Kako sam naučio da nije sve u mojoj kontroli i od olimpijca postao naučnik: "Priča za medalju" sa Čabom Silađijem

Čaba Silađi (34) i dalje drži dva nacionalna rekorda Srbije u prsnom plivanju, koja niko nije uspeo da obori. Njegovu ispovest o sportu i životu pogledajte u novoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju" sa Andrijom Gerićem, i pročitajte je u nastavku teksta.

"Možda bih bio malo hrabriji u donošenju nekih životnih odluka, da sam bio odlučniji možda bi se i karijera drugačije odvijala, ponekad sam se dvoumio i troumio", rekao je Čaba Andriji Geriću.

"Bečejac sam pre svega, počeo sam na otvorenom bazenu sa čuvenom žutom vodom, i to leto 1997. bilo je mučno i traumatično za mene. Nisam se snalazio u vodi, plačem, frustriran sam, roditelji kažu ne moramo više, ali sam bio među upornijima. Baš sam hteo da isteram svoje. Posle, ko nauči da pliva, ide direktno na vaterpolo."

Kako prelaziš na plivanje?

"Nisam bio zadvoljan klupskim rezultatima i nedostatak uspeha me je motivisao, da se takmičim individualno i da sam budem odgovoran za uspeh ili neuspeh. Odlazim na seosko takmičenje pored Sente i sa 14 godina osvajam medalju. Taj osećaj da sam nešto postigao mi je rekao da se tražim u plivanju. Vaterpolo je bio neuzvraćena ljubav, dajete sebe celog pored škole, a sport vam ne vraća."

Kako je tada izgledalo baviti se plivanjem?

"Sve je bio štap, kanap i dobra volja. Moja motivacija i bezgranična podrška roditelja. Pali se auto, prave se sendviči, ide se na takmičenje. Tada se u plivanju znalo da ima neki Milorad Čavić u Americi, i to je to, onda ti kažu treneri - bolje ti da budeš prvi u selu, nego da rizikujemo, ali ja nisam slušao."

"Nisam školovani plivač, nemam pravu obuku, koristim ono što imam. Odabrao sam prsno jer zahvaljujući vaterpolu imam relativno jake noge. I sa 30 i kusur godina, moja leđna tehnika je katastrofa, ali mi to nije trebalo. Kraul i delfin, koliko je moralo zbog treninga sam ispravljao. Određene stvari odredi i genetika, mišićna vlakna, brzo se 'zakiselim' i sprint je jedini dolazio u obzir".

Šta je bilo najteže u toj promeni?

"Adaptacija na ceo svet u drugom sportu, došao sam kao anonimus iz malog grada koji nije poznat po plivanju. Svi su mislili, došao neki iz Mađarske da nešto pliva pa ode, uklapanje je bilo teško jer je to već zajednica, svi se znaju, ali brzo sam stekao prijatelje. Prednost manjeg grada tu dolazi do izražaja, za 15 min si gde god treba, ne gubi se u transportu vreme, 150 metara između škole i bazena. Problemi su kasnije, gimnazija, pravdanje časova, to su kombinacije koje su bile labave i za mene, i za školu, ali sam bio odličan đak i dokazao da neću zloupotrebiti položaj.

Dolaziš na vreme za fakultet, koji je velika raskrsnica za mladog sportistu, plivanje nije sport da živiš od njega, nećeš se "obezbediti" kao fudbaler. Kako si odlučio da ostaneš u plivanju?

"Upisujem faks sa već pristojnom biografijom za juniorsku reprezentaciju, i ne želim da ostavim sport sa strane. Odlučujem se za Tehnološki u Novom Sadu, ja sebe nisam video na DIF-u ama baš nijedan semestar."

Dobro, plivanje bi položio...

"Bih, ali drugi sportovi bi bili problem, teorija me je uvek zanimali ali loptaški sportovi nikada. Čuvao sam se da ih ne povredim, bojao sam se i da sa tom diplomom neću puno uspeti u ovoj državi, da ću moći da budem trener ili profesor, ali da će biti mučenje. Fakultet upisujem posle OI u Pekingu, mislio sam da mogu da guram paralelno. Značilo mi je što je to fakultet na kojem gledaju studenta kao osobu, a ne kao broj indeksa."

"Loše odluke i strašna kriza"

I koliko je trajalo studiranje?

"Trajalo je sedam godina osnovnih studija sa jednom zamrznutom, mislio sam da je odluka dobra, znao sam da posle diplome ne idem u pogon nego ću plivati. Ali nije pomoglo u plivanju, a ispao sam iz ritma i kolokvijuma, i učenja. Treba donositi i loše odluke, da bi čovek naučio iz tih grešaka."

U plivanju su rezultati takvi da je potrebno mnogo vremena da se performans popravi i tempira forma. Kako ostati motivisan tokom dugih perioda?

"Imao sam strašnu krizu, nekoliko godina sam plivao isti rezultat, i tada su ukinuli čuvene kostime, 2010. godine. Bio sam u velikom problemu, tehnika mi se raspala na paramparčad, i do 2013. plivam apsolutno identičan rezultat svake godine."

"Držala me je bezgranična, bezuslovna ljubav prema tom sportu, mnogo mi je uzeo ali mi je mnogo više dao. Dođe 2011. i nema progresa, premlad sam da tako dugo sve stagnira. Stiže olimpijska 2012, moj trener je otišao u Tursku i ja se sa Ivanom Lenđerom selim tamo, novi klub, zemlja, atmosfera, ali ništa od rezultata. Već smo se svi zapitali oko mene, šta treba da se promeni. Odlazim na Svetsko u Barseloni 2013. godine i završavam u polufinalu, za mene katastrofalan rezultat."

Kako si se nosio sa neuspehom?

"Nije depresija, ali suze, preispitivanje, kako i šta dalje. Donosim odluku da sve promenim, tada Čavić otvara plivačku akademiju i počinjem da radim sa Sebastijanom Higlom. To je bio nagli pad vremena, 2015. prvi put plivam stotku ispod minuta. Ali dolazi do promene na lokalnom nivou, Čavke je bio ambiciozan i pozitivan, ali vrlo neiskusan u tom segmentu. Menjam grad i dolazim kod Higlova u Pančevo".

"Mora od nečega da se živi posle sporta"

Kako si tada usklađivao privatni život i profesionalnu karijeru sportiste?

"Bio sam fokusiran na sport i studije, bilo je perioda kada možeš da izlaziš i kada to nike preporučljivo, verovao sam da dugotrajnost karijere leži u tome kakav ću život živeti u tim ranijim godinama."

"Diplomiram i odmah upisujem master, te 2017. dolazi i do platoa u karijeri, selim se u Novi Sad i Plivački klub Vojvodina, sa novim trenerom. Rio de Žaneiro mi je bio priličan neuspeh, bio sam razočaran, rekao sam sebi bazen, treninzi, idemo master, teretana, kros fit... Započeo sam neki drugačiji život, to je moja 27. godina, nekako sam bio opušten."

I tako opušten, napraviš rezultat, kako?

"To je pitanje za tebe, ti se baviš tim stvarima! Imao sam dobar fokus, nisam još mator iako me leđa nekad ukoče, imam diplomu, nemam obaveze, dajem šansu sebi. Formira se neka ekipa, momci mlađi od mene sedam, osam godina, grizu i puni su ambicije. Ugledaju se na mene, ali i oni mene vuku. I te 2019. postavljam državne rekorde na 100 i 50 metara, i dalje aktuelne."

Zašto je taj faks tebi bio toliko važan?

"Mora se od nečega živeti posle sporta, svesni smo svi koliko je plivanje profitabilno i koliko može da obezbedi dugoročnu budućnost. Dobro sam se snašao u prirodnim naukama, dale su mi širinu. Danas sam na Institutu za meso u Beogradu, laboratorija za instrumentalnu hemiju."

Igrom slučaja znam da ti je supruga influenserka, nisam ni znao da to postoji dok nije šerovala neku moju objavu, i sve mi je skočilo na mrežama.

"Ha, ha! Ona je moja podrška od samog početka, upoznali smo se u najtežem periodu u mojoj karijeri, konsultovao sam se i sa psiholozima da bih ga prebrodio. Dešava se korona, dva meseca ne ulazim u bazen, a mi smo zatvoreni u mom stanu od 30 kvadrata u Novom Sadu. Izgubio sam u trenažnom smislu, ali sam dobio nešto mnogo dragocenije, rezultiralo je i našim venčanjem i nedavno smo proslavili treću godišnjicu braka."

"Pokazao sam da možeš da uspeš čak i ako si iz male sredine"

Šta bi iz ove uloge poručio prethodnom sebi? Kako gledaš na tog Čabu?

"Kao na uspešnog sportistu, koji možda nije bio olimpijski prvak, ali je dokazao da neko iz male sredine, koja nije poznata po nekom sportu, ipak uspe ako je dovoljno uporan, marljiv i vredan. Da može da postigne rezultate koji su za respekt. Vrlo sam ponosan na upornost, mnogi su me trpeli u teškim trenucima, a to gde sam sada, to je sve sticaj okolnosti. Nadam se da će naučna karijera biti barem toliko uspešna kao plivačka, onda ću biti zadovoljan."

Četiri olimpijska nastupa su zaista za divljenje, dva rekorda koja još uvek stoje takođe, šta je ono što u nauci još hoćeš da postigneš?

"Nauka se razlikuje od sporta, ne odmeravamo snage, ambicije moraju da budu drugačije, a ciljevi se postavljaju kratkoročno. Za sada je cilj da se završe doktorske studije, da se pređe u prvo naučno zvanje jer sam trenutno istraživač-saradnik, pa onda postajem naučni saradnik."

"Svako se sa ankziosnošću bori na svoj način"

Kako si se ti pripremao za velika takmičenja?

"Anksioznost je normalna stvar, svi se borimo na svoj način. Nikad nisam imao tremu da me pojede, ali kao mlađi sam uglavnom slušao muziku. Slušalice skinem pred ulazak u bazen. Pred Rio sam radio sa psihologom, ali sam iz svog iskustvo odlučio da izbacim te sluške, da osvestim realnu okolinu. Mene je to ranije dekoncentrisalo, izbegavao sam i kontakt očima, a onda sam 'presvičovao' i rekao sebi, hajde da pričamo sa ljudima, ako se neko obrati i pogleda te, pogledaš ti njega, popričaš... I vremenom, ne trudim se da utičem na okolinu već da je prihvatim kakva je, važna je svest da nije sve do mene, da ne mogu sve da kontrolišem."

Šta bi ti rekao nekome ko sada kreće putem sličnim tvome?

"Pre svega bih se obratio roditeljima, ne plivačima. Oni su podrška ili kočnica. Da ne idu na bazen, da ne kontrolišu i ne ispituju trenera, da puste decu da izraze želju da nešto hoće, ili neće. Da ne vrše pritisak. Ne mogu svi da budu olimpijci, nije cilj sporta biti olimpijski sportista. Ne gnjavite ih. A plivači znaju da mogu da mi se obrate, trudim se da idem na bodrim kolege, mogućnosti ima puno. Žena mi kaže, ti voliš miris hlora i zagušljivo. I stvarno mi nedostaje."

BONUS VIDEO: MONDO podkast "Priča za medalju" sa Žarkom Paspaljem!

(MONDO/B.Z.J.)