Boško je prvi pljunuo na Hitlera i njegov ponos: Jugoslavija ga upamtila kao fudbalera, a ceo svet kao heroja

"Neaktivnost ove eskadrile (znam čijom zaslugom), a takođe i stvari koje svakodnevno u njoj gledam ubijaju moj duh i moju borbenost i ja se bojim da će moje strpljenje već biti privedeno kraju. Ja posedujem ogromnu dozu morala, volje i borbenosti uz to puno razumevanja za stvar Partije, dakle svega onog što kod ostalih u ovoj eskadrili nema, i ja onda, razumljivo, ne mogu da egzistiram u toj i takvoj sredini. Trudim se što više mogu da svojim oštrim kritikama ako je moguće popravim stvar, ali to činiti, isto je što i sipati vodu u šupalj kotao", piše najhrabriji čovek koji je ikada nosio dres Vojvodine u istoriji - Božidar Boško Petrović.

Napravio veliki klub od male Vojvodine

Božidar Boško Petrović rođen je 7. aprila 1911. godine u Beloj Palanci gde je njegov otac bio raspoređen kao policajac. Porodica mu je rodom iz Ivanjice koju je tokom mladosti redovno pohađao, ali kako mu je otac dalje raspoređen na Vračar on je pohađao Treću i Četvrtu gimnaziju. Na kratko je prekinuo školovanje i tokom tog vremena posetio je starijeg brata Vladetu u Novom Sadu i zaljubio se u bratovljevo zanimanje pilota.

"On je rođen u Beloj Palanci kao i Rajko Mitić, ali pošto je počeo karijeru kao jako mlad u Beogradu u BUSK-u, pa je prešao u Soko tj. BASK pretpostavljam da je rano otišao iz sela gde je rođen. Završio je dva fakulteta, tj. dve škole. Završio je Pravni fakultet, ali se time nikada nije bavio. Čak mislim da je imao samo diplomu, čak nije ni stažirao. U Novom Sadu je završio za pilota, mislim da je to bila Škola rezervnih oficira. On je tamo otišao u Novi Sad, pa je zbog toga zaigrao za Vojvodinu", govori za MONDO Boban Živanović u čijoj fantastičnoj "Hronici prve lige 1923-1940" može detaljno da se prati karijera ovog fudbalskog asa koji je na kraju postao pilotski as.

Vojvodinu sada znamo kao "staru damu" srpskog fudbala, ali nije uvek ona bila veliki klub kakav je postala. U početku su iz Vojvodine prvoligaši bili SSU i Slavija iz Sombora, Bačka i SAND iz Subotice, a Vojvodina je tek sa dolaskom Boška Petrovića 1932. godine uspela da ostvari primat čak i u Novom Sadu, pa da stvaranjem Novosadskog loptačkog saveza dobije i mesto u proširenoj Prvoj ligi sa četiri grupe i 22 tima.

"Vojvodina se dugo borila sa Judom Makabijem i NAK-om. Nakovci su bili prilično bolji, a sa jevrejskim klubom Judom Makabijem je Vojvodina napravila stadion Karađorđe. Ipak Vojvodina nije čak ni u gradu bila toliko veliki klub, a kamoli šire. Sa druge strane u selu Jabuka bio je klub Jugoslavija koji je bio za dlaku ispod prve lige. Vojvodina sa dolaskom Koste Hadžija tek postaje ozbiljan klub. Tada kada igra Boško Petrović sredinom tridesetih godina postaju ozbiljan klub", govori nam Boban Živanović i objašnjava da je sa dolaskom u Novi Sad heroj naše priče dobio veću ulogu i drugačiju poziciju nego u BUSK-u i BASK-u: "On je igrao desnog halva u W-M sistemu i desno krilo. Više je igrao desnog halfa, a dok je za Vojvodinu igrao bio je baš na desnom krilu."

Vojvodina sa njim i Dušanom "Luksom" Markovićem u napadu uspeva da igra nekoliko godina u prvom rangu, pa čak jedne godine i da zaigra u četvrtfinalu, a Boško Petrović u Novi Sad stiže zapravo u školu rezervnih oficira. Na mestu sadašnjeg Avijatičarskog naselja u kome se nalazi i ulica koja nosi njegovo ime (kao i ulice Franje Kluza i Rudija Čajevca) on počinje da leti. Tu se rađa luda ideja, da se on španskim revolucionarima pridruži tako što će do Španije - doleteti!

"To je bila neka priča koja je bila zapisana, ali uzimamo je sa zrnom soli. Verovatno se razmišljalo o mogućnostima, koliko neki avion može da pređe sa jednim rezervoarom i da se to ispostavilo kao neizvodljivo", govori za MONDO Vladan Vukliš, autor knjige "Jugosloveni i Španski građanski rat" u kojoj zapravo prvi put na srpskom jeziku nailazimo na pismo sa početka teksta.

Kao fudbaler autobusom na front

Tokom godina u međuratnoj Jugoslaviji Komunistička partija je toliko ojačala da je čak dobila i beogradske izbore 1920. godine, mada je imenovanje Filipa Filipovića na mesto "upravnika beogradske opštine" suspendovala tadašnja vlast. Komunističke ideje stizale su neretko i među fudbalere kao što su dr Milutin Ivković i Boško Petrović.

"Apsolutno jer je i sam fudbal bio nova stvar, avangarda. Nova stvar u povoju, pogotovo avangarda van velikih centara. Naravno da to ima veze, ti ljudi su se družili, provodili vreme zajedno, putovali. Kad se ti viđaš sa ljudima u klubu, stvaraju se prijateljstva, odrasta se zajedno. Pa nisu slučajno Boško Petrović i Milutinac bili dobri. Dešavanja u svetu se prate kao i dan-danas, mlad si, imaš neke napredne ideje", govori nam Boban Živanović i otkriva da je Boško Petrović kao fudbaler ušao u Španiju!

Kada je građanski rat te 1936. godine postao izvesnost Petrović je čuo da BSK ide na turneju u Pariz. Upravo je u tom gradu odigrao Boško Petrović svoju prvu i jedinu utakmicu za nacionalni tim, a kada je čuo da BSK ide u Pariz fingirao je sukob sa upravom tadašnjeg kluba Jugoslavije i navrat-nanos prešao u redove najvećeg rivala.

"Jeste, ušao je u Španiju kao fudbaler. Stvar je u tome što su oni često za te turneje menjali klubove. Koliko me sećanje služi bila je turneja i znam da se u nekom muzeju čuva njegov španski pasoš koji je sačuvan. On je na toj fudbalskoj turneji nekako uspeo da sredi nešto i ode preko granice u Španiju", govori nam autor "Hronike prve lige".

U svojoj knjizi "Jugosloveni i Španski građanski rat" Vladan Vukliš u nekoliko navrata pominje Boška Petrovića kao istaknutog letačkog asa "Gloriose" koji je oborio sedam ili osam neprijateljskih aviona.

"Taj detalj sa promenom kluba mi nije poznat iako znam da je svakako prešao iz jednog u drugi klub i da je sa BSK-om ušao u Pariz i da je to bio način njegovog legalnog odlaska. Ali prelazak u Španiju se odigrava kao za mnoge u tom trenutku oko Nove godine 1937. u organizaciji KP Francuske na liniji sa KP Španije. Ljudi su primani u Parizu, čekali su transport, otpremljeni su vozom do Perpinjana i onda je grupa u kojoj su bili Petrović, Dudić i još neki Jugosloveni prešla jednostavno autobusom preko španske granice, maltene legalno. Kasnije od februara 1937. godine u skladu sa odlukama Komiteta za nemešanje ta granica se zatvara i to će postati znatno teže. Od tada će se prelaziti ilegalno uglavnom preko planinskih puteva pešice i ta granica će biti ponovo otvorena tek tamo negde na proleće 1938. godine na nekih mesec dana", govori za MONDO Vladan Vukliš.

Iako je vrlo verovatno bio jedini jugoslovenski sportista na ratištu, zapravo je sportista bilo pregršt. Na dan kada je rat počeo 19. jula 1936. godine bilo je zakazano otvaranje Narodne olimpijade, koja je trebalo da bude odgovor na Olimpijske igre koje su posmatrane kao kapitalističke i otuđene od radničke klase i običnog naroda.

"Narodna olimpijada je zapravo pomerena. Trebalo je da počne 19. Upravo u Barseloni kada se vode borbe, one počinju u noći sa 18. na 19. Olimpijada je trebalo da bude otvorena. Mnogi sportisti su već bili tu, mnogi gosti koji su došli na otvaranje su bili tu. Barselona je u tom momentu vrvela od turista i mi imamo zanimljiv sačuvan i objavljen zapis od strane muzikologa inače marksiste Vojislava Vučkovića koji je objavljen u jednom beogradskom časopisu gde on govori o toj atmosferi koja je zahvatila Barselonu u tom trenutku. Ono što u svojim istraživanjima nisam našao su Jugosloveni koji je trebalo da učestvuju u Narodnoj olimpijadi. Video sam neke tragove i glasine da je navodno bilo članova SKOJ-a koji je trebalo da idu, ali nisam našao nikakav podatak o organizovanom jugoslovenskom učešću. Svakako neki sportisti koji je trebalo da učestvuju ostaju u Barseloni i priključuju se borbama i kasnije radničkim milicijama. Ono što je značajno je da je bilo Jugoslovena koji su se zatekli u Barseloni po nekoj drugoj osnovi, uglavnom kao radnici i koji su se onda priključili tim borbama već u samom gradu i otišli su dalje na aragonski front."

Heroj koji je poginuo boreći se protiv fašista

Da bi se dobilo zvanje "vazdušnog asa" bilo je potrebno da se sruši pet aviona, a Boško Petrović je uradio mnogo više od toga. Među 1.850 jugoslovenskih "Španaca" bio je među najcenjenijima jer je avijacija u to doba bila zaista čudo tehnike i vojne taktike. Španski građanski rat je verovatno prvi u kome je toliko i tako aktivno korišćena.

"Jeste. Ono što je sigurno je da je u prelasku Frankovih trupa iz Afrike upotrebljen vazdušni most. Veliki transportni avioni koji su prebacivali trupe sa jednog kopna preko mora na drugo. To je bilo ključno u početnom ratnom trenutku jer frankovci nisu imali na raspolaganju mornaricu koja je ostala verna republici. Avijacija se upotrebljava kao nešto prilično važno, a u tim godinama pogotovom 1936/37 ulaze neki novi aparati koji lete izrazito velikim brzinama i to je bio jedan sigurno novitet koji je u tom smislu predstavlja uvod u II svetski rat", govori Vukliš i dodaje: "U početku su sovjetski avioni odnosili prevagu što se tiče lovaca i oni su svakako odigrali veliku ulogu u odbrani Madrida 1936. međutim ono što je Franku išlo u prilog je činjenica da su dobili mnogo više aviona. Republikanska avijacija je bila mnogo skromnija jer je dobijen jedan manji kontingent francuskih aviona na samom početku rata i onda u septembru, oktobru dolazi kontingent zaista odličnih sovjetskih aparata. To ipak nije bilo dovoljno za ono što će biti nadomešćeno na drugoj strani u velikim količinama. Ključan trenutak je bilo uvođenje Meseršmita 110 koji je definitivno tada bio najbolji lovački avion na svetu."

U svojoj knjizi "Bili smo piloti Gloriose" Čedomir Janić navodi da se cele 1936. godine na aerodromu u Beloj Crkvi Boško spremao za borbu sa fašistima i uspeo je da skupi preko 300 sati naleta, što je za ono vreme bilo impresivno letačko iskustvo. Ipak, kao što se vidi i iz njegovog pisma Avgustinu Gustinčiću - trebalo je vremena da haotične republikanske trupe ubedi u svoje veštine i vrednost.

"Bilo je potrebno određeno vreme jer sam dolazak i njegovo ubeđivanje da je sposoban mu nisu značili mnogo dok se pokazao. On je sa Sretenom Dudićem prvo upućen na obuku i tek onda posle toga su kao stranci prebačeni u Malroovu eskadrilu koja je u tom trenutku lagano bila na izmaku, polako je gubila te svoje poslednje avione. Onda je bilo potrebno određeno vreme da se shvati da pred sobom imaju čoveka koji ima izrazite sposobnosti. Do tada već jedno nadprosečno pilotsko iskustvo", priča nam Vukliš i pobija tvrdnju koja se pojavljuje da je Petrović bio na letu na kome je Dudić poginuo.

"On u tom pismu upravo javlja kako je Dudiću verovatno pozlilo na visini od 1.500 metara i da je pao i potpuno se smrskao. Takav let niko ne bi mogao da preživi odnosno takav pad. Sudeći po onome što je iza samog Petrovića ostalo kao tekst je činjenica da nisu bili zajedno u tom avionu."

Na kraju je za vrlo kratko vreme oborio sedam ili osam fašističkih aviona, a prema navodima Milana Rakića iz "Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije" prvi je koji je ikada oborio zloglasni nemački "Meseršmit". Tada najbolji avion koji je postojao na svetu, ponos Hitlera i njegove avijacije. 

"Svoje "vatreno krštenje" Boško je imao 2. juna 1937. godine kada nadomak Madrida u planinama Gvadarame stupa u borbu sa fašističkim Fiatom CR.32, kojeg obara. Bila je to njegova prva vazdušna pobeda. Krajem meseca, Boškova eskadrila se seli u Algete, predgrađe Madrida gde su bili u pripravnosti za dejstva protiv Nacionalističkih snaga na frontu Brunete. U rano jutro, 6. jula, u paru sa komandirom Jerjomenkom, Boško obara jedan fašistički Do-17, čiji je pilot nakon iskakanja padobranom zarobljen i gde se posle ispitivanja ispostavilo da je jedan od Himlerovih savetnika... Istog dana uveče, pred Boškom i njegovim "Čatom" evidencijskog broja 13, "pada" još jedan Italijan u Fiatu. Sutradan, 7. jula, opet Fiat! A onda, 8. jula na frontu Brunete, Božidar sa jedne i Rus Jevgenij Ptuhin (ili General Hoze, kako su ga zvali u Republikanskoj armiji) zajedno obaraju jedan Meseršmit Me-109 Frankovih snaga, što je prema nekim podacima bilo prvo obaranje ovog tipa letelice u vazdušnoj borbi. Sutradan, 9. jula, opet na frontu Brunete jedan italijanski fašista u Fiatu biva pobeđen u borbi protiv Boška."

Iako postoje neke naznake da je Petrovićevo telo na kraju završilo u masovnoj grobnici kod Brunete, za to nema materijalnih dokaza. Ipak jasno je da je poginuo junački, dok je obarao još jedan fašistički avion. Zapravo je njegova smrt bila na neki način nesrećan slučaj.

"Izgleda da je on u tom lovu i letu nadole, u tom padu za Fijatom u jednom trenutku ili izgubio kontrolu nad avionom ili se nešto desilo. Oni su često izvodili takve manevre da fingiraju pad, a da se onda ponovo uzdignu i usprave se. U svakom slučaju je poginuo na taj način, tako što je u tom slobodnom padu izgubio kontrolu nad avionom", govori nam o junačkoj smrti Boška Petrovića datiranoj 12. ili 18. jula 1937. godine.

Milutinac i Boško, jedan do drugog

Dva jugoslovenska pilota su nakon ovog rata došla do planetarne slave. Jedan je Josip Križaj čiji su pad aviona uhvatile kamere Paramounta, a drugi je Boško Petrović koji se našao na propagandnim posterima Republike.

"Koliko sam mogao da vidim taj plakat sa njegovim likom se mogao videti u Parizu. To su tri lika iz profila, tri roda vojske i iza njih zastava republikanska i datum početka rata, odnosno datum prve godišnjice od početka rata. Što znači da je to nedugo nakon njegove smrti", priča za MONDO Vukliš koji ističe da je osim toga vrlo malo toga ostalo kao sećanje na rat nakon mračnih frankističkih vremena.

Što se tiče naše države od ličnih predmeta Boška Petrovića ostao je samo španski pasoš na ime Fernando Garsija koji se čuva u Muzeju ratnog vazduhoplovstva. Ulice u Ivanjici i Novom Sadu nose njegovo ime, a kod stadiona "JNA" nalaze se ploče posvećene komunistima i saigračima iz reprezentacije - Milutinu Ivkoviću i Bošku Petroviću.

"Odmah ispod je vojna oficirska škola i internat, dve ulice ispod Humske. On je bio vojni pilot i narodni heroj, a tu je bio stadion BSK-a od koga su posle napravili JNA. Verujem da je zbog toga tu postavljena ploča. Vrati se u to vreme - ovo je nova država, a Partizan je jugoslovenski klub, vojni. Verujem da je to bilo, ne znam konkretan razlog. Ulica Milutina Ivkovića je tu, a Boška Petrovića je iznad otprilike kod Dragiše Mišovića, na vrhu iznad "Marakane"", govori nam autor "Hronike Prve lige" Boban Živanović.

Život za slobodu, jer drugačije nema smisla

 Pre odlaska u Španiju Boško Petrović se na fudbalskom terenu sprijateljio sa Milutinom Ivkovićem, ali i sa Veljkom Vlahovićem i Ivom Lolom Ribarom. Deo je uređivačkog tima "Mladosti", glasila komunističke omladine, a na front stiže kao ideološki komunista.

"Obrađujući ovaj ratni period pronašao sam jedno pismo koje nije bilo poznato i korišćeno. Ono se čuva u bivšim sovjetskim arhivima i radi se o pismu koje on piše Dragotinu Gustinčiću koji je tada šef pošte i cenzure u Albaseti. On ga piše 15. februara 1937. gde u suštini vrlo detaljno opisuje svoj trenutni položaj i izražava želju da ga se premesti u lovačku eskadrilu gde bi on mogao da pokaže svoje mogućnosti. Ono što je svakako zanimljivo i što svakako otkriva tu političku stranu Petrovićeve ličnosti je način na koji on piše i ton koji on piše. Tu se vidi da je on jedan vrlo izrazito avangardno nastrojen komunista koji sebe doživljava kao neku vrstu revolucionara u jednoj za njega tada politički nezreloj sredini kakva je bila vrlo mešovita i heterogena Španska republikanska armija. Prosto iz tog pisma se iščitava njegova frustracija i želja da bude upotrebljen na efikasniji način da on pokaže svoje znanje. Što će mu se svakako pružiti prilika nedugo zatim", govori nam Vladan Vukliš.

Na kraju, kako sve ovo objasniti? Motivaciju jednog momka od 26 godina, sa dve visoke škole i statusom fudbalskog reprezentativca da ode i pogine u Španiji. U stranoj zemlji, za ideju u koju je verovao, kao i hiljade drugih "internacionalaca"? U 2026. godini - teško je naći paralelu sa sadašnjim vremenom.

"Ja bih takođe rekao da ne postoje paralele sa današnjim vremenom, ali to je zato što je to vreme bilo umnogome drugačije. Mislim da se radi jednostavno o generaciji koja je gledala kasapnicu Prvog svetskog rata, koja je odrastala u tom periodu i onda je internalizujući tu traumu shvatala kroz političko stasavanje da su svi ti prethodni ratovi i države, izrazito nezahvalni i neinkluzivni društveni sistemi u kojima su živeli. U svetu koji se formirao u trenutku gde imate Sovjetski Savez kao neku vrstu revolucionarne alternative jednostavno su bili inspirisani da se bore za neko drugačije društvo koje će biti inkluzivnije, mobilnije, socijalno pravednije. Taj odlazak u Španiju nije za njih uopšte predstavljao podvig gde se borite za neku drugu državu već se vi zapravo borite za jedan narod koji se u toj neravnopravnoj borbi brani od najezde ne samo domaće reakcije, veleposednika, bankara, buržoazije i oficira nego se brani od njih koji imaju pomoć novih, agresivnih totalitarnih fašističkih sistema koji žele ponovo da preurede svet po nekim novim principima i žele da nametnu neka nova ograničenja. I to je prosto generacija koja je stasavala u takvom političkom i društvenom trenutku, a njihovi strahovi, traume, želje, aspiracije su mogle da se pretoče u političku akciju upravo zahvaljujući činjenici da je postojalo nešto što danas svakako ne postoji, a to je komunistička Internacionala, kao jedna internacionalna organizacija koja je okupljala veliki broj istomišljenika na toj političkoj liniji i koja je imala sredstva i jednu državu iza sebe koja je mogla da iznese jedan poduhvat iza sebe kao što su upravo Internacionalne brigade", završava Vladan Vukliš ovu neverovatnu herojsku priču za MONDO.

"Ovde je bila Interbrigada
I čekala mirno sutrašnji dan,
Svima je njihova zakletva znana:
¡No pasaran! ¡No pasaran!

Ovde su bili borci s Balkana
I kad su im pucnji odneli san,
Misli na kuću je odgnala želja:
¡No pasaran! ¡No pasaran!

Ovde je bitka protutnjala strašna,
A smrt je krvava kosila tad.
Hrabro je pala Interbrigada
S pesmom u srcu: ¡No pasaran!

Mnogo će godina proći od tada
I zaborav prekriće taj tužan dan,
Ali Harama će šumeti večno:
¡No pasaran! ¡No pasaran!"

(MONDO, Nikola Lalović) 

BONUS VIDEO: