"Ne postoji kriminalac iz Srbije da se nismo poznavali": Moka Slavnić u podkastu "Priča za medalju" o karijeri i životu

U najnovijoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju", gost Andriji Geriću je jedan od najvećih košarkaša u istoriji tog sporta na prostoru bivše Jugoslavije - Zoran Moka Slavnić. Za njegovo ime čuo je svako ko je zavoleo košarku u Srbiji, predvodio je Crvenu zvezdu do trofeja i evropskih uspeha, sa reprezentacijom Jugoslavije je doticao svetske vrhove, a za sve to vreme njegova životna priča  privlačila je ogromnu pažnju. I nju i svoju sportsku karijeru danas priča kao lekciju, u kojoj ističe da je njegov najveći prijatelj - inat. Pogledajte celu epizodu i pročitajte njegovu ispovest u nastavku.

“Bio sam dobar u mnogo sportova, možda osam, nisam znao šta da treniram. Nadam se da, na kraju, nisam pogrešio. A, kad to kažem mislim da sam nešto pružio publici, jer to je jedini žiri koji je postojao za mene, ni selektor, ni trener, igrao sam uvek za publiku. Da bi to bilo u paketiću, moraš da imaš rezultat, nisam smeo samo da uveseljavam, morao sam da imam i rezultat. Mislim da je publika bila zadovoljna s tim. Ja sam na početku odmah bio u prednosti u odnosu na druge. Bio sam mali Kalimero. Onda su me zavoleli, normalno da ljudi trebaju da se identifikuju sa nekim od 182 centimetra, a ne sa onim od 211 centimtara. Tako da sam postao ljubimac, iako možda nisam ni bio toliko kvalitetan.”

“Jedini trofej mi je Kup Malage”

Koji posao Vam se više dopao - trenerski ili igrački?

“Biće čudno, ali više mi se sviđao trenerski. Tu si nominalno gazda. Mnogo je teže, zavisiš od drugog i tako ne moraš da budeš uspešan, a možda si jako dobar trener. Kao što i postoji desetine, desetine koji su mnogo bolji od onih koji su osvajali. Samo su imali krševe od timova, pa nisu mogli da se iskažu. Evo, meni je taj krš dopao u životu. Iako u trenerskom pozivu postoje dva pravca. Jedan je trofejni, drugi je stvaralački. Meni je dopao taj stvaralački i kroz tu prizmu smatram da nisam protraćio godine kao trener ne osvojiš ništa.”

“Kad sam shvatio da može da mi se završi karijera a da neću ništa da osvojim, onda sam bio trener u Malagi i onda sam rekao predsedniku - 'ajde da napravimo Kup Malage. On kaže pa postoji samo još jedan klub, nema veze, odmah smo u finalu. I onda smo dobili taj Kup i sad imam jedini trofej - Kup Malage. Kao trener zavisiš od igrača. Ja sam rekao kad sam završio igračku karijeru: "E sad, Bože, daj mi samo 10 posto uspeha kakav sam bio igrač da budem kao trener’". Dade mi čovek 10 posto i tu onda nema titule. Ali sam sa velikom strašću taj posao vodio, jako mi se sviđa, ja sam adrenalinski tip, volim izazove.”

Kako je to biti i igrač i trener u isto vreme?

“Znam samo jedan slučaj - sa Ćosićem, koji je bio i igrač i trener u Olimpiji. Malo je teško, ali ako verglaš kao ludak, ko ja, onda imaš energiju za to. Lepo je što bukvalno sve odlučuješ, sam menjaš, igraš ti koliko hoćeš, naravno nisam to zloupotrebljavao. Krenuo sam u malom gradu, u malom klubu Šibenik iz Hrvatske. Kad sam došao nisam mogao da verujem gde sam, šta radim sa sobom, a pre toga ni na mapi nisam znao gde je Šibenik. Sportski putevi na mapi nisu određeni, svidelo mi se, tako sam i počeo. Prelazim u Šibenik iz inostranstva, ne vraćam se u Zvezdu i onda ću čekati prvu priliku kad me Zvezda ne bude zvala da igram u Partizanu. Pa opet prvu priliku kad me ne bude Zvezda zvala da budem trener, opet ću da budem trener u Partizanu. Tako da sam jedini koji sam bio igrač i trener u oba kluba.”

"Uvek sam tražio onaj najteži put"

Da li je inat dobro gorivo za motivaciju?

“Odlično. Samo kod mene je to bila osveta i bes, ne mržnja. Jer mržnja je pokretačka snaga, a nije prijatelj. Jer onda ti okuje realnu misao. Uvek sam tražio onaj najteži put, a morao sam da idem polako, prvo da uverim one iz kuće, pa one iz ulice, pa one iz škole, pa iz opštine, pa klub. Govorili su mali je, jako je težak put. I onda ja onima koji su talenti kažem - pa znaš kako, svaki genijalac ne može da bude provaljen odmah. Jer Pikaso kad je prvi put bio poznat, počeli su da se smeju. Kažu neke izlomljene linije…”

“E sad ću da vidim šta je. Jako je teško poznati talenta. Ovo ne govorim o sebi. Jer on nosi sa sobom nešto novo. Jako interesantno, a ko to može da provali? Ko je to talent? Kakav je to talent? Pa ta ista osoba koja to otkriva isto mora da bude talentovan. A talenta je jako malo. I u muzici i u filmu i u sportu. Talenat se brzo prepozna. U smislu, odvaja se od drugih. A koliko je to kvalitetno? Eto, ja sam imao sreću da se rodim u jednoj generaciji gde je ludilo od kvaliteta i od talentovnosti.”

“Ja ću govoriti samo o mojoj čistoj generaciji, onda bih mnogo više morao da nabrajam ljudi koji su tu bili. Znači ta čuvena generacija, Ćosić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Radovanović, Šolman, Kapičić, Simonović, Plećaš, Rato Tvrdić. Kakva sreća u životu da se rodiš u takvoj generaciji. Možeš da budeš fenomenalan, ali ako nisi evropski, svetski, olimpijski šampion, nisi ostvario misiju. I onda sam rekao - o Bože, da li je moguće? Taj talenat kad se uključi u kolektivan sport onda on da pun doprinos."

"Kad sam 2007. ostavio definitivno košarku kao profesionalni sport, shvatio sam da ipak nisam protraćio tih 30 godina kao trener zato što ništa nisam osvojio. Valjda je nešto ostalo iza mene da sam nekome direktno, indirektno, mnogo ili malo manje pomogao da bude bolji. Svojevremeno su se neki novinari izleteli izjavom da sam malo prepotentan. A ja kažem znaš šta znači prepotencija? Kažu da kritikujem druge…A, čekaj, to je potpuno drugo. Prepotentan čovek priča afirmativno o sebi. Ja to nikad nisam rekao."

"Strogo sam vodio računao kad sam imao 17 godina. Tad su mi prognozirali da ću biti poznat i dobar. Ja sam onda rekao, ajde da pustim ja da mi drugi daju komplimente i da me kritikuju. Kad se delila torta u raznim takmičenjima, često nisam dobio ono parče koje mi objektivno pripada. Ali onda bi možda potcenio sport. Nikad nisam bio proglašen da sam najbolji igrač, ali sam držao jednu generaciju deset godina. Taj bermudski trougao Ćosić - Kićanović - Dalipagić davno bi puk'o ili ne bi bio tako uspešan da nisu imali jaku ličnost koja će to da kontroliše - moju malenkost."

"Žeravica je omanuo kod mene"

“Žeravica, pokojni, je omanuo kod mene, ali dobro i on je čovek, morao je da omane negde. A nije on omanuo zato što možda nije video kakav sam igrač. Ja nisam njegov tip igrača. On je ruski trener. On kreaciju baš mnogo ne ceni. Njemu je šuma, tegovi, tako dalje. Dok smo bili juniori, on zove jednog igrača i mene. Kaže meni - pa probaj da ličiš na Bizlija. Hoćeš ti da budeš košarkaš? A ja mu kažem da bih se ubio da ličim na Bizlija.”

"Možeš da budeš strašan kao individualac, ali..."

“Možeš da budeš strašan kao individualac, ali ako nisi dostigao vrh u osvajanju nećeš biti tako popularan. Reći ću samo dva, Čarls Barkli nikad nije osvojio sa Filadelfijom, Džilijus Irving, to je ludilo kakvi su igrači bili. Kao Medžik Džonson, Ovi su bili isto ludilo kao igrači, ali nisu to pečatirali osvajanjem. Tako da može da se desi u kolektivnom sportu, da si strašan, ali nećeš dostići ta priznanja, jer traže da si prvak.”

“Ako si tako dobar, kako nikad nisi ništa osvojio? Međutim, šta ako imaš krš pored sebe? Tad ne možeš da se ostvariš. Meni nikad nije bio cilj da budem priznat, a drugo, moje mesto je takvo - plejmejker, lider, vođa tima, to su bili moji zadaci. I vodio sam se time da će da me, valjda, Bog nagradi da jednom u životu ja dam poslednji koš.”

“To se desilo u Montrealu, četvrtfinalu protiv Italije, gde smo gubili šest razlike na poluvremenu. Zašto sam ja jedini u generaciji što sam to dao? Nema hvaljenja. Pa zato što svaki put kad smo igrali utakmicu, mi smo imali toliku razliku da nam nije trebao taj poslednji šut. Pet godina posle toga sam se šalio sa njima, a što niste vi dali i tako dalje. Naravno, šalili se.”

"On je manijak koji je u 14 i po zacrtao da bude NBA igrač"

Kako ste prepoznali Dražena Petrovića?

“On je paradigma nečega što bi 90 posto ljudi reklo pogrešno - da je supertalenat. To nije ni prošlo pored toga. Ćosić, Kićanović, Delibašić. Iz moje generacije, da ne bismo druge čačkali. Jokić, sada. To su suvi talenti. A Dražen, jedan manijak, ludak, u 14 i po godina je zacrtao da bude NBA igrač. I sad ljudi greše kad pričaju o talentu. To su dve stvari. Jedna je talentovanost, a druga je fizička predispozicija. Obično taj ko ima fizičku predispoziciju, oni misle da je talentovan. Ne, on nije talentovan. To ćemo da vidimo da li je talentovan. Dva igrača rade iste elemente i jedan to radi k’o Vltava, teče. Drugi to isto radi. Dražen je to radio brzo, nije fino to. To nije fino. I onda ti je jasno ko je talentovan.”

“Za talentovanost tu spada i kreacija. I to je taj neki iks faktor koji te odvaja od onoga koji sve ima, a nema kreaciju. A takih je 90 posto. U mojoj generaciji te kreacije su imali - Ćosić, Kićanović i Delipašić. Da ne pričamo o Dalipagiću, mašina za davanje koševa, svugde najbolji strelac. To je super. Ali talentovanost… To je Pele, Maradona, Krojf, Mesi, Ronaldo. Tu se obično staje. Kao i u košarci. Krenu od Džabara, Medžika, pa malo dotaknu Džordana, pa onda Kobi Brajant, pa Lebron Džejms i stajemo.”

"Nasilnim putem sam prekinuo i da igram i da budem trener"

Kako Vam je to bilo kad ste prekinuli 2007? Kako ste napravili tu tranziciju?

“Nasilnim putem sam prekinuo i da igram i da budem trener. Te 1983. sam uzao Budućnost iz Titograda (Podgorice) i oni su još bili mnogo plodnije tlo nego Šibenka u Šibeniku. I nisu me isplatili kako smo se dogovorili i tako sam ostavio. A što se tiče 2007. kao trener posle Evropskog prvenstva, zgadili su mi se ljudi, ljudi koji su u sportu, ne sport. I više me nije ništa interesovalo. Od tad sam postao ekskluzivni navijač.”

"Razuverio me i nisam otišao na probu u NBA"

“Ne možeš da jedeš 20 dana zaredom kavijar. Smučio bi ti se. Tako da ja sam bio zadovoljan odavno uspehom, popularnošću i svim ostalim stvarima. Kad nešto nisi ostvario, a prekineš, onda će ti to biti celog života. Tu se malo podvuklo to što nisam otišao na probu u NBA. A razuverio me da idem na probu Ćosić. Jer sam njemu slepo verovao. E, ali 20 godina kasnije nisam uključio i faktor, možda, ljubomore. I onda sam shvatio da sam napravio tu grešku, ona mene ne kopka. Ma što nisam probao? Ali pošto sam avanturista, ovako po prirodi, gde ja da ne probam? Šta me briga, ne moram i da prođem.”

“Mrzeo sam trening, samo sam voleo utakmice. Obično se plaše. Ja sam voleo, tačno NBA, tri, četiri utakmice nedeljno. Nema mnogo treninga. Jer kad si talentovan, trening ti da samo šut. A ako imaš kondiciju, tu nisam zabušavao. Kad odem na planinu, tih 10-12 dana odradim onako krvavo i imam to za celu godinu. Imao sam i prirodnu kondiciju. Nisam pio. Alkohol je smrt za sportistu. Skraćuje ti i vek i kvalitet i sve ostalo. Tako da bio sam sportista od glave do pete, a sad za druge stvari što sam voleo svašta da probam, to mi je Bog dao.”

"Ne postoji kriminalac iz Srbije da se nismo poznavali"

Da li ste imali bliski kontakt sa nekim kriminalnim miljeom?

“Apsolutno tačno. Ne postoji kriminalac ili mangup ili momci sa druge strane zakona iz Srbije da se nismo poznavali. I to nije čudno, vrlo objašnjivo. Reći ću za dvojicu - Žorž i Giška, obojica su bili bokseri. Ti mangupi su mene obožavali. Arkan takođe, jer su oni voleli strašno sport, a nisu se ostvarili u tome. A ja bih platio da slušam njihov život. Pa to je samo sa filma, to nema ni na filmu. To je zaista koloritno. E sad, to je tanka linija, da se ne zaneseš. Imao sam svoj sto u Miločeru i igram šah sa Bojanom Popovićem i sutra u novinama on i ja - evo, slavni sa kriminalcima. To je jedan koloritan život, to su vrlo interesantni ljudi. Koji god mangup da ti padne na pamet, znaj da ga je Moka znao.”

“Kad sam ja imao 14 godina, sedmi razred, bio sam spreman da budem kriminalac. Kad sam ja ispekao taj zanat, učeći, ne primenjujući, onda sam shvatio da nisam ja taj. A ako bih bio, ja bih bio Robin Hud. Ja bih pljačkao banke, ali bih dao siromašnima."

"Imao sam dva braka i bio 51 godinu u raju"

"Verovatno da nema dana kad ja ne zaplačem, retko koji dan. I ja samo ili plačem ili se smejem. Kod mene nema sredine i tako uopšte u životu. Imao sam dva braka, 51 godina dva braka ukupno. Živeo sam 51 godinu u raju. Pa kako u raju, što si se onda razveo? Pa onda ja moram da im kažem, ni ljubav nije oročena. Ne znaš do kada će da traje. Ali put me je odveo u sport, jer sam ga obožavao. Kad sam imao pet godina, 1954. otac me odveo na Zvezda - Rijeka u fudbalu i ja vičem 'Seki, Seki, Seki'. Nisam i znao da kažem 'Š'. I strašno sam zavoleo sport.”

Čime se danas bavite ili biste voleli da se bavite?

“Te 2007. kad sam rešio, imao sam još par ponuda napolju, ali više nisam mogao da podnesem, da vodim levi klub, da me ubija onaj drugi, a trener nema pojma. Više nisam to mogao da podnesem. I tad sam pomislio idealno - kao Johan Krojf, kad je bio u Barseloni i ostavio aktivno igranje, on je predsedniku Nunjezu bio posle savetnik 20 godina. I sve što je došlo u Barselonu od stranaca, sve je bilo fenomenalno, pogotovo Holanđani. E, toga sam se onako, mogu da kažem, čak zaželeo - da budem savetnik nekom od predsednika.”

Šta biste da imate magičan štapić uradili, odnosno promenili u našoj košarci?

“Nemam mnogo ideja, zato što su Košarkaški savez većinom vodili pametni ljudi. Ili je sportski obrazovan ili menadžerski. Globalno, svi bismo voleli da imamo jaču KLS ligu, tu našu, zato je isključivo potrebna kinta, a, bogami i organizacija. Kad sam bio u Šibeniku, dve godine, bio sam dobar sa glavnim policajcem u gradu. On mi je rekao da 17 ili 27 posto je kriminal manje zastupljen u gradu, jer smo izludeli grad sportski. Šibenik baš nije bio poznat u drugim sportovima i onda to grad živi.”

Šta biste uradili drugačije u svojoj karijeri?

“Sve što sam radio, radio sam od srca. Da li je to pametno? Mora da nije. Volim da budem pošten u svemu što radim. Ja nikada u životu nisam nijednom igraču propustio loptu kroz noge, to je podcenjivački. Moja dva idola, najveća idola, praktično osim Krojfa u fudbalu, su Dragoslav Šekularac i Pino Đerđa. Ja obojicu stalno spominjem, a mene Pino Đerđa nikada u životu nije spomenuo, nema veze... Šta bih promenio? Možda neki put izbroj do tri, dok doneseš odluku, ali onda ne bih bio ja. Tako da, ja se ne kajem. Jer kažem, to je od srca. To je sve posledica prethodnog života i ono što si prošao. I to je najteže.”

Bonus video: