Ovo su Sabrina i Kuršeda, koje ću pamtiti zauvek

Ništa, sačekao sam "poslednji" koji me je posle 35-40 minuta vožnje ostavio ispred valjda najluksuznijeg hotela u gradu pod pretpostavkom da će akreditovani novinar iz inostranstva, logično, tu provesti noć. Tu su, uostalom, bile i sve moje kolege.

Šofer, sa kojim sam uzalud pokušavao da ostvarim bilo kakav vid komunikacije u sablasno praznom vozilu, nije ni pretpostavljao u tom trenutku da pored toga što nemam jaknu i tople čarape, nemam ni smeštaj. Pretvarajući se da je "to to" i da sam na pravom mestu, zahvalio sam mu se na ruskom, sačekao da napravi polukružno, pa umesto na recepciju krenuo dalje niz ulicu jer je valjda bilo logično da centar ne može biti tamo odakle smo došli.

Iz nekog razloga, Google Maps u Rusiji ne funkcioniše kada pešačite, strelica konstatno luta, taj iritantni glas traži od vas da skrenete desno (iako je desno zid) ili nastavite u drugom pravcu (iako ispred sebe jasno vidite odredište). Trebalo je uključiti čula i razmišljati kao prosečan fudbalski navijač iz Srbije kako bi u prvim minutama posle ponoći, a na još par stepeni niže, pronašao prosečnog fudbalskog navijača iz Srbije.

Postojao je samo jedan problem, a to je bila glad zbog koje mi je bilo još hladnije i usled koje sam bio nervozniji i sporiji nego inače, mada je najvažnije bilo to da "sipam ugalj" u telo koje se sprema za noć napolju. I, odmaj da ponudim kontekst, Samara je sve osim prestonice, ispostavilo se posle da postoji jedna prodavnica koja radi 00-24, već nakon 10 uveče sve utihne, na ulicama noću povremeno sretnete nekoga ili nikoga, a od mundijalske atmosfere postoje bilbordi i poneka prazna limenka piva na trotoaru.

Znao sam da nema biranja i da moram da jedem na prvom mestu koje se bude ukazalo, a poput oaze u pustinji ukazao jedan globalno poznati restoran brze hrane, još otvoren, smešten "tik" pored železničke stanice. Kad se setim samo količine olakšanja koju sam osetio, iako i dalje nisam bio rešio nijedan problem, niti našao naše.

Ali, bar sam bio sit i donekle zgrejan, mada sam za to morao da iskoristim i drugi od tri para čarapa ponetih za ovaj izlet u nepoznato.

Kada se u 5 do 1 pojavio noćni čuvar i gestikulacijom ka satu na ruci ukazao da mi je vreme isteklo, kao i dvema devojkama za susednim stolom, koje su se sve vreme kikotale i gledale šta sve vadim i vraćam u ranac, bio sam spreman na sve osim na ono što se dogodilo.

Sitnija od njih kao da je tom sedom čoveku rekla: "U redu, minut samo" (bar sam ja to tako razumeo), a onda ustala, prišla mom stolu i na nesigurnom engleskom stidljivo pitala kako se zovem i odakle dolazim. Predstavio sam se, pitao isto, nakon čega je rekla da se zove Sabrina i da mi je prišla iz velike želje da razgovara na engleskom, jer se plaši da je već previše zaboravila.

"Kuršeda ne govori engleski, kao i ljudi ovde. Mislim da pet godina nisam pričala ni sa kim", rekla je pokazujući rukom u pravcu cimerke, koja je i dalje sedela za stolom.

To što se narednih nekoliko minuta razgovora ne sećam najviše je zbog toga što sam, podsvesno, razmišljao šta ću reći kada budeusledilo pitanje na koje ni sam ne znam odgovor. Do njega smo došli tako što se izvinila što me zadržava i da zna da je kasno, ali da ima predlog jer je gospodin u uniformi već bio izgubio strpljenje.

"Ako želite, možemo se prošetati do vašeg smeštaja, poznajemo grad i usput ćemo pričati".

OK, to je bio taj trenutak. Imao sam nekoliko izbora, kao kad sam se pred šoferom pravio da imam sobu u hotelu, ali mi se sve do tog trenutka učinilo previše iskrenim da bih imao i najmanji razlog da kažem bilo šta osim istine:

"Nemam smeštaj".

U tom trenutku je ona zanemela, zbunjeno pitala kako to, ali pretpostavljam da je poverovala u realno tanku priču o avanturističkom duhu i drugačijem praćenju fudbala jer se okrenula, prišla drugarici i posle nekoliko minuta razgovora na jeziku koji nikako nije zvučao kao ruski, sa osmehom prišla ponovo i rekla:

"Ako želiš, možeš da prespavaš kod nas, nama bi bilo drago. Napolju je hladno".

I toliko dana kasnije ne mogu jasno da se setim da li mi je u tom trenutku bilo drago, neprijatno, da li sam bio ljut na sebe što sam uopšte u toj situaciji ili srećan što se neću smrznuti k'o pas, znam samo da sam se spremao da predložim da, ipak, prvo potražimo "ove moje navijače" ali da sam izgovorio:

"Hoću, biće mi drago".

Bez obzira na to kakve pretpostavke naši prljavi mozgovi izvlače iz ovakvih dijaloga, a mogu da pretpostavim po prvim reakcijama mojih drugova koji već znaju priču ("samo napred, brate, javi kako je bilo" i slično), njena sreća zbog mog pristanka bila je najčistija moguća i ostala takva sve do trenutka kad me je ispratila na voz za Moskvu.

Koliko se njih dve nisu uplašile "stranca koji sedi za stolom pored i nema smeštaj u Samari", tako ni meni nijedne sekunde nije obuzela paranoja od "devojaka koje čekaju da odu svi ostali gosti, pa predlažu da prespavam kod njih u stanu". Postoje ti susreti za koje ste svim čulima ubeđeni da ne donose ništa osim iskrenosti i baš takav je bio ovaj, koji se dogodio u poslednjem minutu radnog vremena prvog restorana na koji sam naišao, a da je bio otvoren.

Samo minut kasnije, skrenuo bih levo, njih dve desno i danas bi vam pričao ko zna koju priču, možda spektakularniju za čitanje, možda bih imao reportažu o nikad luđem provodu naših u tih par barova kraj obale reke koji predstavljaju "centar", možda bih se samo razboleo i ostao bez priče i ko zna čega još, ali znam da nijedna ne bi na mene lično ostavila tako moćan utisak kao ova.

Sabrina i Kuršeda, nasmejane i skromne devojke iz Tadžikistana koje radeći po deset sati dnevno sa uspehom privode kraju studije na stomatologiji, odnosno medicini, istresle su me iz gaća više nego Ivan iako nam je jedini fizički konktakt bio zagrljaj prilikom rastanka. Ovo je bilo snažnije, jer je ljudski.

Sećam se da smo razgovarali o jeziku, sličnostima i razlikama među ljudima dok smo pešačili tih 20ak minuta do skromnog, ali klinički čistog stana u univerzitetskom delu grada. Dok je Sabrina drugarici prevodila poslednjih nekoliko rečenica na maternji jezik pokušavao sam da se setim da li je neko u životu uradio veću stvar za mene, a da nije morao i našao sam možda dva-tri slična primera.