“Priča za medalju” Darka Stošića: Nisi napravljen da odustaješ, nego da ustaneš i nastaviš posle nokdauna

U novoj epizodi MONDO podkasta “Priča za medalju” gost Andrije Gerića je MMA borac Darko Stošić (32). Jedan od prvih momaka koji je plasirao ovu borilačku veštinu na prostoru Balkana. Stošić je odrastao uz džudo koji mu je kasnije mnogo pomogao, ali kako je još kao mladić krenuo “trbuhom za kruhom” morao je jedan sport da ostavi sa strane i u potpunosti se posveti novom. U intervjuu za MONDO objasnio je i zbog čega se borci pre samog meča sučeljavaju, ali i kako izgleda kada posle niza poraza moraš da pronađeš novu motivaciju.

“Imao sam stvarno lepe rezultate i predispozicije. Bio sam nekako za taj uzrast, jak, uporan, što me i dan-danas odlikuje. Sa nekih 15 godina, kad je trebalo da krenem u srednju školu, hteo sam nekako da odem iz manjeg mesta u veće. Prešao sam da se takmičim za Crvenu zvezdu sa nekih 16 godina, počeo ovde da idem u srednju školu i tu su krenuli neki rezultati u tom većem uzrastu, bio sam non-stop prvak države, prvak Balkana. Ali džudo nije toliko popularan sport i plaćan sport. Tako da, s obzirom da dolazim iz skromne porodice, koja nije bila u mogućnosti da mi obezbedi bilo šta finansijski, ja sam razmišljao kako ću da živim posle završene srednje škole.”

“Posle završetka srednje škole potrebno je jednostavno ući u svet... Odraslih. Moram početi da živim, da plaćam kiriju, struju, račune, da jedem. Dali su mi stipendiju stotinjak evra koja je, više nego nedovoljna za funkciju... A i to je kasnilo, u sto delova. Jednostavno nisam više mogao da vidim džudo salu. Doneo odluku da prekinem, to je bio šok i za mene. Prestao sam, ali s obzirom da imam taj takmičarski duh, gledao sam u čemu bih mogao da se pronađem."

"MMA je tad počeo da pravi neke turove, dok je UFC naravno uvek bio piramida svega. Pomoću jednog prijatelja koji me je preporučio otišao na trening. Videli su da sam jak, velik, iz džudoa dolazim, moglo bi tu biti nešto… Počeo sam to stidljivo, zavoleo, posle šest meseci već radio svoj prvi profesionalni meč, što i nije praksa u današnje vreme, ali sad je to izgrađen sistem. Postoji Savez, amaterska takmičenja. Sad mladi momci odrade po 15-20 amaterskih mečeva, semi-pro mečeva, dok ne krenu sa profesionalnim.”

Sad kada ti kažeš amaterski meč MMA i profi meč MMA, šta je sad tu razlika?

Razlika je što amaterski mečevi se radi uglavnom sa zaštitnom opremom, poput kacige, štitnike za noge, rukavice su sad uglavnom one druge, sa sunđerom, nisu ove klasične, dok je semi-pro bez kacige, samo rukavice i štitnici i ti mečevi ti ne ulaze u profesionalni skor, koji se izuzetno gleda u MMA. Razlog je to što ne može puno borbi da se odradi u toku godine - jedan ili dva meča.”

“Šest meseci se pripremam za jednu borbu”

Koliko mečeva je moguće imati u godini?

“Dešavalo se da godišnje odradim jedan meč, ali bilo je takvo vreme, sad je mnogo više mogućnosti jer ima dosta organizacija. Tako da izuzetno se gleda taj skor. Ako imaš negativan skor, teško je potpisati za dobru organizaciju, nisi dobro plaćen. I teško je, nije kao kik-boks, tenis, ti stalno imaš te turove i stalno si svaki vikend na takmičenju. U džudou si stalno na turnirima, vijaš normu za olimpijadu, za državno. I ti si stalno u tom nekom procesu, gubiš, pobeđuješ, ali bitno ti je da skupiš neki određen broj bodova. Ovde ako izgubiš treba ti opet dve borbe da bi ispravio to, tako da malo je nezahvalno.”

Koliko borbi ti kao profesionalac godišnje imaš?

“Najviše što sam uspeo da odradim, ako je zdravlje dobro, ako nisam prošao bez povreda iz prethodnog meča - tri maksimalno, dve uglavnom radim godišnje.

Znači skoro četiri meseca ti se spremaš za jednu borbu?

“Pa, šest meseci ili sedam, zavisi. Sistematski mora da se radi. Ovde je malo drugačije nego u drugim sportovima. Uvek posle meča odradim period oporavka, statike, da oporavim ligamente, da odradim bazu sa tegovima, da povratim snagu, da uđem u specifični deo gde radim eksplozivnost da odradim borilačke treninge, gde unapređujem svoje tehničke sposobnosti.”

“U počecima karijere sam izlazio iz mečeva bez ikakvih povreda, ali tad su bili i lošiji protivnici. Sad su daleko bolji protivnici i zahtevaju mnogo veću fizičku pripremu i mnogo veće angažovanje u samom meču. Tako da uvek bude neka povreda. Hvala Bogu, ne mnogo velika. Mogu već posle 10 dana da se oporavim skroz i uđem opet u trenažni proces, ali volim da odradim ceo taj proces treniranja i spremanja za protivnika, što ne garantuje da ću pobediti meč i da ću odneti pobedu kao što je sad bio slučaj.”

“Odradio sam i idealne pripreme koje su trajale pet meseci. Odradio sam sve školski, sve je bilo perfektno posloženo, ja sam bio dobar, nisam bio povređivan u tom trenažnom procesu, imao sam dobre sparing-partnere, imao sam dobar ceo taj period oporavka, pripreme, baze, svega, ali eto meč se završio katastrofa, izgubio sam u prvoj rundi i to ne može niko da ti kaže. To je bilo u poslednjem meču za titulu, za pojas u KSV organizaciji.”

"To se zove karakter i upornost"

Kako nađeš novu snagu da sad opet treniraš i opet se vratiš u taj trenažni ciklus?

“To je taj takmičarski duh i taj karakter i to što te vuče da ideš napred, da ustaješ iznova i iznova. To se zove karakter i upornost i zato smo mi sportisti. Nisi napravljen da odustaješ, nisi napravljen da ostaneš da ležiš, napravljen si da ustaneš gore i da nastaviš posle nokdauna, da nastaviš da se boriš tako i u životu, tako i u sportu. U trenutku poraza meni svašta prođe kroz glavu. Boli, šta će mi ovo, ne želim više ovo da prolazim, taj stres, osećaj tog poraza je katastrofa, to ne može da se opiše. To je nešto najodvratnije što možeš da osetiš. I onda polako kako prođe dan za danom, ti se oporaviš. Onda ti se opet vrati ta želja, volja, sve to želiš da ispraviš i bitno je da se vratiš.”

“Sada opet ti niko ne garantuje da ćeš pobediti, ali kad pobediš drugi, treći meč, lakše dišeš i ideš dalje. Meni se desilo u UFC-u da sam zaređao tri poraza zaredom, što je u MMA ravno katastrofi, ali eto iz toga sam se izvukao, onda sam zaređao šest pobeda zaredom i opet sam došao u poziciju da ja mogu nešto da odlučim i da budem na tom nekom vrhu.”

"To su mikropobede i opipavanje psihe"

  Kad se borci približe jedan drugom, zbog čega se to radi? Šta je tad tebi u glavi?

“To je od davnina, to je neki sterdaun gde se protivnici suočavaju i opipavaju jedan drug u tom psihološkom smislu. Da li dišeš, da li me gledaš u oči? To su te neke mikropobede, ali to je zanimljivo za organizaciju i za publiku. Da li će ući u konflikt? To je deo promocije, to je deo prodaje meča i to je sve neki sklop koji ide u paketu.”

Da li ti se desilo nekada na tom suočavanju da eskalira nešto, neko nekog gurne?

“Desilo mi se, ja sam uglavnom tip koji ne pravi skandale. Kontrolišem se, fokusiran sam i uglavnom sam neko ko završava mečeve atraktivno nokautima i nemam potrebe da se bavim tim stvarima. Ljudi me vole zato što dajem dobre mečeve i nokaute u oktagonu. A, opet neko zasniva svoju karijeru na tim konfliktima, na tim problemima, na konferencijama, na suočavanjima i u samim mečevima. Jedini konflikt koji sam imao to je bio meč prošle godine u Beogradskoj areni kad sam radio protiv Mirana Fabijana, koji je konfliktan lik i takav mu je stil promocije meča. Tako se karakteriše.”

“On je jedini koji je uspeo da me izbaci na trenutak iz takta. Tu sam bio na granici incidenta, tako da je to jedini put da sam ja ušao u tu neku vrstu konflikta pre meča. Videćemo da li će to biti i u budućnosti neki put. Gledam da usmerim svu svoju energiju na meč i da završim borbu atraktivno, a sad to pre meča nije bio moj neki fazon, a eto tada se to dogodilo.”

"Više volim da uđem drugi u oktagon”

  Prvo ulazi jedan borac u oktagon pa drugi, šta je bolje, šta tebi više odgovara?

“Uvek prvo ulazi anderdog, onaj slabiji, a drugi ulazi favorit. Uvek je bolje da ulazim u crveni ugao, a to je drugi. Kad uđem prvi samo se fokusiram na njega i uglavnom čekam da uđe što pre i da krene meč. Zato volim da ulazim više kao drugi, jer onda u tom slučaju on mene čeka i ja onda ulazim rasterećeno.”

“To je biznis, svaka organizacija zarađuje od toga. Ne može da plati dobro borce ako ceo taj paket nije zadovoljen. Fanovi to prate i ta dešavanja pre samog događaja i na dan događaja prave velika otvaranja. Uvek su to neke zanimljive stvari, oni najavni filmovi boraca pre meča. To je sve nešto što mi smo za FNC u Beogradu snimili - jedan najavni materijal u stilu serije Piki Blenders koji je bio nesvakidašnji za ove prostore. Publika, fanovi su odreagovali super, nije bilo negativnog komentara. Mogao si to da gledaš kao film, bilo je odrađeno vrhunski, publika je bila oduševljena i sam taj najavni materijal imao je milion pregleda.”

Ti si uzor mladima koji žele da se bave tvojim sportom, kako se nosiš sa tim? Da li radiš sa njima?

“Radim sa mladima, nemam javne časove, to možda kad se povučem pa budem imao više vremena. Želim da budem više fokusiran na prenošenje znanja drugima i na podizanje svesti mladih da treniraju, da se bavim MMA. Gledam da svojim ponašanjem opravdam reputaciju. Mogu kažem za sebe, da sam normalan momak i da sam porodičan čovek. Nisam u nekim skandalima, glupostima… To me ne zanima. Radim svoj posao, živim svoj život i tako se i ponašam.”

"Sa 50 ljudi sam stalno u kontaktu"

Koliko ljudi je uključeno u tvoj trenažni proces?

“Dosta ljudi ti pomogne, neko malo manje, neko malo više. Neko ko je stalno u mom okruženju, to je moj trener i sad kum David, sarađujemo već deset godina, znamo se još iz džudo dana. Moj menadžer Dražen, znam ga deseta godina. Tu su ljudi iz kikboks kluba Sinđelić sa kojima isto sarađujem, isto su mi sparing-partneri, treniramo zajedno isto desetak godina. To su momci poput Radeta Opačića, Nikole Filipovića, našeg isto dobrog boksera Dušana Veletića. Ljudi iz Novog Sada sa kojima sam počeo da sarađujem, Damir Mihajlović isto ima mlade momke, 22, 23 godine, teškaše koji započinju svoju karijeru. Sad kad sabereš grubo - 50 ljudi s kojima cirkulišem stalno.”

Kako uspevaš da izbalansiraš taj porodični život i zahtevni deo treninga i tog posla?

“Funkcionišemo svi kao jedan, zna se šta ja radim, kako radim. Moja supruga zna čime se bavim, ide sa mnom stalno, podržava me. Postala je član tima, nema te neke sentimentalnosti, krvariš, da li si dobro? Radimo posao i to je to.”

Koji je pozadina boraca u MMA? Spomenuo si džudo, kik-boks?

“Sad dosta momaka kreću odmah sa MMA i to je dobro, zato što odmah od početka uče kako treba. Radiš to ispravno i to je u suštini možda i najbolji pristup. Naravno, ako dođeš ti iz vrhunskog sporta, ako si bio olimpijski šampion u džudou ili boksu, ima i takvih, prave dobre rezultate, to je dolično. Ali ako krenu odmah to je još bolje. Treba praviti razliku, drugačija je pozicija stajanja u boksu i drugačiji je gard u boksu nego u MMA, drugačije u kikboksu. MMA je sport za sebe, brineš i o odbrani od rušenja, brineš o laktovima, brineš o kolenima, brineš o udarcima rukom, nogom, hvatovima, gušenjima. Mnogo je to velik spektar tehnika da bi se ti oslanjao samo na udaranje ili samo na noge ili samo na završnice.”

“Samo se treba držati onoga u čemu si najbolji”

Kako se borac priprema za meč?

“Samo se treba držati se onoga u čemu si ti najbolji i pokušati to da plasiraš u meč, da tako završiš borbu i da matiraš protivnika. Ako je protivnik baš dobar u rvanju kao što je, na primer, meni sad u poslednjem meču bio slučaj... De Friz, on je šampion sedam, osam godina, odbranio 11 puta titulu i njegov stil borenja je grepling - izmaranje protivnika, držanje na zemlji, nema nokaut snagu, ali nijedan protivnik do sad s kojim je radio u 11 odbrana titula nije uspeo da nametne svoju igru u meču."

"Dakle, ne mogu ga da uđem u meč i da idem s tom namerom da njega rušim kad znam da je on u tome neprikosnoven. Moje je da ja pokušam da se odbranim od toga, da matiram njegovo rušenje kretanjem ili da ga odbijam udarcima od sebe. I da pokušam da ga nokautiram. Pokušao sam to da uradim u ovom meču, ali jednostavno on je opet toliko bio dobar u tome što radi da sam ja opet završio na zemlji.”

Tvoj nadimak je Čekić, pretpostavljam zbog udaraca? Šta je tvoje najjače oružje?

“Ispostavilo se da mi je najjače ta nokaut snaga. Mada, s obzirom da dolazim iz džudoa, čudno je malo za nekog ko je došao iz džudou da se prešaltao skroz na stend-ap. Ništa mi nije bilo teško u toj tranziciji zato što sam ja voleo udaranje i jedva sam čekao da se prebacim na nešto gde mogu da udaram. Ta eksplozivnost, brzina, osećaj za raznorazne napade i tehnike i odbrane. Ostalo mi je to vrlo dobro urođeno. Imam vrlo dobru koordinaciju. Gotovo me nikad niko nije bacio na sredinu oktagona. Imam izuzetno dobar pregled i osećaj za protivnika, osećam kad ide njegov napad.”

Kude ide MMA, kako će to da izgleda za 10 godina?

“Ide ekstremno uzlaznom putanjom i prvi put od ne znam pre koliko godina je da MMA puni arene. Znači, MMA sad na Balkanu je napunio Beogradsku arenu, napunio Zagrebačku arenu. To su rekordne brojke od 18 do 20 hiljada ljudi. Znači, to se nikad nije dešavalo. To znači da MMA sad ima svoju publiku kao što ima fudbal. Verujem da će to sve više i više napredovati. I sad ova generacija koja dolazi je ispred nas u naše vreme kad smo kretali, nenormalno su ispred u tehničkom delu, pripremnom delu, imaju bolji pristup i od početka uče kako treba.”

"Preko noći je trajalo 15 godina"

Koliko traje jedan borac?

“Sve ti zavisi od povreda. Ja sad punim 33. Već 15 godina se bavim sportom da bi iz poslednjih možda par godina počeo da ubiram plodove tog svog rada, da imam neke bolje ugovore od kojih mogu da živim. Kad kažu, preko noći je uzeo, osvojio to - preko noći je trajalo 15-20 godina. Da bi došla ta jedna godina koja će ti promeniti život. To je tako u svakom sportu. Verujem da su ovo moje najbolje godine, još narednih par godina ću biti u svom ritmu. Ako izgubim poslednjih pet mečeva, onda bolje se ne borim. Ako sam na vrhu, ako pobeđujem, boriću se dok želim, dok osećam potrebu.”

Da li ti se desilo nekad da u normalnom životu moraš da iskoristiš te svoje veštine?

“Nisam konfliktan i ljudi me dosta prepoznaju i nemam potrebe da se bilo kome dokazujem, niti me bilo ko dira, niti ulazim u konflikte situacije, ali naravno ako neko ugrožava moju sigurnost, sigurnost moje porodice... Ali hvala Bogu nikad to nije bio slučaj, nadam se da i neće biti, nema razloga za tim.”

Koji su tvoji ciljevi posle sportske karijere?

“Zadovoljan sam samim sobom, verujem da mogu još i potrudiću se da još budem u ovome, da dajem dobre rezultate, dokle god to bude imalo smisla. Najbitnije mi je da kad izađem iz sporta i svega toga ostavim normalan za svoju porodicu i za ljude iz svoje sredine, da sačuvam svoje zdravlje.”

Bonus video: "Priča za medalju" sa Zoranom Mokom Slavnićem