Partizan je bio prvi klub sa ovog prostora koji je igrao u finalu Kupa šampiona.
Čuvene "Partizanove bebe", uprkos tome što su u ligi SFRJ bile katastrofalno plasirane i zauzimale tek 11. mesto, 11. maja 1966. godine, na stadionu "Hejsel" u Briselu, vodile su bitku za titulu prvaka Evrope. Rezultat koji do tada niko do jugoslovenskih klubova nije napravio, a jedino ga je ponovila i nadmašila Crvena zvezda 1991.
Iako je "parni valjak" poveo na početku drugog poluvremena golom Velibora Vasovića, tituli su se radovali Madriđani. Amansio i Serena srušili su crno-bele snove. Nastup u finalu Kupa šampiona je, međutim, i dalje najbolji rezultat u istoriji kluba iz Humske.
Put Partizana do briselske večeri bio je veličanstve. Pobede nad Nantom, Verderom, praškom Spartom i čuvenim Mančester junajtedom još sa ponosom ističu na Topčiderskom brdu.
Jedan od tek nekolicine fudbalera tadašnje generacije Partizana koji su još živi, Radoslav Bečejac, za MONDO se prisetio tog puta crno-belih do finala sa Real Madridom.
"Meni je najteži bio dvomeč sa Verderom. Borba prsa u prsa. Nemačka štampa je stvorila naelektrisanu atmosferu posle prve utakmice u Beogradu. Optužili su nas da smo pljuvali svoje protivnike i tamo su nas dočekali na nož. Pretilo je svakog časa da kulminira nekim težim incidentom, što se i desilo. Ja sam se potukao sa dva njihova fudbalera i sudija je svu trojicu isključio iz igre. To je Partizanu pomoglo da utakmicu lakše privede kraju, ali je mene zbog suspenzije sprečilo da učestvujem u onim čuvenim duelima protiv Sparte iz Praga", rekao je Bečejac u razgovoru sa kolumnistom MONDA Nešom Petrovićem.
Partizan je i bez Bečejca izbacio Čehoslovake i izborio istorijske mečeve sa Mančester junajtedom.
"Pamtim akciju protiv Mančestera, kada sam primio loptu na grudi i iz okreta zatresao mrežu. Ali se drugih detalja ne sećam. Tamo smo jedva izvukli živu glavu i otišli u finale", rekao je Bečejac.
Partizan je imao strašan tim: Milutin Šoškić (Ćurković), Fahrudin Jusufi, Branko Rašović, Josip Pirmajer, Velibor Vasović, Ljuba Mihajlović, Radoslav Bečejac, Mustafa Hasanagić, Bane Majić, Vladica Kovačević, Milan Galić.
Sa klupe ih je predvodio Abdulah Gegić.
"Teže je stvoriti igrača, nego podići fabriku", govorio je on
"Vedeta se stvara sistematski i stručno. Ako je talentovan, radan i pravilno vođen. I samo ako smo uspešno procenili da li pripada tipu igrača koji će odgovarati modelu igre aktuelnom u vreme kada on stasa u prvotimca...".
A onda 11. maj 1966. godine i meč za titulu prvaka Evrope protiv Real Madrida. I danas se vode polemike oko toga zašto Velibor Vasović, koji je, inače, doveo Partizan u vođstvo, nije srušio Amansija i tako sprečio gol, a možda i titulu "kraljevskog kluba".
Sve se odigralo u 20-ak minuta drugog poluvremena. Vasović je u 55. minutu doveo Partizan u vođstvo, u 70. minutu izjednačio je Amar Amansio, a pobedu Realu doneo je Fernando Serena u 76. minutu.
POGLEDAJTE
"Šteta što smo prokockali vođstvo protiv Reala u Briselu. Bilo je mnogo čudnih okolnosti. Pola našeg tima je rasprodato i pre finalne utakmice. To što kažu da je Vasović morao da ruši Amansija, sada nema nikakav značaj. Ko zna šta bi bilo da ga je srušio. Ko nam garantuje da bi u tom slučaju rezultat bio drugačiji", setno završava 78-godišnji Radoslav "Zaza" Bečejac, koji inače danas živi u Sloveniji.
Popularni "Vaske" je bio prilično svojeglav fudbaler i čovek, koji je držao do sebe. U nezvaničnim razgovorima, otkrilo se godinama kasnije, upravo na pitanje da li je Partizan "prodao" finale Realu, Vasović je ovako odgovorio:
"Ne, nego je Vladica Kovačević igrao sa upalom pluća i temperaturom 38,5 i igrao je Milan Galić tek doveden iz vojske, posle osam meseci bez treninga! Igrali su jer su generali tako hteli. Mislili su: ‘Nema problema, Vaske će udenuti gol, onda će dvojici polomiti noge i sve će biti u red’. E, neće Vaske da lomi noge kad se nekom ćefne!".
Nažalost, iz te generacije danas je malo njih u životu.
"Ranije pre tog finala imali smo pohode ka finalu Kupa evropskih šampiona... Te godine smo bili sazreli i kao tim i kao pojedinci i očekivali smo da možemo nešto da uradimo. Mi smo nacija siromašnih, ali ponosnih ljudi. Nas su zvali 'bebe', ali mi nismo bile bebe. Imali smo sklop karaktera u Partizanu, a mi koji smo ponikli u Partizanu mi smo bili kolovođe tog optimizma", priča legendarni golman Partizana Milutin Šoškić u dokumentarnom filmu "Partizan 1966".
Njegovi saigrači iz te, zaista, sjajne generacije, saglasni su da je ta 1966. godina trebalo da bude "ta godina", iako niko o tome nije stvarno razmišljao.
Bio je to neverovatan pohod generacije "Partizanovih beba" kroz Kup šampiona. Redom su padali - šampion Francuske Nant (2:-0 u Beogradu, 2:2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3:0 u Beogradu, 0:1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1:4 u Pragu, 5:0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske Mančester Junajted (2:0 u Beogradu, 0:1 u Mančesteru). Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja.
"Jesmo gajili nadu, ali niko nije mogao da predvidi ovaj uspeh. Imali smo mnogo razloga da budemo optimisti, jer je nas devet iz te generacije igralo za reprezentaciju Jugoslavije", priseća se Mustafa Hasanagić.
Jedan od onih koji više nije među živima, Fahrudin Jusufi, rekao je u tom filmu:
"To se pripremalo deset godina, nije to došlo preko noći. To je bilo planirano i nije bilo slučajnoMi smo se pojačavali dok nismo sazreli. Ne možete da tražite od dece, od momaka koji imaju 18-19 godina da igraju u finalu KEŠ-a...".
Branko Rašović kaže da je Partizan imao odličan tim, ali da niko nije mogao da pretpostavi da će dogurati do finala, a Ljubomir Mihajlović se nadovezao: "Nismo ni mislili na finale Kupa šampiona. Nismo se prilagođavali protivnicima, imali svoj sistem i stil igre".
Pokojni "Poslovođa", kako su ga zvali, Vladica Kovačević je o meču protiv Reala rekao:
"Bili smo mladi, puni entuzijazma, prijatelji, drugovi... Ako smo i imali razmirice, one bi brzo prošle. Rekli smo - hoćemo da budemo prvaci, hajde da se ujedinimo i budemo šprvaci. Na Pravnom fakultetu sam predložio pomirenje i te godine smo bili prvaci i igrali u finalu Kupu šampiona. Imali smo veru u sebe. Pobedili smo Nant, Verder, Spartu koja je imala najbolji napad u Evropi, Mančester i Real. Sve smo dobili, osim Reala, ali iskreno da vam kažem, jedini klub koji je bio bolji od nas je bio Mančester. Mislim da smo poklekli, jer rukovodstvo nije bilo adekvatno, nije preduzelo sve mere koje je trebalo za tako veliku utakmicu".
Golman i počasni predsednik FK Partizan Ivan Ćurković sažeo je sve misli u jednu rečenicu: "Hvala Partizanu, najpre na tome što nas je doveo u klub i što nam je pružio priliku da dođemo do tih nesvakidašnjih visina".
Zašto Partizan nije uspeo?
Prema svedočenjima igrača, klub i stručni štab nisu bili dorasli zadatku.
"Abdulah Gegić autoritet? Ma jok! Sećam se da sam ga na poluvremenu pitao kako ćemo da igramo, a on mi je odgovorio: 'Radite šta hoćete!'. On je bio dobar čovek, gospodin, ali falilo mu je 'štofa sa ulice'. Bio je profesor, ali sa nama je trebalo raditi kao sa vojskom. Mi to nismo bili. Krivica nas igrača je bila što se nismo okupili u jednoj sobi i dogovorili se da odigramo hrabro, muški, ponosno u finalu", prisetio se Šoškić.
Dodaje: "Iskreno, mi smo u Brisel otišli kao turisti. Neko je išao kolima, neko vozom, neko avionom. A onda, na dan utakmice, počeli su da nas prodaju. I ja sam bio među tim igračima, iako nisam razmišljao o odlasku".
Slično kazuje i Branko Rašović: "Nismo bili spremni za takav meč. Niko iz stručnog štaba nije otišao da odgleda nijedan meč Reala. Mogli su barem da nam kažu kako da igramo. U nekim stvarima se nije znalo ko pije, a ko plaća".
PARTIZANOVE "BEBE" U AVIONU (Partizan - Mančester junajted)