MONDO podkast "Priča za medalju" vodi vas kroz životne priče uspešnih sportista, njihove uspone, padove, iskustva i razmišljanja, kao i tehnike za motivaciju i napredak koje su im omogućile da ostvare vrhunske rezultate. Svake nedelje, vrhunski odbojkaš i sportski psiholog Andrija Gerić otkriva vam šta stoji iza njihovih "Priča za medalju".
U prvoj epizodi, gošća MONDO podkasta je tekvondistkinja Aleksandra Perišić (22). Pamti se njena fantastična borba sa Mađaricom Vivijan Marton, u kojoj se ovenčala srebrnom medaljom Olimpijskih igara. Stala je pred kamere u Parizu, zaplakala i rekla da je nije zadovoljna, i da je razočarala Petru Butalu, koja je trenira.
"Ceo taj dan u Parizu bio je turbulentan, dok smo ulazili morali smo da se pozdravljamo, smejemo, mašemo publici, nismo na to navikli. Bilo je nekako čudno i pogubila sam se u prvoj rundi, emotivno sam to doživela. Jesam shvatila posle šta sam uradila i sada nisam nezadovoljna, ali iskreno, kada se setim opet zaplačem jer znam koliko mogu i vredim, a nisam se snašla. Napravili smo nešto čime možemo biti srećni i zadovoljni, ali sam se osećala kao da sam nekome poklonila medalju. Znam da sam bolja od te protivnice, ali u tom trenutku nisam znala da se snađem u borbi," rekla je Aleksandra u prvoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju".
Krenimo od početka, kako si se odlučila za tekvondo?
"Sestra je starija od mene godinu dana, ona je prva krenula, bila je prezentacija u vrtiću i mama je odlučila da upiše nju. Uvek sam htela da se takmičim sa njom, pa sam otišla da vidim kako izgleda trening i onda sam htela i ja na tekvondo. Imala sam samo četiri godine. Sestra je, nažalost, zbog povrede kolena odustala u petom razredu, ja sam ostala u sportu i ona me je gurala i vukla da nastavim."
"Tekvondo tada nije bio toliko popularan, i u početku jeste bilo teško. Više su se gledale košarka i odbojka, više razumevanja bilo je za te sportove, od mene se nije očekivalo toliko, jer zapravo ne znate šta je tekvondo. Krenula sam na turnire po Srbiji i van nje, trudila se da u školi i dalje dajem maksimum. Nastavnici su uglavnom razumeli, ja dođem u školu u gipsu zbog povrede i odgovaram za ocenu. I uvek kad bih osvojila medalju, otišla bih kod direktora da se pohvalim, i onda dobijem čokoladu i sokić. Obožavala sam da donesem medalju samo da bih dobila neki slatkiš".
"Učila sam ponovo da hodam, na trening dođem da im puštam muziku"
Spomenula si povrede, znamo da je jedna od njih bila toliko ozbiljna, da je budućnost u sportu postala neizvesna.
"Imala sam operaciju 2019. godine, povredila sam prednje ukrštene ligamente i meniskus. Na takmičenju sam krenula da šutnem, nisam dobro zarotirala nogu i koleno mi je 'preskočilo', a nastavila sam i samo sam napravila veću štetu", rekla je Aleksandra.
Povrede su sastavni deo sporta, ali kada se dogode, neizvesnost je najgora, jer ne znaš da li ćeš ponovo moći da budeš kao pre, i koliko će trajati oporavak.
"Ne znaš ni da li je operacija bila dobra... Oporavak me je baš pogodio, mnogo. Trajao je godinu dana fizički, a dve mentalno. Gledala sam drugare na TV-u kako se takmiče, dok ja stojim u mestu i ne znam hoću li se vratiti. Posle operacije, sve mi je delovalo nemoguće."
Kako si pronašla snagu da nastaviš dalje?
"Vremenom, išla sam na terapije, učila ponovo da hodam i da šutiram. Mislila sam na sebe dok sam bila mala, razmišljala šta bi bilo kada bih odustala. Dala sam celu sebe za taj sport, trenirala, ulagala, preskakala rođendane, ekskurizije, volela ljude i takmičenja koji su mi toliko pružili. Sa moje strane bilo bi loše da sam rekla - ne mogu, operisala sam koleno, šta da radim. Ljudi su me vukli, Petra i ja smo se dogovorile da svakog dana dolazim na trening. Sedim sa strane, gledam, ako treba, puštam muziku da napravim atmosferu."
"Ideš u Pariz 2024"
"Sedela sam sa Petrom u jednom trenutku, i rekla mi je, znaš da idemo u Pariz 2024? Nasmejala sam se, važi, Petra, idemo da navijamo. Rekla mi je, ne ne, veruj mi, ne znam kako ali idemo. I vredno smo radile i 'grizle', nije mi bio problem da radim, mučim se i dolazim u bilo koje vreme, sve sam prihvatila jer želim da ostvarim rezultate."
I kada si poverovala da zaista ideš u Pariz, da je to realno i stvarno?
"Kada sam otišla, iskreno! Bio je jedan momenat, turnir na kom je bila aktuelna Hrvatica Matea Jelić. Izgubila sam jednom od nje, pre toga pitala Petru, mogu li ja nju da dobijem? Rekla mi je da mogu, ne sada, ali je sledeći turnir moj. Počela sam da verujem sebi, da mi raste samopouzdanje. Dobila sam Mateu na Evropskom prvenstvu, na Svetskom sam dobila drugu i treću na OI, i ne znam šta može da me spreči ako sam dobila prvu, drugu i treću."
Šta bi, nakon tih uspona i padova, rekla maloj Aleksandri od, recimo, devet godina? Šta bi joj pomoglo na početku?
"Dobro je to pitanje... Samo da izdrži sve što dolazi, da koliko god da joj je teško, dolazi nešto bolje. Možda da se ne nervira toliko, ne može da bude perfektna, logično je da će praviti greške. Tako će naučiti mnogo više. I da bude srećna, da radi ono što voli, da uživa u svemu što joj se dešava."
U detinjstvu si imala i nadimak u klubu?
"Zvali su me veštica, uvek sam htela da se bijem sa dečacima. Ja idem napred, oni beže nazad, i onda me trener vraća, hajde, iskuliraj. Desilo se sa jednim dečakom da sam radila, i on se posle toga nije vratio na treninge. Niko nije hteo da radi sa mnom!"
Ko ti je bio najveća podrška u teškim trenucima?
"Kada sam operisala koleno, samo stric i strina su želeli da nastavim da se bavim sportom. Tata je hteo da prestanem, bojao se verovatno i nije želeo da me gleda takvu. Naravno, i ostali su bili tu od samog početka, uz mene, ali stric i sestre su glavni za sve to."
Kako su reagovali kada si osvojila medalju u Parizu?
"Bila sam emotivna, nisam razmišljala racionalno, zvala sam strica, on mi dođe kao neki psiholog. Bilo mi je tako krivo zbog zlata, na aerodromu sam počela da plačem i spustila glavu na njegovo rame, nisam mogla da se zaustavim. On je rekao - hvala Bogu da možemo da napredujemo, imamo mi tu još da radimo, nećemo ostati na ovome."
"Prija mi razgovor sa njim, imam i psihologa ali sada ređe idem. Radim po osećaju, ako imam potrebu, odem ali nisam konstantna. Volim da radim na sebi, psiholog će meni pomoći, ali na kraju, ja sam ta koja bi trebalo da odluči i kako će, i šta će."
Crveni peškir za povratak u borbu
Od vas boraca možemo da naučimo emotivnu kontrolu, imaš li neku tehniku za vraćanje u borbu kada zadobiješ udarce?
"Dešavalo se da izgubim prvu rundu, ako ostanem u tom osećaju da neće proći dobro, dogovorila sam se sa Petrom da mi pokaže crveni peškir da se smirim. Da 'obrišem' sve iz prve, da me ništa okolo ne zanima, da se umiri disanje... Udahnem duboko, zadržim i izbacim sve iz sebe. Pustim tremu i sve što se desilo, a što me blokira. Jer pod adrenalinom i pritiskom, nema ni trenera ni fokusa. Nekako izbacim iz sebe, poslušam trenera i pomolim se Bogu, meni je bio osećaj kao da mi je Bog 'završio' tu borbu. Nagradio me za sve što sam uradila svih ovih godina."
Važno je da sportista u nešto veruje, kažeš da si imala osećaj da te Bog vodi i da ti je to davalo sigurnost. Jesi li religiozna?
"Jesam, stric me je odmalena učio koliko je važno da veruješ u Boga, u svog trenera, u samu sebe. Trudim se, ako se desi nešto loše, da imam osećaj da je neko tu, da me drži i sklanja sve loše od mene."
Pominješ podršku i dobre tehnike i savete, ali u malom sportu, ima svega. Da li si dobila neki savet koji ti je u prvom momentu delovao OK, ali si kasnije shvatila da je bio loš?
"Znam da je bilo loših ljudi i namera, ali trudim se da sve to sklonim po strani. Više me emotivno pogodi kada mi neko dira porodicu. Znate, vi ste dete, ako vam neko kaže u tom trenutku bilo šta, e, ružna si, pogodiće vas ako ste nesigurni. Sada se trudim da se ne obazirem, oni prave svoj život i grade ga, ja gradim svoj, ako ću se obazirati na njih, mislim da neću moći da napravim ovakve rezultate."
"Bol koji osećaš danas je snaga koju ćeš osetiti sutra"
Siguran sam da sport može da te nauči vrednostima za ceo život. U sigurnom okruženju, na takmičenjima... Da poštuješ protivnika, posebno u istočnjačkim borilačkim veštinama. Šta je tebe naučio tekvondo?
"Tako je, poštovanje, mi se klanjamo trenerima svakog dana. Pa disciplina, pre nisam bila takva. I kada imaš neku nepravdu, kako da se suočiš, kada jednostavno ne možeš da utičeš."
Konstantno radiš na sebi, a čuo sam i da si nešto napisala sebi, da se podsećaš na to?
"Tako je, radila sam tetovažu na nozi koju sam operisala, piše 'Bol koji osećaš danas je snaga koju ćeš osetiti sutra'. I koliko god da je teško, dođe nešto lepo. Stvarno treba raditi na sebi, super je ako imate talenat, ali ako ne radite, taj talenat će propasti. Imam ga ja za sve ovo, ali da nisam radila, i da sam ostala samo pri talentu, ne bih bila ovde."
Postoji i natpis u tvom klubu, na kojem piše nešto baš dobro i korisno?
"Piše 'Ne mogu', da se podsećamo da svaki put kada na tren mislimo da ne možemo više da izguramo, da nismo dovoljni jaki, kada se borimo sa emocijama i đavolima koji nas opsedaju, preispitujemo se i teško nam je, uvek bude to - ne mogu. I to je zabranjeno reći u našem klubu, nema toga."
"Daće Bog, ako imate zdravlje, vi imate sve. Videli smo i paraolimpijce, kako se bore i kako nam daju vetar u leđa. Ne možemo mi da sedimo i ne radimo ništa, da tražimo izgovore. Sve može da se uradi kada se zapne, kada se radi na tome i veruje se u to što želite da stvorite."
"Znam šta smem, a šta ne smem"
Kako izgleda tvoj dan, da dočaramo koliko je ulaganja potrebno da bi neko bio profesionalni sportista, a ti ozbiljno i studiraš? Jer ljudi vide samo borbu za medalju, a ne ogromnu količinu rada koja stoji iza svega toga.
"Rada, suza, znoja (smeh). Studiram menadžment u sportu, stvarno mislim da je obrazovanje jako važno. Značilo bi mi da imam diplomu. U sportu, može da se desi neka povreda i onda ako nemaš školu, u tom trenutku si, da kažem, niko i ništa. Za sve mora da se nađe vreme. Mi imamo prvi trening u devet ujutru, ja dođem ranije da uradim vežbe za koleno, jer moram da održavam tonus mišića i dan-danas nakon povrede. Odem kući, jedem, odmaram, odem do faksa. Pokušavam da uvek imam plan i program. Onda uveče od devet do pola 11 trening, i onda odem kući i spavam."
Kakva je Aleksandra van tekvonda? Kakav je ona lik? Videli smo da je jako emotivna...
"Često nasmejana, trudim se da ne skidam osmeh sa lica. Dosta opuštenija nego u sportu. Volim da budem u prirodi, da budem sa prijateljima i porodicom. Nemam baš neke hobije, pevanje i sviranje mi ne ide, nikako. Volim da probam druge sportove, odbojku, basket, dogovaram se sa sestrom da odemo na tenis."
Kako uspevaš da uskladiš sve to? Ne živiš na zamku na vrhu kule, nije lako uskladiti obim rada i privatni život. Stižeš li i da se zabaviš?
"Radim ono što volim, znam prioritete. Ne izlazim uveče, ne pijem, znam šta smem a šta ne, ne radim stvari koje ne bi bile dobre za mene i zbog kojih ću se sutra osećati loše. Imam prijatelje i krivo mi je kada im se ne posvetim dovoljno, ali oni grade svoju priliku i ostvaruju svoje snove. Neko će kasnije morati više da radi, ja sam odlučila da sada radim i dam sve od sebe."
Da li si u nekoj emotivnoj vezi?
"Ne, ne, ne planiram ništa, to će se sve desiti kada treba. Negde je zapisano, tako da samo puštam vreme, ne tražim ništa."
Reci mi, zašto bi ja trebalo da pošaljem kćerku na tekvondo? I kako bi roditelji trebalo da se ponašaju kada im je dete u sportu? Svedoci smo da ima i problema, vidimo svašta u novinama i na televiziji...
"Ja sam se zaljubila u sport, i svaki od njih izgradi čoveka, pomaže da imate karakter i hrabrost. Roditelji misle da su samo njihova deca bitna i da nikad nisu ništa kriva. Oni pokazuju sebe u tim trenucima i to nije korektno. Došli ste da gledate svoje dete i podržite ga", rekla je Aleksandra, a potom poentirala izjavom za koju joj skidamo kapu.
"Deca treba stvarno da rade ono što vole, ne da ih neko prisiljava da se time bave. Da imaju drugare, da uče, da rastu. Dosta toga se promenilo, sada roditelji misle da, čim dete osvoji turnir u Srbiji, to je već šampion. Odmah mora i nutricionistu, ovo-ono, teretane, privatni časovi... To decu sve pojede. Zasite se i napuste bilo koji sport. Sve ima svoje kad, šta, kako i na koji način. Neka ta čar traje do juniora, i onda polako kreće ostvarivanje i 'grabljenje' ka velikim medaljama. Povucite se i pratite sa strane, nemojte konstantno da 'držite' dete i sve kontrolišete. Morate da ga pustite da napravi neku grešku, da zna da je pogrešilo. Nekako, ako ih konstantno vučete, kao nemoj, nemoj, dete se neće izgraditi kao ličnost."
"Moj najveći uspeh biće da sačuvam dobrotu"
Pomenula si učenje iz grešaka, da li misliš da postoji uspeh bez neuspeha?
"Ne. Morate da padnete da biste mogli da ustanete. Iz poraza se izvlače lekcije, mora da bude i toga."
Šta je za tebe uspeh? Kada ćeš potapšati sebe po ramenu i reći - bravo, Aleksandra, pokidala si?
"Uf, pa jesam par puta to sebi rekla, ali mislim da će glavni uspeh biti kada završim karijeru, da ostanem ovako normalna. Da ne budem nadmena, da mi ne udari slava u glavu. Da ostanem ovako prizemna i da nikad ne budem uzdignute glave na neki loš način. Ako ostavim ovu svoju dobrotu, to će biti moj najveći uspeh."
Šta su tvoji dalji planovi? O čemu maštaš, kako će ti izgledati život sa 35, 40, 45 godina?
"Volela bih da sam se izgradila, da imam svoju porodicu, da sam im obezbedila lep, bolji život. Do 30. se nadam da ću ostati u sportu, ali trenutno želim da uživam u ovim godinama. Mislim i da se plašim da nikada neću voleti nešto, koliko volim ovaj sport. Neki posao, hobi, šta god. Biće tu malo klimavo. Ali zašto da ne probam i sa time da se izborim vremenom."
Šta su tvoji naredni planovi u sportu?
"Biće turnira do kraja sezone, volela bih još jedno zlato na Gran pri finalu u Kini. Nadam se da ću se pokazati, ali sa neke strane, da ću napraviti i greške da bih mogla da učim. Ali da ne budu kobne iskreno, ako može zlato i svi smo srećni! Jurim tu Olimpijadu 2028. godine."
Kada počinješ pripreme za 2028?
"Počela sam ih čim se završilo finale u Parizu," zaključila je Aleksandra.
BONUS VIDEO:
(MONDO/B.Z.J.)