igre koje traju 10-15 minuta, ma ludilo. Sad bih se vratio, kunem ti se. Dobijaš sve kroz folklor. To je obaveza, to je fundament da se baviš nekim sportom. Dobićeš ritam, osećaj, fundament da se baviš bilo kojim sportom", govori nam Ćeran o svojoj prvoj ljubavi.

Gde se pravi fudbaler? U Malom Krivaku!

Nedavno je FK Železničar iz Smedereva proslavio 95 godina. Ovaj kultni klub iz Malog Krivaka, smederevskog naselja u kome žive Romi godinama je bio mesto gde su se kalili mladi talenti Sartida.

"BIo sam na dvojnoj registraciji. Subotom igram za Smederevo, nedeljom za Želju. Igrala se Srpska liga Zapad. Tad sam već upoznao Smederevo i sva sela okolo. Mala Krsna, Vranovo, sve smo obišli. U Krivaku je posebna energija, atmosfera. Ma bilo je svašta! Takve su niže lige, ljudi dođu stoje pored žice, ti to moraš da osetiš i da prođeš. To je isto škola, neka vrsta ispita. Kada prođeš seoske lige ti si iskusan igrač, majstor. Ja sam osetio i četvrtu i treću i prvu, kroz sve nivoe sam prošao."

Na kraju je kao igrač Smedereva stigao i do mlade reprezentacije. U jednom od luđih dvomeča našeg fudbala na kraju mu je zamalo izmakao debi.

"Nemam nijedan nastup. Bio sam pozivan jednom 2007. kada je generacija '84 igrala Euro. Ja sam tad pozvan na onaj dvomeč sa Švedskom kada smo izgubili u Novom Sadu 3:0, a dobili u Švedskoj 5:0. Stvarno se nisam nadao, nisam ni sanjao da ću da budem pozvan jer je to bila generacija '84. Tu su bili Bane Ivanović, Krasić, Kolarov to je bio taj tim. Ja sam došao kao zamena jer se povredio Rakić iz OFK. Dobio sam naknadno poziv, Đukić je bio selektor. On mi kaže posle prve utakmice, 'Spremi se sine, dobićeš šansu u revanšu.' Počela utakmica - 0:4 poluvreme. Ijao, ćuti, sedi! Ja i Gojko Kačar sedimo, samo da nas ne vidi selektor. Gde da uđeš sad, kakvi, daj da reše to momci."

Put oko sveta pre Uzbekistana

U Izrael je otišao posle neuspele probe u Belgiji i ostao je godinu i po dana. Stigaso je - zbog CD-a. Video je prelepu biblijsku državu i - dobar fudbal.

"U to vreme je to tako bilo. Narežeš CD, agenti guraju trenerima, treneri gledaju i to je to. To je bilo vreme diskova. Odigraš sezonu dobro, sezonu i po, odmah režeš, šalješ i čekaš. Potrefilo mi se što me je trener na prvu zavoleo. On je igrao sa Pirlom u Italiji, stvarno je dobar igrač i mlad trener. Isto je bio leva noga, mršuljav, tehničar. Zapao sam mu za oko i samo je mene hteo. Posle me iz Hapoel Haife poveo u Makabi Netanju. Izrael je prelepa država. Na moru, njihova obala od Haife do Tel Aviva je čudo, to stvarno mora da se vidi. Lepe plaže, lepo vreme, lepi gradovi. U to vreme su i fudbalski bili mnogo ispred nas, stvarno mi je bilo prelepo."

U Saudijskoj Arabiji je proveo malo vremena, ali je neverovatno kako je do nje došao. Krenulo je od višeboja u selu, prevlačenja konopca.

"Albanac me je prodao u Saudijsku Arabiju. Iz Izraela gde sam odigrao stvarno dobrih godinu i po dana dođe se do toga da od maja do jula ja nemam ništa, Bukvalno niko da cimne. Javlja mi se drugar jedan iz Holandije, da pita šta ima. Ja kažem: 'Evo me kući, u selu, gledam višeboj, kako prevlače konopac. Nemam ništa brate!' On me spoji sa nekim agentom, koji se javi i pošalje me na probu u Azerbejdžan. Ja sam se spakovao i otišao, namestilo se. Prošao probu i tamo sam imao baš dobre dve godine.

Kad sam bio u Azerbejdžanu javlja mi se Albanac koji pravi klipove. 'Je l' ti treba usluga?' On meni tu završi video i za dva dana mi kaže: 'Imaš dosta golova, sviđaš mi se, dobar si igrač, sad ću da te spojim sa agentom.' Prolazi dan, javi se meni taj agent i ponudi mi Arabiju. I to je gotovo bilo."

Na kraju, šta ga je dovelo do toga da ima ovakav fudbalski put? Da se nađe u Azerbejdžanu, Izraelu, Saudijskoj Arabiji, Uzbeistanu...

"To je neka Božja volja, ne mogu da kažem bilo šta drugo. Sve kreće od kuće, kućnog vaspitanja. Tih stvari koje su te roditelji učili. Da budeš dobar, pošten, da ne budeš zlonameran. Da ne želiš nikom loše. Samo radi dobro i dobro će ti se vratiti. Bukvalno sam sa tim motivom išao svaki put."

Kao Tesla - sad ide na hibrid!

Sa 38 godina i dalje je klasa u Uzbekistanu. Ne nada se ponovnom pozivu reprezentacije i nastupu na Mundijalu, ali - koliko goriva ima Dragan Ćeran?

"Sad sam prešao na hibrid, miksujem i struju i benzin haha. Hvala Bogu za sada zdravlje služi, pa koliko posluži i Bog da igraću. Neću sad nešto na silu da prestajem jer će mi kasnije nedostajati. Da ne bude posle mogao sam još. Doći će momenat kad ću ja da shvatim da nije to to, da neću da mučim ni sebe ni druge. Doći će taj momenat, ali hvala Bogu za sada je sve ok."

Morao sam na kraju da pomenem i to da ga svi moji drugari i znaju...

"Iz Menadžera! To je neverovatno, znaš koliko mi ljudi prilazi i govori: 'Znaš kakav si ti majstor u menadžeru.' Sad sam skoro bio na aerodromu pre neki dan i lik me pita: 'Je l' si ti Ćeran?' Odakle me ti znaš, odakle si me ti prepoznao, majke ti? On kaže ma ćuti brate, ti si meni na menadžeru najjači igrač. Nisam nikad to igrao i baš sam se začudio kad sam čuo te neke stvari. Znači ja sam virtuelna legenda! To može da bude i naslov - virtuelna legenda!", završio je svoju neverovatnu priču za MONDO Dragan Ćeran.

Dok po Izraelu i Iranu padaju rakete, u Uzbekistanu je cela država i dalje ushićena zboig plasmana na Svetsko prvenstvo. Slave fudbal koji im je doneo veliku radost, dok se u Aziji kuva nešto krupno, bitno i opasno. Valjda je svima jasno za koga treba da navijate kada je to u pitanju. Što se tiče Uzbekistana jasno je - za Nasaf, dok je tu Dragan Ćeran!

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: