"Izlazimo na Maksimir, tamo Severina peva Hrvatima": Kocić nam pričao o Zagrebu '99, Mihu nije video srećnijeg

"Uđem u kupatilo da se istuširam, a dole mermer. Izlazim bos iz kade i noga mi klizne. Bol neverovatan, odmah u momentu Ja sad razmišljam... Šta ću? Da ne idem na Evropsko prvenstvo? Probaću da im ne kažem!", kaže u intervjuu za MONDO Aleksandar Kocić, čovek sa sličice broj "232" u Paninijevom albumu za Evropsko prvenstvo 2000. godine koji na to prvenstvo na kraju - nije otišao.

Prošao sam sve, od pete lige do Serije A

Kada je sa 16 godina uspeo da se nametne u Vlasotincu i da stane na gol, teško da je mogao da očekuje da će samo nekoliko godina kasnije igrati protiv Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, ali upravo se to desilo. A na gol je stao jer mu je tako rekao otac.

"Moj pokojni otac je bio profesor fizičkog vaspitanja, a kako sam bio mršav i visok, uvek viši od svoje generacije, procenio je da je bolje da budem golman. Tako sam krenuo od malih nogu i uvek sam branio. Ne sećam se da sam igrao, uvek su me stavljali na gol. Prošao sam sve selekcije Vlasine, ali i sve reprezentativne selekcije iz Vlasotinca, što nije bilo lako u to vreme u staroj Jugoslaviji. Bila je velika konkurencija u to vreme", ispričao je za MONDO Aleksandar Kocić.

Prolazio je redom kroz mlađe kategorije, a onda je odmah ubačen u vatru. Sa 16 godina stao je na gol prvog tima i to u petoj ligi. Nakon toga je počeo uspon kroz rangove.

"U toku je bila smena generacija i ušao sam u tim kao najmlađi, sa 16 godina sam počeo da branim za prvi tim. Za tri godine smo prešli tri ranga, od pete do treće lige, u to vreme Srpske lige. Branio sam po terenima u okolini Leskovca i Niša... Onda je četvrta liga bila malo bolja, kvalitetna. Srpska liga je bila izuzetno jaka, možda da je u rangu današnje Superlige. U to vreme su tu igrali Čuka, Sinđelić, Mačva, Radnički Kragujevac, faktički prvoligaši. Da ne uvredim nekoga sad, ali stvarno je bilo kvalitetnih igrača", ističe nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.

Ne zaboravlja šta je sve doživljavao oko gola i iza njega.

"Bilo je i provokacija, kako da nije- Iza gola, navale se na mrežu i ogradu, pa kad krene, prozivanje, vređanje... Ali treba doživeti sve. Prošao sam sve, od pete lige do italijanske, koja je u to vreme bila najjača liga na svetu."

Sa Sinišom mi se uvek ukrštali putevi

Posle godina prolaska kroz rangove sa Vlasinom, počelo je ono pravo. Pozvala je Vojvodina i tada još uvek mladom golmanu dala šansu da "uhvati" poslednju sezonu lige stare Jugoslavije. Osetio je kako je igrati sa Hajdukom, Dinamom, Sarajevom, Željom, Vardarom...

"U Vojvodinu sam došao sa 20 godina, još je bila stara Jugoslavija. Uhvatio sam poslednju sezonu sa Hrvatima. Sledeće sezone su bili Bosanci i Makedonci sa nama, a onda su posle ostali samo Srbija i Crna Gora. Bilo je više jakih utakmica u toj ligi. Imao si Dinamo i Hajduk, uvek jak Željezničar, Sarajevo. Nisi mogao da odeš u Tuzlu ili Ljubljanu i da budeš siguran da ćeš da pobediš. Svaka utakmica je bila na nož, sve ekipe su imale kvalitetne igrače", ističe Kocić.

Došao je u sjajan tim u kome su bili Ljuba Vorkapić, Goran Šaula, Miroslav Tanjga ali i Siniša Mihajović. Upravo su nerazdvojni drugovi Tanjga i Mihajlović uzeli "pod svoje" mlade južnjake koji su tek stigli u tim.

"Siniša Mihajlović je bio tu jednu polusezonu i onda je na pauzi otišao u Crvenu zvezdu. Kada su Živković i Perović došli iz Dubočice, a ja iz Vlasine - Miroslav Tanjga i Siniša Mihajlović su nas prihvatili kao braću. Pomogli su nam da se snađemo. Nova sredina, veliki klub, veliki grad, starno nam je mnogo značilo. I dalje kroz karijeru sam nekako bio vezan za njega. Reprezentacija, Italija, stalno su nam se ukrštali putevi", priseća se dugogodišnji čuvar mreže "lala".

"Tu titulu nikad neću da prežalim"

Nije ni na golu nedostajalo kvaliteta, pa je tako iz OFK Beograda godinu dana posle dolaska Kocića u klub stigao Predrag Brzaković. Kasnije legendarni golman futsal reprezentacije Srbije mnogo je naučio u "velikom" fudbalu poznatijeg kolegu.

"Pokojni Peca Brzaković je bio golman od koga sam ja mnogo naučio. To je za mene bilo jako bitno. Mlad golman mora da bude strpljiv, pametan i kada ne dobija šansu. Počeo sam da branim kada sam došao, a oni su doveli Pecu koji je bio stariji pet-šest godina od mene. Seo je na klupu i bio moralna podrška. Posle mu se desila kriza u formi, neke greške koje su normalne za mlade golmane i iskoristio je svoju šansu i stao među stative. Bio sam mu rezerva okogodinu dana, ali to je za mene jedno veliko iskustvo koje sam iskoristio da od njega mnogo stvari naučim. Ali šta ti je golmanska sudbina, posle se desilo da je on nešto pogrešio i ja sam stao na gol i opet postao prvi golman."

Tokom Kocićevih godina u Vojvodini, Evropa nije bila opcija. Naša država je bila pod svim vrstama sankcija, pa i sportskim, tako da je tek kada je obukao dres Crvene zvezde zaigrao Evropu sa srpskim timom. Ipak izuzev evro-mečeva, ne može ni da prežali sezonu 94/95 u kojoj je Vojvodina zasijala u borbi za titulu, pa se ugasila. Deo toga je i njegova "krivica". Kao i kasnije u karijeri, povrede će ga sustići u najgore vreme.

"1996. godine, kada sam otišao u Italiju, skinuli su embargo i počeli da igraju Evropu. Znate šta je žalosno? Što smo mi internacionalnu karijeru gradili kroz reprezentativne nastupe, a nismo mogli svi da igramo za reprezentaciju. Moja generacija je non-stop bila treća, a jedne godine smo bili jesenji prvaci. To mi je najveći žal u karijeri, što nismo bili prvaci te sezone. Povredio sam se u polusezoni kada sam sa reprezentacijom igrao protiv Hongkonga i nisam igrao drugi deo sezone. Bili smo jesenji prvaci, ali na kraju nismo bili prvi", priseća se on.

"Da ne bude da sam prepotentan, ali bio sam vođa te ekipe. Moja rezerva je bio Savić i od mene nije bio nimalo slabiji golman, ali mislim da su igrači verovali meni. Bio sam vođa te generacije. Šaula je bio kapiten, a ja sam mu bio zamenik, bio sam dugo tu i nije se namestilo. Možda nije bilo vremena da se uigra drugi golman. To se sve desilo iznenada. Zimska pauza, "Karlsberg" turnir u Hongkongu. Igrali su Kolumbija, Rusija, tim Hongkonga i mi. Pandurović se povredio na prvoj utakmici, onda sam ja branio i na treningu posle utakmice povredim ligamente kolena. Posle je Zvonko Milojević stao na gol, a ja sam pauzirao šest meseci", ističe Kocić.

Da li je možda baš ta povreda "otela" Vojvodini potencijalnu treću titulu u istoriji? "Nije nam moja povreda uzela titulu, ali poremetila je Kosanovićev plan. Imali smo strašnu generaciju. Igrali su Šaula, Sabo, Samardžić, Jezdimirović, Boža Đurković, Radojičić, Miodrag Pantelić, Barać, Gluščević... Dan-danas mislim da smo imali bolji tim od Crvene zvezde i Partizana", iskreno priča Aleksandar Kocić.

"Ubeđen sam da bi ta reprezentacija bila prvak Evrope"

Kako klubovima nije bilo dozvoljeno da igraju u Evropi, prvi put je van granica Srbije zbog fudbala izašao sa reprezentacijom. Nije moglo biti neverovatnije - debitovao je 1994. godine protiv Brazila u Porto Alegreu. 

"To je turneja na kojoj smo išli u Brazil i u Argentinu na stadion River Plejta. Ima li nešto veće? Svaki dečak koji krene da se bavi fudbalom zamišlja da će da igra protiv Brazila ili Argentine?", pita se Kocić i prepričava nam taj meč. Branio je protiv Ronalda, Branka, Aldaira...

"Sećam se da je bilo jedno 45 stepeni. Stadion pun, gori sve. To su utakmice koje se igraju u afektu, ja se pola toga ni ne sećam. Znam da sam zamenio Pandurovića, ušao i u afektu sam sve radio. To je događaj koji ne mogu da opišem. Pun stadion, takva imena oko tebe i ti si tu. Predstava je počela! San svakog dečaka je da igra u Brazilu protiv reprezentacije Brazila. Meni se to ostvarilo, imao sam sreće, ali sreća treba da se zasluži."

Upao je među strašnu generaciju sa Mijatovićem, Miloševićem, Savićevićem, Đukićem, Mihalovićem, ali i Dejanom Stankovićem i mladim talentima sa druge strane. Kvaliteta je bilo - dovoljno za pehar. "Naša reprezentacija je strašna i te sankcije su bile njen peh. To je generacija posle koja nije otišla 1992. na Evropsko prvenstvo. Danci su bili tamo umesto nas i postali su prvaci Evrope. Ubeđen sam da bi taj tim bio prvak Evrope. Posle se desio raspad Jugoslavije, podelila se zemlja, ali smo ipak imali strašnu reprezentaciju. Moje mišljenje je da je taj tim morao mnogo, mnogo više od onoga što je uradio. Mi smo 1998. otišli na Svetsko prvenstvo i 2000. u Holandiju i Belgiju na EURO. Otišli smo, ali nismo ništa napravili. Mislim da smo mogli mnogo, mnogo više", iskren je Kocić.

Poslušao selektora i napravio grešku karijere

Svima nama koji smo kao klinci gledali reprezentaciju Jugoslavije na ta dva velika takmičenja u sećanju je itekako dobro ostao Ivica Kralj. Na oba takmičenja bio je nezamenljiv, a zapravo je tokom kvalifikacija za oba takmičenja imao ozbiljnu konkurenciju. Aleksandar Kocić nije bio drugi golman reprezentacije, on je branio ravnopravno sa Kraljem.

"Te kvalifikacije sam krenuo i branio sam prvi deo protiv Španije, Malte, Češke u Beogradu, Irske... Onda se desi taj peh u Italiji gde sam povredio koleno", počinje on o situaciji zbog koje je propustio kultni Mundijal 1998. godine. 

"U Peruđu sam prešao 1996. godine, pa sam na polusezoni otišao na pozajmicu u Levante i onda sam se vratio kada je klub ispao u Seriju B. Posavetovao sam se sa tadašnjim selektorom Santračem i ubrzo prešao u Empoli. U Peruđi sam bio kao u svojoj kući, kao u Vojvodini. Navikao sam se, porodica se navikla, ali on mi je rekao: 'Znaš kako, lakše mi je da te zovem iz Serije A'. Zbog toga sam prešao u Empoli i mislim da mi je to možda najveća greška karijere."

Cele kvalifikacije je bio prvi golman ili rezerva Kralju, a na kraju je na Mundijal u Francuskoj pored Ivice Kralja otišao Dragoje Leković. Šta se zapravo desilo? 

"Na poslednjoj utakmici u Peruđi krene neka dubinska lopta... Kiša je padala tri dana pred taj meč, ja istrčim, uklizam da izbacim loptu, ali u isto vreme krene i centarfor i sudarimo se kolenima. Doktor viče 'izmena', ja probam i izdržim do poluvremena. Dođem u svlačionicu, pričam sa trenerom i odbranim tako ceo meč. Dobijemo to i odem u Empoli. Krenem, budem na golu protiv Barija u Empoliju, gostujemo Parmi i tu se isto desi neki kontakt i ode mi koleno. Operacija, jedna, druga i tako mi prođe cela sezona. Zbog jedne povrede meniskusa izgubio sam celu godinu. Sledeće godine se igralo Svetsko prvenstvo i ja ga ne odigram. Vratim se u Peruđu gde sam zbog broja stranaca bio višak i to je to. Pogrešna procena, ali to je možda i sudbina", priseća se za MONDO Aleksandar Kocić.

Šta se desilo u tunelu sa Hrvatima?

Preživeo je i nekako preboleo neodlazak na Mundijal, vratio se u srpski fudbal i sa Crvenom zvezdom se naosvajao trofeja. U međuvremenu se vratio i na gol nacionalnog tima u kvalifikacijama za Euro 2000. "Tokom celih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo smo se menjali na golu. Ja sam branio Hrvatsku u Beogradu, u Irskoj, Luksemburg, a Kralj je branio ostale utakmice", počeo je Kocić.

Pitali smo ga kako je bilo dok je u tunelu sa reprezentativcima Hrvatske čekao meč koji su gledale kompletne dve države, od prosjaka sa ulice do predsednika. Odmah nas je ispravio. "Treba doći do tunela! Šta se dešava pre tunela? To je prva utakmica posle rata između reprezentacija. Nacionalni naboj, gde god odeš, svi pričaju o toj utakmici. Znao sam da ću da branim i mislim da nisam spavao sedam dana pred meč", prepričava prvi golman SRJ na tom meču atmosferu pred utakmicu.

"Ulazimo u tunel, mi počeli zagrevanje, a Hrvati samo ispred svlačionica, samo se istežu lagano. Mi dole na pomoćnom tunelu Zvezde, mislim da smo umrli. Izlazimo, prvih 15-20 miuta, oni nas pritisli... Sećam se pokojnog Siniše, neka lopta dođe sa strane, mislim da je Jarni centrirao, njemu krene preko noge i pogodi prečku. Pomislim: 'Jao, nemoj sad da primimo gol!'"

A onda su se svetla na "Marakani" ugasila. "Desio se prekid utakmice, nestalo je struje. Idemo u svlačionice, a Ćiro Blažević trči za sudijom Mikelsenom i viče: "Finish referee, finish!' Potrajao je prekid pola sata, možda i duže i onda smo se vratili i završila se ta utakmica."

Mi na teren, a na centru Severina

Tenzija među igračima nije bilo. Jednostavno svi su se dobro znali, što iz šampionata i reprezentacija stare Jugoslavije, što iz najboljih evropskih liga u kojima su igrali. Ipak, nije to pomoglo, opet je moralo da bude tenzija. 

"Mi smo otišli u svoju, oni u svoju svlačionicu i sačekali smo šta će da bude, Nije bilo tenzija, uvek je bilo sve korektno među igračima, nije bilo nikakvih problema. Ipak smo mi sportisti. Ni u Zagrebu kada smo igrali, nije bilo problema, Tenzije svuda, u gradu, ali u svlačionici nije nikada bilo nijedne ružne reči. Desilo se to sa Batom Mirkovićem i Jarnijem, ali to je sve u naboju", ističe on.

Živo se seća i neverice na "Maksimiru" kada je posle 2:2 na Evropsko prvenstvo otišla Jugoslavija, a ne selekcija koja je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj na kraju bila treća.

"Mi izlazimo na teren, a Severina peva na centru. Bili su ubeđeni da će da prođu, nisu znali šta ih je snašlo posle. Moralo je da se namesti da mi igramo nerešeno, a da Makedonija i Irska odigraju tačno onako kako su odigrale. Samo je taj rezultat u Makedoniji odgovarao nama i direktno smo otišli. Kod njih tajac posle meča, a mi - veselje, ludnica u svlačionici."

Jedan od aktera tog meča bio je i Kocićev veliki prijatelj Siniša Mihajlović. Rođen i odrastao u Borovom selu, svi znaju za njegove sukobe sa Igorom Štimcem i stradanje njegove porodice u toku rata u Hrvatskoj. 

"On je došao iz te sredine, sigurno da mu nije bilo lako. Imao je i familiju u Vukovaru, pucali su na njegovu kuću... Siniša je bio Srbenda, veliki Srbin. Mislim da nije bilo srećnijeg čoveka od njega u tom trenutku. Ono kada je Deki Stanković udario loptu vratom i kad je prošla lopta Ladiću... Ja sam se toga najviše plašio u prvoj utakmici. Da ne primim takav gol, da me obeleže... Ma idi, ne bih smeo na ulicu da izađem!"

Kako je najbizarnija povreda završila san o Euru?

Verovatno niko u srpskom fudbalu nije zbog povreda propustio dva velika takmičenja zbog povreda. Na kultno Svetsko prvenstvo 1998. godine nije otišao zbog povrede meniskusa, a onda se desila najbizarnija povreda. Dan pred odlazak na Euro 2000. klizave pločice su završile san o najvećoj mogućoj sceni sa nacionalnim timom. 

"Na toj turneji kao i u kvalifikacijama smo po pola branili Kralj i ja. Posle turneje smo imali slobodan dan i nakon toga idemo na takmičenje. Vratim se kući da vidim malo porodicu i decu, uđem u kupatilo da se istuširam, a dole mermer. Izlazim bos iz kade meni noga klizne i mali prst na nozi mi se zakači za tu ogradu. Bol neverovatan, odmah u momentu. Prst mi je natekao i sad razmišljam šta ću? Da ne idem na Evropsko prvenstvo? Probaću da im ne kažem!", priseća se Aleksandar Kocić za MONDO te epizode. 

"Idem i ćopam. Kaže pokojni Raki (Milan Aranđelović, kultni fizioterapeut prim. aut.): 'Burazeru zašto se ti kriviš? Da vidim ja tu nogu'. Letnje vreme, ja u papučama. Kaže mi da probam kopačke, ja ne mogu. Odemo na VMA da snimimo, a tamo ruptura malog prsta na dva-tri mesta. Ne idem, treba da se zove treći golman, to je frka bila..."

Kako preživeti ovako nešto?

Nije lako jednom propustiti veliko takmičenje, a dva puta ne otići na turnir za koji si bio planiran je zaista teško zamislivo. Kako to preživeti, pre svega psihički?

"Za Svetsko prvenstvo sam se spremio. Bio sam povređen šest meseci, skoro godinu dana ranije. Znao sam da neću da idem. Ali ovo, u trenutku se desi da ne ideš, zbog gluposti. To je baš loša sreća. Sudbina. Ko zna zašto je to dobro, možda je Bog odredio da tako bude", pomiren sa sudbinom nam govori za MONDO Kocić. 

Postoji priča da je tražio da mu seku kopačke, pa da onda tako brani u Holandiji i Belgiji. I sam kaže - branio je sa mnogo gorim povredama, ali jednostavno sudbina je htela da ne ode na turnir na kojem se "plavi", najbaže rečeno, nisu proslavili.

"Da tražio sam da mi seku kopačke, ali su se onda oni raspitivali i ispalo je da to ne može tako. Imao sam longetu, recimo da sam mesec dana bio povređen. Problem je bio što je otok bio veliki. U Vojvodini sam branio sa polomljenim prstom na ruci. Doktor mi da injekciju, malo tu bandažira i branim. Branio sam s povredom kolena, ali sada nije moglo. Tehnički nije moglo".

"Teško je preći preko toga. Da bi bio vrhunski sportista moraš da se spremiš mentalno, jer tu ima uspona, padova, radosnih momenata i momenata kada si na dnu. Vrlo je teško, mi smo gladijatori modernog vremena. Ne znam šta mi je pomoglo, ali imao sam jak mentalni sklop. Treninzi i idemo dalje."

"Od kada je golman kriv kad lopta preleti živi zid?"

Kraj njegove reprezentative karijere bio je jednako dramatičan kao i debi, utakmice sa Hrvatima ili povrede u zadnji čas. Na samom startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji prvo je okrivljen za gol protiv Švajcarske posle jednog odlično izvedenog auta rivala, a onda i za ispuštene bodove sa Slovenijom. Zlatko Zahovič je dao gol, a Aleksandar Kocić je postao dežurni krivac. 

"Gol iz slobodnjaka, preko živog zida i onda su mene targetirali. To je bila druga utakmica kvalifikacija, posle toga smo imali Rusiju, Sloveniju kući, Švajcasku ovde... Sećam se tog meča, Đorić je bio selektor. Znao sam ja Zahovića. Igrao se 95. minut, vodili smo 1:0, neka duga lopta je došla na 20 metara od gola i bez potrebe je svirao, mislim da nije ni bio faul. Neko je skočio, naslonio se. Prvo ne znam ni zašto je produžio pet minuta. Sećam se da mi je u analizi utakmice Đora govorio: 'Pazi se Zahovića, on uvek šutira preko zida, ali može i da te vrati. Ako odmah kreneš, vratiće te.' Zid skoči, sudija vrati slobodan udarac. Ja onda ostanem, on šutne preko zida i primim gol. Ne znam otkad je golman kriv kada primi gol preko zida? Pa zato je tu zid", priseća se te situacije Kocić. 

"Uđem u svlačionicu, svi nervozni, primili gol u 95. minutu. Od tad je krenulo kao da sam ja krivac. I dobro, kriv sam. Rusija, ne zovu me. Kažem im - Dobro, to je stav selektora. Izgubimo 1:0 kod kućei smene Đoru, a Dejo Savićević sa kojim sam igrao u reprezentaciji bude postavljen za selektora. Obavimo razgovor i kažem mu: 'Slušaj, veliki je pritisak, znaš šta se dešava. Imaš  Kralja i zovi neke mlađe golmane. Ja imam 31-32 godine, nemoj da me zoveš da ne bi imao problema'. I tako je i bilo. To je moja poslednja utakmica za reprezentaciju", govori nam Kocić. 

Posle te utakmice je rešio da je vreme da Srbiju napusti i klupski, pa je iz Crvene zvezde, iako lider tima, otišao na Kipar. Otišao je na leto, a ostao je šest godina i mogao je još.

"Otišao sam. Vređali su me gde god sam stigao. Znate kako se desio Kipar? Kada se sve to desilo ja sam faktički ostavio fudbal. Odem na odmor na Zlatibor i tadašnji trener Vučeković me pita da dođem da mu pomognem. Kažem da neću, da sam se povukao, ali me zamoli i kažem: 'Hajde, dobro, otići ću na šest meseci.' Ispalo je šest godina i moglo je još. Nudio mi je predsednik da ostanem i da branim kad hoću i da budem trener. Zahvalio sam mu i rekao: 'Ne mogu više predsedniče, idem u svoju Srbiju'. Vratio sam se, pokojni Miodrag Pantelić me je pozvao i rekao mi da budem trener i tačno je tako bilo", završava svoju impresivnu fudbalsku priču za MONDO Aleksandar Kocić. 

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: