"Ništa mi lepo ne ostaje sa te utakmice", kaže o meču decenije Partizana u intervjuu za MONDO Nikola Crnoglavac. Ono što je trebalo da bude meč za istoriju pretvorilo se u huliganski haos i divljanje i sprečilo je da rukometaši crno-belih osvoje prvi evropski trofej u istoriji kluba.
Ipak, ništa nije moglo da spreči da crno-beli osvoje titulu posle 13 godina čekanja. Trener Đorđe Ćirković je znao šta radi kada je u tim doveo Nikolu Crnoglavca, 33-godišnjeg desnog beka koji je sezonu završio sa 143 gola u Superligi, 16 u finalu plejofa, 15 u polufinalu kupa.
Najbolji igrač Partizana u istorijskoj sezoni u kojoj je prvi put posle gotovo decenije i po uzet trofej prvaka Srbije u Beograd je došao posle godinu dana pauze posle kidanja prednjih ukrštenih ligamenata. Da li je tada verovao u podvig?
"Jesam! Kada sam dolazio imao sam oporavak u Novom Sadu i zazvonio mi je telefon. Zvao me je trener Ćirković i pitao me je šta planiram i kako nadalje. Od prvog trenutka kada me nazvao znao sam da će to biti to. Mi smo sarađivali kada sam se ja prvi put vraćao iz povrede, kada sam povredio prvo koleno. Proveli smo godinu dana zajedno i znao sam njegov rad, kakva je osoba i šta želi. Od samog starta stavio mi je do znanja šta želi, kako to želi, kakvi su ciljevi kluba. Odmah mi se svideo projekat. Posle toga mogu reći da su se brzo kockice složile", ističe bombarder iz Vrnjačke Banje.
Povratak u Srbiju? Pun pogodak
Sjajne igre u dresu Partizana nisu ostale nezapažene. Vratio se u nacionalni tim, a sve to se desilo nakon verovatno najtežih godinu dana u karijeri. Posle godinu dana pauze došao je u svoju zemlju, uzeo trofej sa svojim klubom i obukao najdraži dres.
"Verovao sam u sebe i znao sam da će biti dobro. Kada mi se desilo, bila je to neprijatna situacija, ali sam bio pripremljen u glavi. Imao sam veliku pomoć od profesora Marka Stojanovića i cele ekipe eksperata. Ljudi su me stavili na noge, vredno sam radio taj ceo period i bukvalno sam iz bolnice otišao na kliniku kod njih gore i krenuo sa oporavkom. Verovao sam u sebe. Sa druge strane jesam bio malo uplašen, ali sam rekao da moram da budem jak u glavi. To je na kraju bio pun pogodak."
Stameni rukometaš koga pamtimo kao igrača Jugovića od 2016. godine je bio u Rumuniji. Igrao je za Konstancu, Bakau i Fokšani, sa jednom sezonom u Bešiktašu između toga. Povratak nije bio blizu.
"U Rumuniju sam otišao na godinu dana, čisto da se vratim i krenem da igram posle mađarske Tatabanje i na kraju sam tamo ostao osam godina. Nisam planirao da se vratim, ali kada sam dobio ćerkicu video sam da je malo teže u inostranstvu sa njom. Komunikacija sa ostalom decom tamo, ali da se nije desila povreda verovatno se ne bih vratio", priča o najlepšem razlogu za povratak u domovinu Nikola.
Kako je biti šampion?
Duže od decenije dominirala je Vojvodina srpskim rukometom i pre samo dve sezone delovalo je da je niko neće skinuti sa trona. Kakav je osećaj kada se to konačno desilo?
"Mislim da treba još vremena da se slegne da se shvati da je Partizan uzeo titulu. Bar kad gledam sebe mislim da treba vremena da se slegne, da shvatimo da smo zapravo šampioni", kaže on i ističe da je njegova ćerkica dobila noviu igračku: "Ostavljena je kući medalja, tamo stoji, ali naravno odmah je uzela da se igra sa njom. Voli to, skuplja medalje, imam ja svoju kolekciju i ona se uvek igra njima."
Godinama je bilo hiljadama kilometara od svoje Vrnjačke Banje, a sada je - na dva sata vožnje. Bilo je malo čudno spočetka, ali na svoje se lako navići.
"Mnogo je lepše kad si kod kuće. Stvarno uživamo ovde, ćerka je krenula u vrtić, našla je drugare... Trebalo mi je malo da se naviknem opet na Srbiju. Živeo sam u Rumuniji, gde sam bio na 1.000 kilometara od kuće, a sada autoputem odem do Vrnjačke Banje za dva sata, do Novog Sada odem brzim vozom za pola sata. Ipak navikli smo se i baš nam je lepo ovde."
Tad nisam shvatao, sad mi je jasno
"Stalno me neko pita: 'Pa kako sad to?' Očigledno sam morao da povredim koleno kako bi se uželeo rukometa. Naravno, šalu na stranu ponavljam - spremao sam se i psihički i fizički da iznesem taj teret. Igrao sam sa dosta samopouzdanja. Bio sam siguran u sebe", priča nam Crnoglavac o svojoj fantastičnoj sezoni.
Ipak, odakle samopouzdanje? Toliko verovati u sebe posle tolike pauze, dati 14 golova Vojvodini u prvom kolu šampionata… "Vratiću se na to, psihički sam jak u glavi da iznesem situaciju. Kad dođe jedan loš dan uopšte nema padanja, znam da će sutradan biti bolje. Kažu i kako treniraš tako igraš, tako da su se rad i trud isplatili. Posle operacije sam provodio po pet-šest sati svaki dan na klinici”, priča nam Crnoglavac.
Ključni čovek za dolazak u Partizan je trener Đorđe Ćirković. Rad sa njim je umnogome doprineo da brojke desnog beka budu toliko impresivne.
"Ćira je posvećen, 24 sata je u rukometu, sarađivali smo i ranije. Tada sam bio dosta mlađi, sada mi je jasnije šta mi je u tom trenutku pričao. Treninge i pripremu za utakmicu radi fenomenalno. Ide do detalja. Radimo neku vežbu koja možda izgleda smešno, ali će se desiti na utakmici. Kada dođeš na utakmicu vidiš da je baš ta vežba trebala", objašnjava najbolji strelac crno-belih.
Ipak, pošto je neke utakmice igrao skoro bez izmene umor je došao. Bilo je i nekih sitnijih povreda, a da li se uplašio u nekom momentu da će ga telo izdati?
"Bilo je u nekim utakmicama umora, ali sam gledao da budem psihički i fizički na meču. U tom momentu čim se malo opustiš dolazi do neke povrede. Svaku utakmicu sam igrao sa 100 odsto, nigde se nisam štedeo. Svaka utakmica mi je bila finale i vratilo mi se. Završila se sezona dobro po mene."
Poraz se desio kada je bilo potrebno
Celu sezonu odigrao je Partizan bez poraza, dva puta je pobedio Vojvodinu i obezbedio prednost domaćeg terena u plejofu, a onda je “šamar” došao baš onda kad treba - u polufinalu.
"Desio se poraz protiv Dinama u revanš utakmici ovde, ali smo u Pančevu napravili dovoljnu razliku. Odigrali smo lošu utakmicu, izgubili smo i Zečevića koji se povredio, ali taj meč nam je došao kao opomena pred ovo finale."
U finalu protivnik je bio “večni” šampion Srbije. Vojvodina je dobila prvi meč u sezoni, a onda je u prvom kolu prvenstva Partizan stigao minus i uspeo da napravi iskorak. Ta pobeda je pokrenula tim ka kasnijoj tituli.
"Svaki put kada sam pričao imao sam samo reči hvale za ekipu Vojvodine. Stvarno ekipa koja je napravila ozbiljan rezultat, koja ima ozbiljne igrače. Po dva-tri ozbiljna igrača na jednoj poziciji, to je fenomenalno.
Pobedili su nas u Banjaluci na tom Superkupu i tada sam rekao da pristajem da izgubim u finalu Superkupa da bi dobio prvenstvo. Tako se ispostavilo. Isto tako sam rekao da je teško pobediti ekipu Vojvodine dva puta. U meču koji smo igrali kod kuće igrali smo malo nervozno. Oni su otvorili utakmicu dobro, poveli 8:3, međutim mi smo do poluvremena uspeli da stignemo na jedan ili dva gola razlike i na kraju da okrenemo utakmicu. Još je tu bilo dosta novih igrača i bitna nam je bila ta prva pobeda u Novom Sadu koja je pokrenula sve ovo do kraja."
Rekao sam da smo mogli do evropskog trofeja
Titula je svakako velika stvar, ali ostaće zauvek pitanje, da li je Partizan mogao do evropskog trofeja? "Ja sam to donekle i rekao da je mogao, ali sad... Šta bi bilo kad bi bilo. Tu ostaje najveća žal, ta utakmica protiv AEK-a koja se nije odigrala ovde. Proradio je inat, otišli smo u Bugarsku u grad Šumen 900 kilometara odavde da odigramo meč. Pobedili smo, vodili smo pet, šest razlike, na kraju smo otišli u penale i ispali. Šta da kažem u onoj atmosferi na Banjici? Šta bi tu tek bilo…”, priseća se Crnoglavac.
Da podsetimo, u Atini su doživeli svašta rukometaši Partizana, a onda su se Grci povukli sa revanša na Banjici. "Oni su samo čekali taj zicer, evo videli ste opet protiv Alkaloida šta se desio. Ekipa koja dođe na gostovanje da odradi trening i vrati se kući. Ne znam šta bih dodao."
A kako je bilo igrati u Atini? Šta se tu dešavalo? Osim rezultata utakmice i saopštenja nismo dobili uvid iz prve ruke kakva je zapravo atmosfera dočekala crno-bele.
"Nismo puno pričali o tome, odradili smo meč i otišli kući. Gađanje, polivanje vodom, pljuvanje... Navijači su stajali iza gola, uzeli su rukometnu loptu i igrali fudbal. Tribine su tako blizu da ti oni stoje nad glavom. Atina je prelep grad, samo ću to reći. Da ne trošim reči o organizaciji. Stajali smo dva i po sata posle utakmice da bi nas sproveli do hotela. Ništa mi lepo ne ostaje sa te utakmice. A oni su na Banjici, videlo se po njima, gledali okolo i bojali su se atmosfere. Nažalost nije trebalo da uradimo to što smo uradili ali šta bi bilo kad bi bilo…”, priča Crnoglavac.
Na kraju je EHF odlučio da se revanš igra u Bugarskoj i Partizan je ispao u četvrfinalu EHF kupa, a AEK je otišao sve do finala. "Kada smo izvukll AEK rekli smo da nije bauk, da ta ekipa može da se pobedi. Odigrali smo jednu utakmicu lošije, tu u Atini. Nismo bili na našem nivou, ali tada nam je falilo tri-četiri igrača. Oni se non-stop rotiraju i teško je izdržati, a ponela ih je i atmosfera. Trebalo je da se završi sa maksimum tri razlike, ali mogli smo da stignemo i pet. Pa Kjelce je za poluvreme stigao Vespremovih osam golova razlike u finalu Lige šampiona”, prila nam naš sagovornik.
Partizan je šampion, a Vovjodina iza sebe ima evropski trofej i dve sezone u Top 16 Lige Evrope. Čemu se nadaju crno-beli, šansi da osvoje EHF kup ili da se okušaju u jačoj konkurenciji?
"Iskreno, mi se nadamo Ligi Evrope. Što se tiče trofeja u domaćem prvenstvu idemo na najviše moguće ciljeve, da odbranimo trofej i da vratimo kup i da napravimo što bolji rezultat u Evropi. Dolaze novi igrači. Bitno nam je da se što više pripremimo, uigramo i da budemo što bolji."
Posle pehova dočekao reprezentaciju
Skoro deset godina je bio u Rumuniji, pa kako bi uporedio srpsku i rumunsku ligu? "Rumunska liga je mnogo zahtevna . Imate Dinamo Bukurešt koji je konstantan, ali protiv ostalih moraš dobro da zapneš. Kad odeš na na gostovanje, moraš da budeš na maksimumu da se ne bi okliznnuo. Tu nemaš lakog protivnika, sa svima moraš da igraš 60 minuta na ozbiljnom nivou. Rumuni su dosta digli rukomet, nema problema sa plaćanjem više. O ženama da ne pričam, sve je to krenulo kada je ĆSM osvojio Ligu šampiona, sve je otišlo na veći nivo. Žene su povukle i muškarce, sada imate Temišvar koji pravi veliki projekat."
U Konstanci je radio sa Đorđem Ćirkovićem, a u Fokšaniju mu je trener bio Dalibor Čutura. Upravo ga je on ponovo pozvao u nacionalni tim posle nekoliko godina van ekipe.
"Zvao me je kada je postao selektor u decembru za Kup Karpata. Mi smo ovde završavali polusezonu, a ja sam imao problem. Upalio mi se edem koštane srži. Trebala mi je pauza jer je koleno bilo pod velikim stresom i opterećenjem, morao sam da pripazim malo. Nažalost za dvomeč sa Špancima mi se desila ruptura kvadricepsa protiv DInama gde sam opet morao da otkažem i eto na kraju treća sreća je bila za Letoniju i Italiju. Dočekao sam. Sa njim sam prvo bio saigrač, posle mi je postao i trener, sad mi je selektor tako za Čukija sve najbolje”
Igrao sa Šešumom i Beljnaskim, a sad sa Kosom i Dodićem
Sada Dalibora Čuturu koji je bio privremeno rešenje menja čuveni Raul Gonzales. Da li i od njega očekuje poziv? "Ne volim ništa da pričam unapred. Pustim vreme da ide pa ćemo da vidimo. Naravno, voleo bih. Hajde da pustimo vreme, ja se nadam najboljem, ali da ne pričam ništa unapred.”
Ima reprezentatvnog staža Crnoglavac, igrao je za Srbiju na Evropskim prvenstvima 2018. I 2020. Godine, a kako mu izgleda ovaj tim u poređenju sa onima od tada?
"Tim je dosta noviji, 2018. većina ovih igrača nije bila tu. Ja sam 2018. igrao sa Žarkom Šešumom, Bojanom Beljanskim, Petrom Nenadićem, a sada imate Miloša Kosa, Milana Jovanovića, Mateju Dodića, dosta se to promenilo. Lepo je videti stvarno. Otišlo je to na veći nivo", smatra on.
Naredna akcija našeg tima je Evropsko prvenstvo u januaru 2026. godine a žreb nas je smestio u Herning i u grupu smrti.
"Bio sam na treningu, video sam sliku, nisam ni čitao sa kim igramo. Samo sam video zastave i samo sam... Dobra je grupa! Evropsko prvenstvo je mnogo teže od Svetskog, tu su sve najbolje reprezentacije. Nemaš utakmicu gde možeš da odmoriš. Treba se pripremiti za to dobro i ići iz meča u meč. Španiju si pobedio, tu je Nemačka sa kojom si igrao u egalu, Austrija nije autsajder videli smo kako igraju. Italija je krenula da igra rukomet, Gruzija, da ne pričamo o Portugalu, Holandiji... To se sve da videti, kako se radi, gde je ozbiljan rad", analizirao je ukratko Mundijal Crnoglavac.
Na kraju - grobari ne moraju ništa da brinu. Neće on nikuda. "Tu sam, imam ugovor još dve godine. Najbitnije od svega je da uđemo svi u sezonu zdravi. Da podignemo lestvicu sa titulom. Da se odbrani titula, da se osvoji kup, da se u Evropi napravi bolji rezultat. Da prođemo grupu sa reprezentacijom, sve to bih voleo, ali najbitnije da smo svi zdravi i sve će to ići."
Sada čekamo F4 Lige šampiona da stavimo zavesu na sjajnu rukometnu sezonu i da sanjamo velike snove za sledeću. Da se nadamo da će dva srpska tima igrati Ligu Evrope i da će Srbija na Mundijalu proći tu "grupu smrti". Što se tiče Nikole - njemu želimo ono što mu je najbitnije. Da bude zdrav, a za rukomet nema brige. Ko ga je gledao ove sezone, zna i zašto.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
