Tri zlata i svetski rekord sa pokvarenim pištoljem: Zorana Arunović u podkastu "Priča za medalju" o Parizu i uspesima

U šestoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju" Andrija Gerić je ugostio olimpijsku šampionku Zoranu Arunović. Srpska streljašica je govorila o najvećem uspehu i zlatnoj medalji u Parizu, a otkrila je i svoje rituale pred meč i kako je to kada trenersku funkciju ima rođena sestra. Zorana (38) je kroz karijeru imala mnogo uspona i padova, a sada svoju veliku popularnost koristi kao bi podstakla žensku populaciju da ostvaruju svoje nove.

"Ovo je tvoj trenutak, uživaj u tome"

Olimpijske igre su najveći događaj u sportskoj karijeri, nema sumnje da sam uspeh predstavlja kvalifikovati se, ali kada se sportisti okite medaljom to je onda korak iznad. Zorana se potrudila da opiše kako je izgledala dodela i proslava u Parizu.

"Taj Park šampiona je definitivno nešto što ja nikad neću zaboraviti. Sve vezano za to je bilo toliko fantastično. Kada osvojiš medalju, ti napraviš tamo zahtev da te uključe u ceremoniju. I tebi se sve vreme ponavlja - ovo je tvoj trenutak, ovo je tvoj trenutak, uživaj u tome. Bio je štand sa šampanjcem i vinom. Mnogim od nas baš taj šampanjac je bio prvi ili to vino prvo posle iks meseci bez ikakvog konzumiranja alkohola. Niko naravno nije išao tamo da se opija. Ti si došao tamo da slaviš."

"Onda imaš deo u kojem je Luj Viton. Oni su kreirali i medalje i kutije. Fotograf Luj Vitona je došao da slika sve nas. I sad ja kažem, evo samo još jedna slika, kaže on - ne, ovo je tvoj trenutak. Slikaj se koliko god želiš. Ja sam tu zbog tebe. Pa onda sa Mikecom, nas dvoje smo se spojili. Ne zna se ko više voli da se slika on ili ja. Ali nismo bili sami mi... Tu je bio, na primer, ženski ragbi tim, sa mnogima od njih sam se upoznala. Tamo je bila jedna devojka iz Srbije, koja dugo živi u Americi, ona je iz Novog Sada, pa nas je upoznala sa svim tim ragbistkinjama. Tamo su bile naše kolege iz Turske sa kojima smo dan ranije imali to finale. Bili su streličari Turske takođe. Ne znam ko je još tu bio, ali bilo je dosta ljudi. Bilo je fantastično, baš je bilo fantastično. Svi sportisti koji su uzeli medalju u ta dva dana, koji su, da kažem, aplicirali da se pojave, pista je bila samo za nas."

"Kako je to izgledalo - prvo te najave, ti sad čekaš iza neke zavese, bukvalno kao da izlaziš na pistu, da, ja tako zamišljam da se izlazi na pistu, kada si maneken. Držite, držite i onda se otvara zavesa, ti izlaziš i konfete se prvo pojave, najavljuje te i ideš na tu pistu. Onda su nam rekli pošto je pista bila ravna, pa onda postoji jedna bina i onda se vraćaš. Kada ideš ka bini, ti samo treba da mašeš, znači nema telefona, nema ničeg, na bini si i intervjuišu te i snimaju i sve. A kaže, u povratku sa bine možda radiš šta god hoćeš. I da se snimaš i da igraš i da dubiš na glavi i da se bacaš gde god hoćeš, možda ležiš, možda radiš šta god hoćeš. Jer potrebno je bilo da budeš fin, da te snime i sve to."

"I sećam se da smo baš tim iz Turske i mi izašli u isto vreme, ima jedna predivna fotografija. Inače jako volim da kažem da smo mi u tom finalu baš napravili jako, jako dobru reklamu za naš sport. Jer ako postoji mesto i takmičenje gde je potrebno da se puca onako dobro finale, do poslednjeg hica to su Olimpijske igre. I toliko smo lepu reklamu napravili za sport. I toliko smo na kraju krajeva svi međusobno prijatelji. I pokazali smo zapravo da je sport koliko borba, toliko i prijateljstvo. I kada smo izašli u taj Park šampiona, kada smo se našli svi zajedno na bini, postoji slika gde smo se nas četvoro zagrlili, gde smo se ogrnuli, mi srpskom, oni turskom zastavom i onda smo zajedno išli nazad. I to je baš bio jako, jako lep trenutak, zato što smo znali da smo kroz taj meč, a i naravno kroz viralnu senzaciju gospodina Dikeca, praktično streljaštvo doveli u neki vrhunac. Mi nemamo tu medijsku vidljivost kao što imaju drugi sportovi, tako da je svaki način, svaka inicijativa da se poveća medijska vidljivost je nešto što je vrlo cenjeno, a mislim da smo mi kroz to finale i kroz finale koje je pucala Korejanka, koja je isto postala viralna senzacija kao i Turčin, mislim da smo uspeli da skrenemo pažnju na naš sport."

"Zaista je sve jeste moguće, pre ili kasnije"

Počela si da se baviš ženskim preduzetništvom, kako to izgleda?

"Drago mi je što sam nakon ove medalje dobila ja neku vidljivost koju vrlo otvoreno koristim za promociju svog sporta. Za promociju toga i za promociju uspešnih žena. Zato što smatram da je ženama ne samo u Srbiji, nego u globalu, potrebno ohrabrenje da se upuste u neke svoje poslovne avanture i da im neko ko je to praktično osetio na svojoj koži kaže da da, to što sanjaju zapravo jeste moguće. Da će to doći možda ranije, možda kasnije, ali da je moguće. Baš sam na toj konferenciji pričala o tome kako je, kada sam počela da se bavim sportom, ja sam imala neka dva cilja."

Zorana je sportom počela da se bavi zbog sestre Jelene. "Kada sam počinjala da se bavim, imala sam dva vrlo jasna cilja, a pošto je Jelena bila moj heroj, naravno, sportski i heroj u svakom drugom smislu - moj prvi cilj je bio da nekada u životu budem dovoljno dobra da budem sa njom u timu. Drugi je, naravno, bio da postanem prvakinja sveta. Ali poenta priče jeste da sam ja otišla na prvo Prvenstvo sveta i onda sam postala prvakinja. Onda sam odlučila da želim da budem seniorska prvakinja sveta. Izašla sam na svoju prvo seniorsko Prvenstvo sveta četiri godine nakon ovog i postala sam seniorska prvakinja."

"Postavila sam pitanje šta dalje? Pa, hoću da budem olimpijski medaljaš. E, za to mi je trebalo 14 godina. Znači, ja sam neko ko je neke ciljeve ostvario na jako lak način, a za neke druge stvari sam se jako, jako dugo mučila i proveli su me, da kažem, kroz jedan rolerkoster emocija. I životni rolerkoster sam proživela zbog toga kao posledicu i uspeha i neuspeha - na Olimpijskim igrama i van Olimpijskih igara, smatram sebe nekim ko stvarno može, da iz prve ruke, kaže da zaista sve jeste moguće, pre ili kasnije, sa puno truda, ali je ostvarivo", poručila je Zorana.

Streljaštvo je sport koji je podložan promenama, kako je izgledao tvoj proces prilagođavanja?

"Mi smo prvu veliku promenu pravila imali 2013. godine. Praktično, ja koja sam počela da se bavim streljaštvom 1. novembra 2001. od tada pa do 31. decembra 2012. godine, celo streljaštvo koje sam ja do tada poznavala je nestalo. Od 1. januara smo ušli u totalno jedan nov sistem nekih pravila koja su za mene totalno bila nerezonska i bila su vrlo nerazumna."

Sve je bilo lakše uz sestrinu pomoć... "Međutim, znajući da je to borba sa vetrenjačama, jer ne možemo ništa da promenimo vratila sam se u svoj rudnik i nastavila da radim. Potrebno je snage i otvorenost i razumevanje i na kraju krajeva i nežnosti prema sebi da adaptiraš svoj trening i sve što je vezano za trening i moraš zapravo da imaš strpljenje sa sobom da bi sva ta prilagođavanja dala efekt. Jelena i ja smo dale sebi neko vreme da se prilagodimo na ta pravila. Trebalo nam je par meseci, međutim, onog trenutka kada smo shvatile formule i kako treba da pravimo taj trening, 2013. godina je bila jedna od najuspešnijih godina u mom životu, najuspešnijih godina u moje karijeri."

"Sestra i ja smo zvaničile našu saradnju 2010. godine"

Zorana, kako izgleda kad ti je trener rođena sestra?

"Ozvaničile smo našu saradnju 2010. godine. Pre toga smo počele 2008. godine, polako da sarađujemo. To znači da je ona bila prepoznata kao moj trener u svim institucijama sporta u Srbiji, kojih se ticao moj trenažni proces. Nas dve smo i dalje, uveliko pucale i bile smo zajedno u timu i bile smo i koleginice iz tima, iz reprezentacije. Zatim sam 2010. ispunila onaj cilj da nastupam zajedno sa njom na Svetskom prvenstvu i uzele smo ekipnu srebrnu medalju. Dakle, devet godina mi je trebalo da nastupim u reprezentaciji sa njom i tog Svetskog prvenstva ću zauvek da se sećam."

"Tata je bio profesor na Fakultetu za sport u Beogradu i Jelena je nekih sedam godina pre mene počela da se bavi sportom. I vrlo brzo i vrlo rano je ona i pokazala neke afinitete ka trenerskom poslu. Tata je inače preminuo 2000. godine, ja sam tada imala 13 godina, ona imala 18 godina. I još pre nego što je tata preminuo, njih dvoje su zajedno pravili neke planove treninga i slično. I ona je vrlo, vrlo lako ukačila kako to sve funkcioniše. Takođe se i obrazovala da bude trener. Krenula je onako vrlo konsultativno sa mnom da radi, pa je konsultativno krenula da mi pravi planove treninga. Pa to su bili prvo pojedinačni treninzi, pa nedeljni trening, pa mesečni."

"Kada smo počele da sarađujemo, kada smo ozvaničile saradnju, ona je krenula sa mnom svuda. Išle smo zajedno na treninge i to je sad nekako bilo totalno drugačije. Nije to bila sad ona forma ona radi svoj trening, ja radim trening koji mi je ona napisala. Ne, sad ona stoji iza mene i posmatra me šta ja radim. Pa onda ona aktivno učestvuje - priča, ona meni kaže ne možeš tako, mora tako. Teško mi je bilo da iznesem tih prvih, pa prva dva meseca. Naravno da smo uključile treće lice koje nam je sportski psiholog, koji je radio sa mnom. Tada sam zamolila samo da malo proširimo uticaje i na našu zajedničku saradnju. Samo ta prva dva meseca su bila malo teška. Nakon toga, mi smo tako uspele brzo da definišemo ko je gde, ko šta radi, da napravimo tačnu definiciju ko se čime bavi i tako smo lako ušle u taj trener-sportista odnos."

"Postoje dve vrste strelaca - I ovi i oni pucaju dobro"

U koju grupu strelaca ti spadaš?

"Jedna grupa ljudi, grupa strelaca koja to opaljuje na prvu sliku, što znači da spušta kroz sredinu i onog trenutka kada bude tu u zoni, na prvu naznaku zone opaljuje. I to su ti strelci koji opaljuje jako brzo. Kod njih su moguće greške, najčešće greške se dešavaju, da opali prebrzo i onda ima visoke hice. A imaš i onu drugu grupu strelaca koja je tu, koja pusti, da to igra i vuče, vuče i samo sačeka taj trenutak kad će, onda se smiri, završi hitac i to je to. I ovi i oni pucaju dobro. Jedni i drugi imaju da mogu da prave svoje greške. Ali ja nekako ove što pucaju brzo, uvek krstim kao one koje imaju mnogo veliku tremu i koji uopšte ne mogu da podnesu da gledaju, budu u tom stanju, da gledaju koliko im zapravo radi taj pištolj ili puška, nego ga opaljuju na prvu sliku. I to su ti koji mnogo brzo pucaju."

Potom je objasnila kom taboru ona pripada. "Ja nisam u toj grupi, ja nekako volim da to sve bude vrlo sigurno. Ja sam neko ko jako voli da igra na sigurno, što ne znam baš da li je uvek dobro, ali je to nekako moj stil koji ja negujem. Nekada pokušavam da ga menjam da mi bude malo lakše, nekada uspem da budem i ja dosta brza, ali da bih bila brza moram, baš moram, mnogo dobro da pucam."

"Ne molim se, držim diabolu"

Koje savete ti Jelena daje na takmičenju? 

"Ona samo kada me vidi, tačno zna šta je problem. I ono što jako cenim kod nje, jeste što je vrlo konkretna kada pravim neku grešku, kada imam problem na takmičenju, ne idem i da li sam opalila nekoliko loših hitaca ili sam jednostavno upala da trošim previše vremena da ne mogu da opalim. Upadam u problem. I ona tačno zna šta treba da mi kaže. Da mi da vrlo jasno rešenje. To moraš sad da uradiš da bi izašla iz toga. Vrlo je konkretna ili mene stimuliše da ja dođem do rešenja. Znači, kroz razgovor, ako ona ne zna tačno šta je, kako sada mi pomogne, da mi da vrlo jasnu direktivu šta treba da radim, samo priča, priča, priča i mene stimuliše zato što ja moram da dođem do rešenja."

U finalu Olimpijskih igara bilo je prisutno mnogo tenzije, a borba za slato je sa sobom nosila posebnu čar. Ipak, saveta koji je dobila posle nezadovoljavajućih hitaca Arunovićeva nije mogla da se seti. "Ne sećam se uopšte šta mi je rekla na Olimpijskim igrama. Ne znam koliko me je novinara pitalo i šta ti je rekla... Pošto ima jedan mim koji kruži okolo, gde sam ja prevrnula očima. Rekla mi je nešto kao pucaj kako treba, vrlo neutralno, samo pucaj kako treba. Ja kažem, ali ja ne mogu jer mi radi pištolj. Ja bih to uradila, ali ja ne mogu. Jer moj pištolj šljaka, on radi, on se pomera. U streljačkoj terminologiji kad kažeš da radi pištolj, to znači da se kreće i da nemaš mirnoću."

Svi koji su pratili streljaštvo verovatno su primetili ritual Zorane Arunović. Šampionka iz Pariza je napokon objasnila o čemu se radi. "Od prvih Olimpijskih igara me svi pitaju, šta ti to radiš? Da li se ti to moliš? Znači, moja rutina za finale jeste takva da pre nego što sudija kaže 'za sledeći hitac puni', ja već uzimam svoju diabolu i držim je u ruci. Šta ja radim sa njom? Dok ona stoji u mojoj ruci, ja je gledam sa svih strana da vidim da nije negde oštećena. Ali u isto vreme bacam fokus na početak svoje rutine. Ne slušam šta spiker priča, šta najavljuje, šta, ko ima koju prednost. Ja vrtim tu diabolu, gledam je sa svih strana, a iz nekog razloga ljudi misle da se molim. Tako da evo sada razbijem tu zabludu. Ne molim se, imam diabolu u ruci", objasnila je.

"Nikada ne obijem ovaj fabrički jednostavan pištolj, sve se prilagođava meni"

Kada neko ima pravo da za njega bude posebno izrađena oprema za sport kojim se bavi, onda nema sumnje da je taj neko vrlo uspešan u svom poslu. Među retkima se nalazi i Zorana Arunović, njeni pištolji su izrađeni po njenoj želji.

"Kada sam počela da pucam, promenila sam nekoliko pištolja, različiti su bili tipovi. I onda su kod nas u klubu uvek bile dve vrste. Jedan iz Austrije, jedan iz Italije. Meni se taj iz Italije nikako nije sviđao kako izgleda, nekako mi je uvek... Nije mi to bilo to to. A, ovaj iz Austrije, on je tako nekako lepo izgledao, kompaktno. Taj pištolj je delovao kao neki logički nastavak moje ruke. Od samog starta sam se odmah odlučila za taj iz Austrije, onog trenutka kada sam se malo probila, bila iznad proseka, oni su me odmah uzeli u svoj tim i mi sarađujemo od neke, pa ja mislimo neke 2006. godine. Ja sam najviše rangirani strelac koji ima priliku da bira apsolutno sve da prilagođava sebi. Znači ja nikada ne obijem ovaj fabrički jednostavan pištolj, već odlazim u fabriku, sve se prilagođava meni."

"Imam pravo da svaki deo bude boje koju ja hoću. Pošto obično imaš priliku da naručiš da pištolj bude skroz srebrni, crni, može da bude zlatni. I oni su se sad malo otvorili da stavljaju različite boje, da bude i plavi i zeleni i ljubičast, ima i crveni. Moj je sad zeleni. A, ispričaću i zašto", započela je Zorana.

"Jelena mi je rekla, Bože mene zeleni podseća na uskršnje jaje. Kako mi je to rekla, ja sam otišla i napisala mejl - Molim vas, spremite mi zeleni pištolj. Od tad ja imam skroz zeleni. Sad su samo neke delove prilagođavali. Bukvalno niko ga neće imati tako kao što ću ga ja imati. Kad smo otišli u fabriku poslednji put, pošto su mi spremali ediciju pištolja samo za Pariz i to je baš mi čudno što niko od novinara nije to primetio, ja imam izgraviranu panoramu Pariza na cevi. Jer je taj pištolj, ta cev, je spremana za moj nastup na Olimpijskim igrama. Dobila sam je na početku ove godine, sačekala sam da prođe to prvenstvo Evrope na koje smo imali. Odmah sam ga stavila u upotrebu da to bude moj primarni pištolj, pošto je cev bila jako dobro napravljena, bila je jako precizna, vrlo lako smo prilagodili sve."

"Sa pokvarenim pištoljem sam osvojila tri zlata na Evropskom prvenstvu"

Nije baš čest slučaj da se veliki uspesi postižu dok su sportisti pod iznenadnim pritiskom. Zorana Arunović je doživela situaciju da joj je glavni predmet (pištolj) za dolazak do medalje bio pokvaren. Bez obzira na to, ona je uspela da pređe sve prepreke i sovoji čak tri medalje. 

"Bilo je to na Prvenstvu Evrope u Mariboru. Odrađujemo zvanični trening. Zvanični trening je poslednji trening pred nastup. Sad ja stajem na vatrenu liniju, pucam jedan hitac, pucam drugi... Uf, nešto se čudno ovde dešava, pošto je čudno odskočio. Izađem, kažem Jeleni, nešto nije kako treba, čudno se ponaša, malo skače, malo propada, sve na, uopšte ne mogu da ga ispratim. Ne utiče to na preciznost, ali prosto moj osećaj je sad šiznuo skroz, uopšte ne mogu da se pohvatam. Odnese ona kod servisera, kaže zaglavio se stabilizator, evo sredile su sad. Inače imamo sat vremena za trening. Možda je čak bilo i 50 minuta. Krenem ja opet, on skoči levo, stane, propadne, skoči levo, skoči desno, stane. Ja se okrenem kod nje i kažem, ovo opet nije u redu. Odnese ona opet kod servisera, kaže evo sad su sredili, nešto su zaboravili. Stanem, jedan hitac opalim, vidim to nije kako treba.”

"Stanem iza nje i kažem, znamo da je problem u stabilizatoru. Kaže jeste, šta možemo da uradimo? Ajde da ga vadimo. On može da puca bez stabilizatora i dalje možemo da očuvamo preciznost. Ajde da ga izvadimo da ga bacimo. Otvorim kutiju sa imbusima. Otvorim, izvadim feder ovaj, feder onaj, bacim ga bukvalno u đubre, sastavim pištolje, ostalo mi je tri minuta za trening. Vratim se, jedan hitac, a on kao da ga neko maljem bije. Meni je bitno samo da je on precizan i da je on konstantan. Sledeći dan sam izašla na vatrenu liniju, uzela sam tri zlata. Ostavila sam svetski rekord. Tri zlata, svetski rekord. Od tada, svaki put kad uzmem pištolj, prva stvar koju uradim, razvalim ga, izvadim taj deo, bacim ga u đubre ili ga poklonim nekome koji je spreman da se bavi time - da li taj stabilizator dobar ili nije. Odmah, prvi trening, razvalim pištolj, izvadim stabilizator. Iako su oni njega unapredili."

Svi oko nje bili su šokirani zbog odluke. "Ko bi vadio deo iz pištolja koji ti donosi stabilnost? Jer stabilizator služi da ti unese stabilnost nakon opaljenja, da se taj pištolj ne pomera, da taj trzaj bude jako mali. Ja sam bila ona koja je iščupala deo i bila spremna da puca sa mnogo velikim trzajem, ali samo da ne moram da razmišljam o nečemu što može da me totalno izbaci. Od tada, oni su njega mnogo poboljšali, ali ja prosto nisam spremna uopšte da se bavim time. Da li je to dovoljno dobro, da li nije? Kao što sam ti rekla, ja stvarno volim stvari da budu jako jednostavne. Jako, jako jednostavne. Što ima manje stvari u kojima moram da razmišljam, da mogu potpuno da se fokusiram na ono što radim, to je bolje."

Krađa auta i opreme na takmičenju, ali sa titulom ekipne prvakinje sveta

Čuo sm priču da su ti ukrali auto na takmičenju, kako je to izgledalo?

"Meni je sa autom ukradena i oprema. Samo mi je oružje ostalo da nije bilo ukradeno, jer je to bilo van auta. Ukradene su mi i cipele i naočare i neki prototipi koji su meni dali da testiram i neki rukohvati koji su bili napravljeni po mojim šakama za koje mi je trebalo jako puno vremena. Išla sam u Italiju da ih radim, zato što kod nas niko to ne radi. Tako da nije meni samo ukradena auto. Auto je bio najmanje problem. To je bilo i to je prošlo, ali da je uticalo mnogo na mene -jeste, zato što se desilo pet dana pred izlazak na Svetsko prvenstvo".

"Tebi pet dana pred najbitnije takmičenjima u toj godini, jer ipak Olimpijske igre su najbitnije takmičenje, ti ostaješ bez toga. Naravno, nećeš pucati dobro. Ali ono što je kod mene bilo vrlo interesantno je da sam ja, otišla u policiju, prijavila to i rekla Jeleni idemo na trening. Sa onim što mi je ostalo. Odmah sam, naravno, zvala ljude - pozajmi mi ti ovo, ti mi pozajmi ono, pa sam ja uzela nešto da pravim šta je moguće da napravim, da se snađem u tom trenutku. I izašla sam na to Prevenstva sveta? Naravno da nije bilo dobro. U malom kalibru je bilo jako loše. U vazdušnom je bilo loše, ali smo postale ekipne prvakinje sveta. Mislim, kad pogledaš i to je nešto vrlo bitno."

Šta bi ti promenila u životu?

Olimpijska šampionka je poslala važnu poruku: "Ne bih se svela u jednom životnom trenutku na sport, jer je to bilo jako, jako loše. Ali mislim da osim toga ne bih ništa promenila. I koliko puta sam razmišljala, eto, ja da sad mogu ovo da radim, ja bih ovo drugačije uradila, ne. Na ovom putu u momu sportu, 23 godine, toliko sam stvari naučila. Toliko stvari sam u sebi naučila prvo. Ko sam ja? Toliko stvari sam izvukla iz sebe. Toliko puta sam pala. Bože, koliko sam se puta valjala po patosu. To je strašno, pa onda kad pomislim, ne može niže, a onda dodam još jednu rupu u patosu, pa se i u nju uvaljam, onako, katastrofa."

"Svaki put bih to shvatila kao neki poraz, dok nisam shvatila zapravo da od svakog tog mog poraza, tako uslovno rečeno, mogu da napravim jednu jako lepu životnu lekciju. Ne samo životnu, već i sportsku lekciju. I onda kako ide ono nikad poraz, samo lekcija. Koliko je meni to sve bilo smešno ranije, toliko je zaista to istina. Da svaki životni, svaki sportski poraz, sam uspela na kraju da pretvorim u jednu jako lepu lekciju koja mi je služila za dalje da takvu grešku ne ponovim, a ako je ponovim, da odmah u startu imam ovako spremljeno kako ću da uradim posle toga da se izvadim iz toga."

"Prema mom mišljenju to je zapravo najbitnija stvar - da znaš da identifikuješ svoje potencijalne probleme i potencijalne prepreke na koje možda naiđeš i da znaš kako ćeš da ih zaobiđeš, a ako ne možeš da ih zaobiđeš, ako se sapleteš i padneš, da imaš odmah ideju kako ćeš da se izdigneš iz toga i da nastaviš dalje, još pametnije."

BONUS VIDEO: Pogledajte Žarka Paspalja u podkastu "Priča za medalju"!