Držali ga zatvorenog, naoružani ga odveli na Olimpijske igre! Intervju: Vidite Novaka? Zato neću da odustanem!

Srbija decenijama čeka veslačku medalju sa Olimpijskih igara, ali zaista se mnogo toga moralo desiti da spreči Martina Mačkovića da nam je ne donese. I nažalost - desilo se! U Tokiju 2021. godine njegov partner u čamcu Miloš Vasić je dobio koronu, a posle mnogo peripetija oko odlaska na Olimpijske igre u Pariz cela nacija je gledala kako njegov čamac staje na 50 metara od cilja i mesta u finalu! Na kraju je Srbiji iz Japana doneo peto mesto, a iz Francuske prvo u B finalu. Posle svega kaže da neće da odustane!

POGLEDAJTE NOVAKA... E ZATO NEĆU DA ODUSTANEM!

Da podsetimo one koji se ne sećaju Martin je veslao u dublu zajedno sa Nikolajom Pimenovim i u prvoj polovini polufinalne trke oni su dominirali. Na pedesetak metara od cilja su bili na mestu koje vodi u finale, ali onda su jednostavno stali...

"I to što se sada desilo u Parizu... Meni je zbog svega što se dešavalo cela gdina bila jako teška. Miloš se povredio, izgubili smo izbornu trku, bilo je nesigurno da li ćemo nastupiti na izbornom takmičenju za Olimpijske igre... Sada ovo u polufinalu jeste jedan veliki udarac, ali neće da me obeshrabri da nastavim", ističe za MONDO Martin Mačković. I ima jedan jako dobar primer zašto mu sa 28 godina ne pada na pamet da odustane.

"Pogledajte šta se desilo na Olimpijskim igrama! Novak Đoković je postigao sve i svašta i meni je stvarno fascinantno da on nije odustao. Osvojio je sve moguće osim olimpijskog zlata pre ovoga, ali uvek se vraćao, pokušavao, verovao i na kraju je uspeo. Mi smo druga klasa sportista u odnosu na njega, ali eto čak i ako čovek ne uspe, treba da pokušava. Bio je ovo još jedan udarac, opet nismo uspeli ono što smo želeli. Moglo bi se čak reći da smo sada bili još bliže nečem velikom nego u Tokiju, ali na kraju idemo dalje. Treba da izvučemo neke lekcije, mislim da sam ja otporniji na neke stvari, ne pogađaju me toliko."

LETELI SMO, A ONDA SU SE POJAVILI JAPANCI SA PUŠKAMA!

Svoje prve Olimpijske igre imao je u Tokiju, kada je sve bilo nesigurno. Igre su odložene, što je zapravo u prvi mah našem paru Mačković-Vasić i prijalo! Te godine su bili bronzani na Evropskom prvenstvu U Varezeu i pucali su od snage i samopouzdanja.

"Kao timu Milošu i meni je možda i prijao period dok je trajala korona. Prijalo nam jo da se odlože Olimpijske igre jer mislim da smo 2021. uspeli da se utreniramo i da odemo na veći nivo. Ta godina nam je mnogo pomogla, krenuli smo da radimo sa Nikolom Stojićem i popravili smo se. Imali smo novu snagu, novu energiju, popeli smo se na viši stepen, uzeli smo evropsku medalju, pobedili smo na Svetskom kupu i sve je išlo manje-više savršeno. Sve je išlo savršeno do Olimpijskijih igara što se tiče osećaja u čamcu. Bili smo maksimalno posvećeni, baš je dobro išlo, uživali smo na svakom treningu. Imao sam osećaj kao da sam u snu, da je sve savršeno. Bili smo na završnim pripremama u Atini sa ruskim timom u grčkim timom, oko 12 olimpijskih ekipa. Mi smo tu leteli, od svih ekipa smo bili najbolji, a od tu su bile četiri olimpijske medalje! Iz Grčke je trebalo da letimo u Japan na još dve nedelje priprema i onda počinju Olimpijske igre. Idemo, Tokio je naš!", priseća se dana optimizma za MONDO Mačković.

Ipak, posle mnogo testova, leta, šale na svoj račun... Došle su najgore moguće vesti! Miloš Vasić je pozitivan na virus korona i ceo nastup na Olimpijskim igrama je upitan! Treninzi, nastavak priprema? Ma kakvi, ništa od toga! "Sve testove smo odradili i pre dolaska u Japan, kada smo sleteli trebalo je da popunimo neke formulare, aplikacije... Poslednji korak je test na koronu. Miloš i ja smo čak se šalili da ako jedan bude pozitivan neka bude i drugi, svakako ne možemo jedan bez drugog!"

Ispostavilo se da su u narednih dvadesetak dana morali jedan bez drugog, a drama koja im se desila je zaista nešto što se ne doživljava svaki dan. "Odradimo taj test i čekamo rezultate. Svi dobiju rezultate, nama ništa! Za tri-četiri sata dolaze neki ljudi i kažu da je MIloš pozitivan! To je možda bio najteži trenutak. U tom trenutku se sve promenilo, na nekih 20 dana pre nastupa. Nismo mogli da verujemo šta se dešava. Ovi Japanci nisu ni komunicirali sa nama, japanska kultura je skroz drugačija nego naša, nema tu ništa preko veze da ti neko razjasni stvari. Svako je u svojoj maloj ulozi i niko ne izlazi iz toga.. Odveli su Miloša u bolnicu, a nas su kao one koji su bili u bliskom kontaktu smestili u karantin. Ceo tim - trener, fizioterapeut, Jovana Arsić i ja. Neki naoružani Japanci su nas odveli u hotel, mi smo otišli u sobu, a Miloš je bio u bolnici. To mi je bilo najteže, ta ogromna promena. Pripreme u Atini savršene, imamo vizuelizaciju kako ćemo da odradimo trku, a završili smo ovde. Ostali smo dve nedelje u karantinu, posle sedam dana smo obezbedili neke rekvizite za trening u hotelu, ali nismo mogli da izlazimo iz sobe.", priseća se naš sagovornik.

Ipak, Martin je makar bio u sobi. Kako je bilo Milošu Vasiću, može samo da pretpostavi. "Miloš je bio u bolnici, njega su mnogo više maltretirali, testirali su ga mnogo puta, dobio je temperaturu... Psihički smo pali, on se držao dobro koliko je mogao, ali to je bio tako veliki udarac za sve nas. Ja mislim da u životu nisam bio zatvoren dve nedelje bez ljudskog kontakta."

NJIMA IDEALNO, NAMA... SVE NAJGORE!

Posle dve nedelje u potpunom karantinu, nije bilo lako ni izaći među ljude, a kamoli sesti u čamac i takmičiti se. "Sećam se kada smo izašli iz karantina bilo mi je teško da komuniciram sa ljudima. To je bio veliki udarac, ali hvala Bogu na kraju smo dobili zeleno svetlo. Kada smo izašli iz tog karantina on je još morao da se vozi po Tokiju, da ide na razne preglede da vidi da li može da dobije dozvolu da nastupa. U poslednjem trenutku je dobio zeleno svetlo, nekoliko dana smo veslali i na kraju smo završili peti", ističe Mačković za MONDO.

A kako je protekao taj prvi susret? Šta se desilo kada je posle dve nedelje prvi put video partnera sa kojim je godinama radio kako bi doneo Srbiji olimpijsku medalju? "Pokušali smo da budemo pozitivni, sačekao me u sobi i odlučili smo da probamo da izvučemo najbolje iz situacije. Nema povratka, tu smo gde smo, mnogo smo radili za to. Uspeli smo da uđemo u finale, borili smo se, ali se zaista osetilo to što kada je bilo najbitnije mi nismo mogli da treniramo i nismo mogli da se držimo svog plana. Na kraju nam je zamalo izmakla medalja", priseća se trke u kojoj je naš dvojac bio peti.

Kada se sve pogleda, to je ipak ogroman uspeh. Nažalost, naše veslanje dugo čeka odličje i sa svakim novim Olimpijskim igrama to je sve veći problem. Kao što kaže Martin - nemamo recept! "Nažalost poslednja plimpijska medalja se desila '84 što je mnogo dugo. Mi nemamo recept za olimpijsku medalju i mnogo je teže da se neko probije pored nekih redovnih osvajača olimpijskih medalja - Holanđana, Australijanaca, Novozelanđana. Lakše se oni zadrže gore, a mi pokušaamo na sve načine da se probijemo do toga, ali je teško. Mi smo prvo srpsko finale posle 16 godina. Jeste veliki uspeh ući u finale i bili smo blizu medalje. Ipak evo moj najbolji drugar sa koledža iz Danske je bio treći, a on nas pre toga nikada nije dobio. On i ja smo veslali zajedno u Americi, tri godine smo bili cimeri i najbolji drugari, nerazdvojni. Dobro ga znam, prvi put ikada nas je dobio, njemu su se savršeno poklopile zvezde, a nama je bilo sve najgore. To je bilo mesto i vreme da uzmemo u dvojcu tu olimpijsku medalju, ali nismo uspeli. To je sport. Jeste to bila korona, ali to nikoga posle ne zanima", iskren je Mačković.

SINKOVIĆI? NADLJUDSKI I PSIHIČKI I FIZIČKI

U finalu u Tokiju zlato su osvojili Martin i Valent Sinković, koji su ga tri godine kasnije i odbranili. To su im treća i četvrta olimpijska medalja, drugo i treće olimpijsko zlato i sada su apsolutne legende svog sporta. Videli smo da im se čak i Novak Đoković iskreno divi, a Miloš Vasić i Martin Mačković su čak uspevali da ih pobede tokom karijere!

"Dobili smo ih 2019. godine u Plovdivu na Svetskom kupu. Sinkovićima svaka čast! Retko dobri ljudi i sportisti. U veslačkom svetu ih svi poštuju. Mnogo su prizemni, jako dobri ljudi, mi imamo odličan odnos sa njima, lepo se družimo, uvek nam daju poneki savet. Lako je da se priča sa njima, nisu u nebesima, oni su stvarno super momci i svakako su legende ovog sporta. Jesmo ih nekoliko puta dobili, bili smo na treninzimaa i blizu, ali oni znaju kada je najbitnije da najviše potegnu. Evo u Parizu možda nisu bili favoriti, otpisali su ih, ali kada je bilo najbitnije uspeli su da odrade sve kako treba. To što su uradili nije lako ponoviti", priča Mačković. A šta je ono što ih odvaja od ostalih veslača na svetu, pa i srpskih?

"Svakako su i genetski nadareni. Neću da kažem da su nadljudski jaki, ali su jako nadareni i fizički i psihički. Jesu natprosečno jaki ali nije to dovoljno, mora neko i psihički da bude čvrst kako bi mogao da trenira tako. A ceo život su bili od malih nogu u mnogo dobrom sistemu, sa mnogo dobrim trenerom. Da li je to bila 2010. kada su prvi put kao klinci osvojoli seniorsko Svetsko prvenstvo. Oni su se tako brzo probili, sa 18-19 godina osvojili su seniorsko Svetsko prvenstvo, onda im je 2012. zamalo izmakla zlatna medalja u Londonu i od tada su bili dugo nepobedivi. Po mom mišljenju je i to što su braća mnogo važno. Mislim da u najtežim trenucima nekako znaju šta da rade. Mnogo se poznaju i to stvarno pomaže. Ako svog partnera toliko dobro poznaješ znaš šta da mu kažeš, kad da mu kažeš.... Dobar su primer i stvarno je fenomenalno to što su uspeli."

ON SE SAM POJAVIO, NIKO GA NIJE KUPIO!

Posle tog peha u Tokiju i velikog petog mesta kada se pogleda šta se sve dešavalo očekivalo se da će Mačković i Vasić probati u Parizu da nadograde formu i popnu se makar do te bronze. Kako se zapravo desilo da Mačković u Parizu vesla sa Nikolajem Pimenovom, Rusom iz poznate veslačke porodice?

"Nikolaj se pojavio kod nas u decembru 2022. Nažalost zbog cele situacije u Rusiji nije mogao da nastavi da se bavi sportom. On je hteo da ovde u Beogradu studira, stvarno nisu mu ništa nudili, niko ga nije kupio. Želeo je da vesla i da studira, on je dobrovoljno došao i pitao da li može da se pridruži, da malo trenira sa nama da vidimo kako to ide. Znamo njegov sportski kalibar, odmah smo ga prihvatili, krenuli smo da treniramo zajedno, Jako je inteligentan, naučio je za šest meseci srpski jezik tečno i postao je deo tima", objašnjava nam Martin.

To naravno nije imalo nikakve veze sa njegovim parom i direktnim planovima za Pariz. A kako se Pariz približavao, planovi su bili sve dalje od ostvarivih. Jednostavno ni Pimenovu ni njima se ništa nije poklopilo kako su očekivali. "Miloš i ja smo bili dvojac, a on je bio u skifu, ali nažalost niko od nas nije uspeo da se kvalifikuje za Olimpijske igre prošle godine. Onda smo posle Svetskog prvenstva rešili da nešto promenimo i svi smo veslali sami, Miloš, Nikolaj i ja kao i još neki momci. Mislim da je to što smo individualno veslali pozitivno uticalo na sve. Mnogo smo uspeli od oktobra do februara da povećamo nivo rada. Svi smo bili mnogo brzi i dobri. Inače i prošle godine smo posle državnog prvenstva Nikolaj i ja totalno slučajno seli u taj dubl. Nikolaj je trebalo da vesla sa nekim drugim, on se razboleo i ja sam upao. Na tom državnom prvenstvu smo izveslali baš dobro vreme i to je bio pokazatelj da to može da bude dobro. Ove godine smo se u februaru Miloš i ja vratili u dvojac i dobro nam je išlo posle dužeg vremena. Išli smo na takmičenje u Italiju i na dan takmičenja se Miloš povredi! Mislio sam da neću ni da se takmičim. Trenerova ideja je bila da ja veslam skif koji sam trenirao i da veslam dubl sa Nikolajom. Miloš ode kući, ja se dobro pokažem u skifu, drugi dan sednemo u dubl i pobedimo jaku konkurenciju. To je još jedan znak da to može da ide, ali ipak smo se vratili Miloš i ja u čamac. Njegova povreda je trajala nekih sedam-osam dana, vratili smo se u dvojac, ali smo imali neke momke koji su nas pobedili na izbornoj trci. Dobili su pravo da nastupe na Evropskom prvenstvu i u Lucernu, što je naša vrata za Pariz zatvorilo. Posle toga je Miloš rekao da hoće da se odmori jer je bilo previše stresa. Ja nisam bio spreman da dignem ruke od Olimpijskih igara. Rekao sam da ako postoji ikakva šansa da hoću da probam dubl sa Nikolajem. Svaki pokazatelj je ukazivao da je dubl sa Nikolajem to! Ja sam hteo da izguramo ili to ili ništa", govori za MONDO Martin Mačković.

NIJE BILO ŠANSE DA NE ODEMO U PARIZ!

Nikolaj Pimenov se u međuvremenu u skifu kvalifikovao za Olimpijske igre, ali su on i Mačković videli mnogo veću šansu u zajedničkom nastupu. Ipak, onda je krenula borba sa vetrenjačama...

"Savez nije hteo da nas pusti da se takmičimo, oni su nam zatvorili vrata i prijavili drugi dubl u Lucern. Mi smo mi tražili priliku da se trkamo sa njima i da brža ekipa ode. Nisu hteli da nam daju priliku i baš se iskomplikovala cela situacija. Baš mi je bilo teško tih dana, ali nisam hteo da odustanem od veslanja. Bio sam gotov sa Olimpijskim igrama i bukvalno je čudo šta se desilo dan pre takmičenja. Pored toga da su neki ljudi unutar Svetske veslačke federacije (FISA) videli jedan moj post na instagramu i znali su da mi hoćemo da se takmičimo, i naš trener Stojić je stupio u kontakt snjima. Savez je mogao da pošalje dva dubla, ali taj drugi dubl nisu ni poveli. Veslačka federacija nas je kontaktirala i pozvali su nas. Rekli su nam da nisu sigurni da možemo da veslamo, ali da dođemo pa da vidimo. Meni je jako značilo što nas je nazvao trener i što je Nikolaj rekao da moramo da idemo. Mnogo mi je značilo što je on prvi rekao da moramo da probamo, Odmah sam krenuo da pakujem kofer, uzeli smo kartu, otišli smo u Švajcarsku, a iako se konkurencija bunila pustili su nas da veslamo. Kada smo mi saznali da smo dobili šansu nije bilo šanse da to ne iskoristimo", ističe on i nastavlja: "Iskoristili smo priliku, iako nas je Australija koja je bila prva ispod crte tužila. Tužili su nas CAS-u i mi smo tek deset dana pred Olimpijske igre saznali da im je slučaj propao i da možemo da veslamo!"

KRENULO JE SAVRŠENO, VIDEO SAM MEDALJU!

Posle celog haosa kroz koji su prošli, otišli su na pripreme i našli se na Olimpijskim igrama. Na pedesetak metara do kraja polufinala je delovalo da imaju finale u rukama, a onda je Pimenov prestao da vesla... Za nas laike - šta se zapravo desilo?

"Krenuo bih sa time da sa Nikolajem nisam ni trenirao u dublu pre Lucerna. Tek kada smo izborili normu krenuli smo da se spremamo. Mesec i po smo imali, nismo dobili ni čamac kakav nam treba i dve-tri nedelje smo potrošili da ga namestimo. Bili smo na pripremama dve nedelje pored Pariza gde nam je iščo dobro i uradili smo šta smo mogli. Pre Olimpijskih igara smo rekli da nam je cilj da se trkamo sa najboljima. Ja sam imao osećaj da smo jako dobri. Nismo hteo da kažem da možemo da budemo olimpijski šampioni ili da ćemo da uzmemo medalju, ali sam bio ubeđen da ćemo moći da se trkamo sa svima", ističe srpski veslač.

U prvoj trci koju smo gledali, zamalo su prošli u polufinale. Ipak bili su četvrti i morali su u repersaž. Ipak, to možda i nije bilo tako loše, mada se videlo da će biti problema. "Malo smo loše rasporedili snagu i bili smo četvrti. Tačno se videlo da nam je prva trka u novom čamcu, realno je trebalo da budemo drugi iza Holanđana i da prođemo direktno. To je bila naša greška u taktici i tome kako smo raspodelili snagu, Mi smo se kvalifikovali tek u Lucernu i bili smo poslednjerangirana ekipa na Olimpijskim igrama. Sve vreme smo imali teže grupe i na kraju smo bili četvri, a u repersažu smo bolje veslali i pobedili smo. Možda nam je i prijala ta trka da se još više uveslamo jer se nismo takmičili zajedno."

Polufinale je krenulo kao iz snova, a onda... "U polufinalu smo krenuli prvih 1.000 metara savršeno. Razmišljao sam da uzimamo olimpijsku medalju, ulazimo u finale ako veslamo ovako. I dan-danas mi je nejasno šta se desilo. Malo nam je nestala snaga na kraju, pokušavali smo da izvučemo sve, ali nestalo je goriva. Pokušavali smo, ali možda nismo jedanj drugog poznavali. u tim situacijama. Teško je ljudima koii se ne bave veslanjem opisati taj bol, taj deo je najteži u trci. Na početku imaš snage, na sredini si umoran, a na kraju te sve peče, bole te mišići, ne vidiš na oči... To je preživljavanje i ko može najduže da preživi taj će biti najbolji. Najbolji sportisti mogu u tim situacijama još više da izvuku iz sebe. Mi smo se možda malo razišli, nije nam ostalo snage, a ja sam i dalje bio siguran da je to to. Možda nećemo biti prvi, ali bićemo drugi ili treći. To je to, još deset zaveslaja, idemo, idemo!"

NE SMEMO DA GURAMO STVARI POD TEPIH

Posle svega bilo je i mnogo nepoznanica. Ko je kriv, ko je više, a ko manje povukao, šta se desilo... To je sigurno nešto što nikome ne treba - ni Martinu, ni Nikolaju, ni srpskom veslanju.

"Nije rešenje ni da upiremo prstom na bilo koga. Svi snosimo odgovornost, i trener i Nikolaj i ja. Treba da se držimo zajedno kao tim, jer smo kao tim napravili grešku. To stvarno po mom mišljenju nismo smeli da dopustimo. Tako se brzo desilo, da smo izdržali još deset sekundi bili bismo u finalu i samo odjednom se sve preokrenulo. Neopisivo je i neshvatljivo to što se desilo. Sigurno će i meni i Nikolaju trebati da pričamo o tome, da ne stavimo te stvari ispod tepiha. Mislim da moramo otvoreno da pričamo međusobno i da izanaliziramo. Na kraju su ovi Rumuni koji su nas prošli su postali olimpijski šampioni..."

I ne samo to. U B finalu je naš dubl imao vreme koje bi u finalu bilo dovoljno za medalju! Naravno, nije skroz uporedivo, ali ne može da nam ne bude krivo posle svega! "Mislim da smo u B finalu verovatno najbolje veslali jer smo u svakoj trci bili sve bolji i bolji. Neke stvari iz polufinala smo popravili. Tu smo maksimalno krenuli u sredini i nismo sačuvali snagu za kraj. U B finalu smo znali da moramo da sačuvamo snagu, da moramo da dođemo do cilja i to smo uradili. Dobili smo stvarno neke dobre ekipe, Francuzi domaćini su bili olimpijski šampioni iz Tokija, stvarno su dobra ekipa koja nije htela da bude u B finalu. To je šta bi bilo kad bi bilo, ali da smo mi umesto Rumuna ušli u finale, možda bi dobili tu prvu stazu koja je bila malo zaštićena i da smo veslali u finalu A kao u finalu B po mom mišljenju bi u najgorem slučaju bili treći. Ali dobro, ne može to tako da se gleda sigurno ostaje bolno i teško i trebaće nam vremena da to izanaliziramo ali ne možemo da promenimo to što je bilo. U Tokiju je bio peh, ovde je bio peh nekako mislim da čovek ne gubi dok ne odustane skroz od svega. Ako bi digao ruke to bi bilo to onda bih izgubio. Dok imam veru i nadu i dok nastavljam da idem ka cilju ništa nije izgubljeno", odlučno govori Martin Mačković.

ZVALI HRVATI I MAĐARI, ON OSTAO U ČAMCU SRBIJE!

Martin Mačković dolazi iz Subotice i iz mešovitog braka. Tata mu je Hrvat, majka Mađarica, a to su komšije htele da iskoriste i da ga ubede da vesla za njih. Na našu sreću, nije prihvatio!

"Sa Mađarima sam bio u malo ozbiljnijim pričama. Mi smo išli smo na srpska, hrvatska i mađarska takmičenja i onda su me tamo svi videli. Maternji jezik mi je mađarski i dosta sam se družio sa mađarskim veslačima. Kada sam postao malo ozbiljniji veslač u juniorskim kategorijama zvali su me da tamo pređem u neki od klubova i da tamo nastavim školovanje. Sve je to meni bilo malo neozbiljno jer sam hteo da idem u Ameriku. Izguraću ovde u Srbiji kao kadet, junior pa senior, korak po korak. Hteo sam da idem u Ameriku, dok sam bio u Americi ovde sam veslao nekoliko meseci svake godine i nastupao sam na Svetskim prvenstvima u mlađim kategorijama. Kada sam završio sa koledžom hteo sam da se vratim ovde, jer sam sa tadašnjim savezom imao dobar odnos. Imao sam osećaj da imam podršku i hteo sam da se vratim", počinje o svojoj odluci Mačković i ističe da sada ne juri medalju samo za sebe.

"Sa godinama kako sam sve više nastupao za Srbiju sve mi se više budio osećaj pripadnosti Srbiji. Na prvim Olimpijskim igrama sam osetio još veću pripadnost, stvarno se osećam dobro ovde i stvarno bih želeo da Srbiji i ljudima sa kojima se borim donesem neku medalju na Olimpijskim igrama. Znam da su veslači pre mene toliko pokušavali da uzmu neku medalju i to mi je postala misija. Ne sao da za sebe osvojim medalju, nego da i ljudima koji su bili pre mene da osvojimo nešto."

Sada je u čamcu sa Nikolajem Pimenovom, koji je Rus, zapravo sin jednog od najčuvenijih sovjetskih veslača ikada. To što je iz mešovitog braka i iz multietničke sredine mu je pomoglo da se brzo i lako uklopi sa nekim iz drugačije sredine i kulture. "Svakako! Mislim da sam generalno dosta bio autsajder kada sam počeo, Slabije sam pričao srpski, malo su me momci zafrkavali, nisam uvek pripadao timu. Bilo mi je teško, ali moj način odgovora i reakcije je bio: 'Vi me sada zezate, videćemo ko će koga da zeza na takmičenju!' Možda nisam bio najbolji na početku, ali kako su godine tekle ja sam postao najbolji u generaciji i posle toga je to nestalo."

U LOS ANĐELESU TOTALNO DRUGAČIJE! MOŽDA NAM I PRIJA

Do sada u karijeri Mačković ima dve medalje u seniorskoj konkureciji. Bio je bronzani 2015. na svetskom prvenstvu, a iz 2021. ima bronzu sa Evropskog prvenstva. Šta je sada plan?

"Opšti cilj mi je Los Anđeles. Kada čovek ode na Olimpijske igre oseti koliko su Evropska i Svetska prvenstva nebitna u odnosu na to. Jesu to jako bitna takmičenja, velika je stvar biti svetski i evropski prvak, ali kada odeš na Olimpijske igre vidiš da je sve mnogo manje u odnosu na to. To je to o čemu se radi. Svakako bih išao ka Los Anđelesu. Zato mi to ostaje cilj, iako je u Los Anđelesu prvi put u istoriji biti manja distanca, veslaćemo 1.500 metara pošto nisu hteli da naprave stazu dužu jer im je mnogo skupo. Biće malo čudno, pored tih medalja stajaće neka zvezdica, ali dobro, šta je tu je. Možda nam bude i prijalo to, možda uspemo da izguramo. Da je sada bilo 500 metara kraće bili bi u možda zlatni!", uz osmeh nam kaže Mačković.

Veslao je i sa Pimenovom i sa Vasićem u prethodnom periodu, veslao je i sam, pa šta je na kraju plan? NIje ni sam siguran, mada je jasno šta deluje najlogičnije. "Mislim da sam u najboljim godinama i mislim da bi najlogičnije bilo da nastavim sa Nikolajem. Za ovo kratko vreme smo pokazali da pripadamo i da možemo da se nosimo sa najboljima. Ima još dosta stvari da se popravi, da se neke stvari razjasne. Mislim da baš imamo potencijal, ali sa druge strane u veslanju ne treba uvek čovek da se drži plana. Najzdravije je da svako radi maksimalno individualno, da budemo najbolje verzije sebe i onda će sve da dođe na svoje. To sa Nikolajem je neki bazični plan, idemo ka tome, ali nikada ne znaš šta će da bude. Sad ne znam ni sa MIlošem šta će biti da li će on da se vrati, možda možemo i neku drugu, neku veću ekipu da napravimo, ako budu četiri čoveka na dovoljno visokom nivou. Nastavio bih, mislim da još nisam dostigao ono što sam želeo. Nekoliko puta smo se približili, mislim da vredimo, da imamo potencijal, kapacitet da uradimo nešto. Ne bih bio zadovoljan da ovako završim karijeru, nije to to. Nismo još uradili ono zbog čega smo tu!", jasan je on.

Ipak, na kraju je iz Pariza doneo možda i najlepšu uspomenu. Medalju nije doneo, ali nešto bitnije se desilo. A za medalju - ima vremena! "Zaprosio sam devojku posle B finala! To mi je bilo jako drago, jer mi je i porodica bila tu. Prvo pobeda, pa uveče prosidba. Jeste sport lep, jeste tu gorak ukus zbog neuspeha u polufinalu, ali to ne sme da utiče na takve stvari. Bilo je lepo, dobro iskustvo, malo je falilo da bude savršeno. Nećemo da odustanemo, idemo dalje i još ima toga ispred nas", završava svoju priču za MONDO Martin Mačković.

Čak i da ne donese medalju iz Los Anđelesa, čak i da se tamo ne pojavi, njegova priča će biti fascinantna. Uspeo je da prođe kroz toliko toga i da se uvek vrati jači. Ipak, nama ostaje da se nadamo da će iz Amerike doneti nešto oko vrata, a deluje da je za to potrebno samo jedno. Da ima mir i misli samo o veslanju. Zvuči jednostavno, zar ne?

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: