Na svečanom otvaranju Olimpijskih igara na Seni preko 100 srpskih sportista je u svojoj lađi predstavilo našu zemlju, a Maja Ognjenović i Dušan Mandić poneli su srpsku trobojku. Ona se vijori na Olimpijskim igrama od 2008. godine, a pre toga smo nastupali kao SR Jugoslavija. Ipak na Olimpijskim igrama 1992. godine u Barseloni naši sportisti su nastupili u malom broju i bez svoje zastave, zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Tada je jedan Srbin koji će kasnije postati jedan od najefikasnijih napadača u istoriji fudbala nastupio pod tuđom zastavom i to mu nikada nisu oprostili.
U pitanju je Aleksandar Đurić, koji je u jednom trenutku bio jedna od deset najefikasnijih strelaca u profesionalnom fudbalu u XXI veku. On se 1992. godine pojavio kao deo prve olimpijske delegacije Bosne i Hercegovine. Zastavu ove države, tada zapravo belo-plavu sa zlatnim ljiljanima na sebi nosio je atletičar Zlatan Saračević, a među 10 sportista bio je i Aleksandar Đurić. On se tamičio u kajaku jednosedu na 1.500 metara i nakon što je završuio kao sedmi u svojoj kvalifikacionoj grupi u repersažu je bio peti i završio je takmičenje. Ipak, to što se pojavio skupo je platio!
"Ja sam razmišljao o tom pozivu jer je Bosna i Hercegovina tek postala država. Brat i otac su mi u vojsci Republike Srpske, bore se protiv te zastave, šta ću, kako ću... Ja sam odrastao u familiji gde ni otac ni majka nisu pričali o tome ko je šta, da li je Musliman, Hrvat... Ma, u stvari, najbolji prijatelji su mi bili muslimani", rekao je Aleksandar Đurić u velikom intervjuu za MONDO pa nastavio: "Prihvatio sam to. Ne da bi mi guzica videla Olimpijske igre, nego sam stvarno uvek trenirao za te Olimpšijske igre. Mislim da sam zaslužio da budem olimpijac jer sam pre toga bio na Svetskim prvenstvima i dao sam sve od sebe kao dete u kanuingu."
OTAC GA SE ODREKAO!
Kada je došao poziv od novouspoistavljenog Olimpijskog komiteta Bosne i Hercegovine nije bilo lako odlučiti se. U ratu koji je besneo na prostori BIH otac i brat su bili deo vojske koja se borila protiv te države.
"Ja sam imao veći pritisak od oca. Od brata i majke ne, ali od oca sam imao veliki pritisak da ne idem. Imao sam problema u Doboju, pošto su me svi znali. Ja sam posle Olimpijskih igara dobijao pretnje od nekih prijatelja da će me ubiti, dobijao sam takve pozive. Neki mi i dan-danas zameraju zbog toga.Otac mi je zamerio. Od tog dana kada sam otišao na OI nismo pričali sve do kraja, do dana posle osam godina kada sam došao u Bosnu da ga vidim, jer je on umirao od raka. Popričali smo to veče i umro je. Živeo sam u tim godinama da od svog oca nisam čuo glas. Rekao je mom bratu da nisam više njegov sin. Platio sam veliku cenu za te Olimpijske igre", zaključio je Đurić.
Od Vukovara do Švedske i nazad - u paklu rata!
Kada je počeo rat, zapravo je sport je spasio Đurića da ne mora da ide i da puca po nekadašnjim sugrađanima. Ipak, posle nekog vremena je poslat ni manje ni više nego u Vukovar! "Ja sam bio sportista, pa sam mogao da biram da li ću da budem ronilac ili da idem u oficirsku školu. Zaglavio sam u toj Bileći u oficirskoj školi, a posle sam bio u specijalnim jedinicama u Pančevu. Vojsku nikad nisam video kao neki problem, a teški utisci su mi ostali posle toga, taj Vukovar i taj jadni narod tamo...", počinje priču o svom ratnom iskustvu Đurić, pa nastavlja.
"Možemo da kažemo šta hoćemo, ja sam Srbin, ali ne bi trebao niko da se ponosi time šta smo mi od svoje zemlje napravili. Ni Srbi, ni Hrvati. Ja ne lažem, nisam nacionalista i ne zanima me ko je šta, ali žao mi je šta nam se dogodilo. Ja sam izgubio majku, izgubio sam pola familije u Bosni u ratu. Da li ja mrzim te ljude koji su ih pobili? Ne znam kako da ih mrzim, kad znam da smo i mi sa naše strane isto tako bezveze ubijali."
Zbog rata je morao prerano da odraste. Imao je od dvadesetak godina tada, ali u tih nekoliko ratnih godina je od mladića postao čovek i to na teži način. "Moraš da odrasteš sa životom, sa svojim godinama. Sada gledam decu, oni ne odrastaju sa svojim godinama. Vidiš momka od 21-22 godine, ponaša se kao da ima 15. Ja sam odrastao, možda sam čak bio i stariji od svojih godina. Kad sam uleteo u taj rat nisam se nikada bojao smrti, valjda sam bio premlad za to. Znao sam gde je granica, šta je moje pravo da kažem kao čovek. Ni dan-danas to ne krijem. Svako može da mi kaže šta hoće, to razumem i ne krivim ni jednu stranu, svako se borio za svoje razloge. Žalosno je što smo te razloge platili sa dosta života naših prijatelja, majki, sestara, braće, očeva. Imam loš stav prema nacionalizmu, specijalno zbog Bosne. Baš mi je žao, brat mi je i dalje tamo pa pratim situaciju, žalosno je da mi ne idemo nigde, da smo toliko daleko od ostatka sveta", razočarano zaključuje Đurić.
Zbog protivljenja starešinama u Vukovaru vratio se u svoj rodni Doboj, ali ne kući nego u zatvor i zbog toga je na kraju počeo da igra fudbal! "Otac me je izvukao iz zatvora. Imao sam neke prijatelje iz Doboja koji su radili na granici. Imao sam sreće da sam imao i negde da spavam kada sam došao iz Bosne. To je bilo u Pančevu kod jedne porodice koju nikada ranije nisam video. Ljudi su me primili kao da sam im rođeni sin, jer sam znao njihovog sina, zajedno smo veslali u juniorima. Po Srbiji su već hvatali muškarce da ih šalju na ratište, vojna policija je hodala po kafićima, tako da sam znao da nema šanse da tu budem dugo. Ionako sam pobegao iz zatvora. U mislima mi je bilo da će rat da stane. Biću ja tu šest meseci, godinu dana, ovi kriminalci će svi da budu u zatvoru, međutim na kraju sam se u Doboj vratio prvi put posle osam godina."
Iz Pančeva je otišao u Mađarsku, a odande je krenuo za Švedsku. Kada je njegov brod presrela policija, on nije hteo da kaže da nije iz Jugoslavije i da baci "crveni pasoš". Zato su ga vratili u Mađarsku gde je krenuo da igra fudbal!
"Nisam hteo da bacim onaj naš crveni. Ja sam bio jedini na tom j*benom brodu koji nije hteo da baci pasoš zato što imam svoje principe. Možda sam lud, možda ćeš to da misliš... Svi su mi rekli da bacim pasoš, ja nisam hteo. Rekao sam da dolazim odatle, to je moja legitimacija, sad je do vas da li hoćete vi mene da primite da budem u vašoj zemlji ili ne. Oni su me deportovali, a da nisu ništa znali o meni. Ko zna, da me nisu deportovali možda nikada ne bih igrao fudbal. Možda bih bio ono što sam uvek sanjao da budem - vozač kamiona. Stric mi je vozio kamion i kao dete sam uvek hteo da vozim kamione", dodao je on.
Kada je jedan prijatelj koga je znao sa treninga kajaka rekao da može da zaigra i fudbal i to za novac, bio je oduševljen. Dobio je ugovor u niželigašu i postao - Roberto Karlos iz Doboja! "Kada sam došao u Mađarsku počeo sam da igram levog beka. Počeo sam da učim gledajući Roberta Karlosa, Maldinija... Pratio sam ih gde idu, kako idu, gde se kreću sa loptom, bez lopte, to mi je bio početak karijere", objašnjava Đurić, koji pre toga nikada nije pomišljao da igra fudbal.
AUTOSTOPOM DO BARSELONE!
Taman na početku njegove neverovatne fudbalske karijere, koja ga je odvela prvo do Australije, a onda i do Singapura u kome je dao preko 400 golova i postao reprezentativac i legenda, došao je poziv da ide na Olimpijske igre. Osim svih problema sa porodicom i prijateljima u Doboju, imao je problem i kako da stigne do Španije. Naime, niko mu nije dao novac!
"Ja sam pola puta otišao autostopom, do Austrije. Na austrijskoj granici me čovek pitao da li ga zaj*bavam ili sam ozbiljan. Imao sam veslo i jednu malu torbicu. Videli su veslo, ali rekli su mi: 'Jesi normalan, došao si peške, nemaš ni auto, je l' znaš ti gde je Španija, ko je tebe dovezao ovde?' Nikad mi u glavi nije palo na pamet da neću da dođem na te Olimpijske igre. Ja sam lagano krenuo bez ikakvog pritiska da neću da stignem. Imao sam to neko pismo od Olimpijskog komiteta i razmišljao sam da ću ako treba peške da odem, pa ću da stignem kad treba da stignem. NIkad nisam čuo da je neko išao stopom na Olimpijske igre, verovatno sam jedini, ginisov rekorder", prisetio se Đurić.
Do skora izbeglica i bez igde ikoga, sada je odjednom bio rame uz rame sa najvećim svetskim zvezdama. "Sedeo sam i ručao sam sa Borisom Bekerom i njegovim trenerom Armenulićem. Sedeo sam pre otvaranja sa Karlom Luisom, video sam 'Drim tim', video sam košarkaše iz Hrvatske, to olimpijsko selo je neverovatno", prisetio se Đurić
KAŽU LAKO JE? PA PROBAJ U SVOJOJ ULICI!
Aleksandar Đurić rođen je u Lipcu kod Doboja 1970. godine i odmalena je voleo fudbal. Na kraju svoje sportske karijere mogao je da se pohvali da je u kajaku koji je počeo da trenira zbog "kokošijih grudi" koje je imao kao mali bio takmičar na Olimpijskim igrama, dok je kao fudbaler u Singapuru najbolji napadač ikada te zemlje i redovni reprezentativac nekoliko godina!
"Nisam imao lagodan život kao dete, otac mi je bio alkoholičar i uvek sam učio na greškama drugih ljudi. Sport me je povukao, dao mi je slobodu. Što sam više ulagao sebe u sport imao sam osećaj da sve više idem ka ciljevima koje sam hteo da ispunim. Nisam pio alkohol, nisam pušio, trening mi je bio sve. Nikad mi nije bilo dovoljno i u svemu sam hteo da budem najbolji. Nisam voleo da izgubim utakmicu ni na treningu. Imao sam sreće da imam stvarno dobre trenere koji nisu bili stara škola, da te stalno šamaraju i šutiraju, nego su bili ljudi koji su imali neku viziju. Ne samo da su nas poštovali nego su nam bili kao drugi očevi. Uvek su nam pokazivali šta je dobro, vodili su nas kroz život. Onaj ko je slušao slušao je, onaj koji nije... Dok sam ja sedeo na klupi oni su bili u prvih 11, a eno ih sad po Doboju, klošare. Sve zbog te naše bahatosti, mi Balkanci smo svi takvi, ne znam zašto. Takvo je neko podneblje da ne razumemo koliko je bitno da imaš disciplinu, da imaš motivaciju sam od sebe, a ne da tebe neko tapše po leđima svaki dan. Ja kad sam sam trčao po snegu od pola metra 30-40 kilometara do planine i nazad moj rođeni otac mi je govorio tada: 'Sine, pa ti si lud'. Svi su mi to govorili, a 20 godina posle mi je ta planina pomogla jer niko živi nije mogao da me stigne.", prisetio se on i na kraju sumirao svoju priču: "Znaš kako je, ljudi te gledaju pa kažu Aleks je davao golove u singapurskoj ligi, kakva je to liga. U stvari ovde je isto profesionalna liga, a ja nisam davao golove samo u ligi nego i za reprezentaciju. Dao sam 27 golova za reprezentaciju i igrao 52 meča. Zato me i dan-danas ljudi ovde u Singapuru poštuju, jer nisam samo u ligi tresao mreže. A kako god, čak i da igraš na male golove i 3 na 3 nikad nije lako da postigneš gol. Meni to ne smeta, nisam ja bio neki tehničar, nisam bio nikakav Ronaldo, Stojković, Stanković ili Pančev, ali sam imao nešto što je bilo bitno za napadača. Znao sam gde je gol, trčao sam mnogo, igrao sam od prvog do poslednjeg minuta."
(MONDO, Nikola Lalović)