Ovo su istinite priče o devojkama iz Srbije koje su postale žrtve trgovine ljudima. Evo kakav su pakao preživele i kako su uspele da se spasu...
Zlostavljane u porodicama, isterane na ulicu ili u sopstenoj kući ubačene u lanac prostitucije, a sada normalno žive - tu negde pored nas. Priča o njima ugledala je svetlost dana zahvaljujući nevladinoj organizaciji "Atina" koja im je pomogla.
Pitanje je koliko sličnih priča će ostati neispričano i koliko se sličnih sudbina trenutno kreira iza zatvorenih vrata razorenih porodica u Srbiji.
MONDO vam prenosi dve od osam priča koje je zabeležila NVO "Atina" radeći sa žrtvama.
OTAC JE PRODAVAO ZA PAKLU CIGARETA
Nataša sada ima 16 godina i veoma tešku priču iza sebe.
Problemi su počeli još u njenom ranom detinjstvu pošto joj je otac tukao majku. Ona ga je više puta napuštala i vraćala se kući. Otac je dugogodišnji alkoholičar, učesnik jednog od ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Dva puta je bio u zatvoru na po godinu dana zbog nedozvoljenog posedovanja oružja nakon povratka sa ratišta.
Nataša ima još tri sestre, a otac je prema svima bio nasilan dok su bile male. Živeli su u izuzetno ložim uslovima i u stalnoj besparici.
Živeli su u selu, radili za nadnicu kada ima posla, a inače su živeli od socijalne pomoći. Nataša i njene sestre zbog siromaštva nisu uspele da završe osnovne školu, školovanje su prekidale u petom ili šestom razredu.
O nezainteresovanosti roditelja za ćerke govori i činjenica da je Nataša ponavljala razred, a da roditelji to nisu ni znali.
U Srbiji je za samo šest meseci ove godine identifikovano 65 žrtava trgovine ljudima. Žene i devojčice (87 odsto slučajeva) su najčesće žrtve. Od ukupnog broja žrtava, deca čine čak 36 odsto, pokazuju najnoviji podaci. Problem je, kažu u "Atini" što suđenja za to krivično delo dugo traju, što su žrtve izložene patnjama pri suočavanju na sudu i pretnjama tokom postupka, a najviša kazna koju dobiju trafikeri je samo tri godine zatvora.
Roditelji su svake godine radili kao sezonski radnici za jednog starijeg rođaka koji je izuzetno imućan. Otac je sa njim bio u dobrim odnosima. Kako su ćerke rasle, tako su i same počele da rade za njega.
Kada su se dve njene starije sestre udale, a treća pobegla od kuće ostaje samo Nataša i tada počinju njene strašne muke.
Rođak od kog je njena porodica finansijski zavisila počinje da je seksualno zlostavlja, a sve se dešava uz pristanak oca koji za uzvrat dobija novac, cigarete i alkohol...
Pošto svi radnici odu, ostaje sama sa njim. On je vozi kući, vodi je na večere, kupuje joj garderobu. Kada bi odlazila kod bake za vikend, dolazio bi po nju da je vrati kući, zabranjivao joj je da se druži i izlazi sa vršnjacima. Dolazio bi kasno noću u njihovu porodičnu kuću i uz očevo dopuštanje budio je i odvodio kod sebe.
Takođe je uz očev pristanak odvodio na kraća putovanja – u drugo selo i u obližnji grad. Sumnja se da je rođak seksualno eksploatisao devojčicu bar dve godine, dok je za to vreme otac kao nadoknadu za pristanak na eksploataciju ćerke dobijao alkohol, cigarete i novac.
"Devojčica nikada nije mogla niti smela da se suprotstavi ocu ili rođaku, plašila se očeve reakcije i eskalacije nasilja. Povukla se u sebe, nikome ništa nije govorila, ponavljala je razred i nije se družila sa vršnjacima. Nerado je komunicirala i sa majkom i sestrama", navode u publikaciji o žrtvama trgovine ljudima koju je objavila "Atina" .
U NVO "Atina" za MONDO kažu da trenutno rade sa 84 osobe koje su bile žrtve trgovine ljudima. Koordinatorka te nevladine organizacije Jelena Hrnjak navodi da je u proseku potrebno 12 osoba koje će raditi samo sa jednom žrtvom trgovine ljudima da bi došlo do uspeha na polju njihove reintegracije u društvo. Problem je, kaže što je među žrtvama sve veći broj dece, a sistem se ne brine adekvatno za njih. Iz "Atine" apeluju na pravnike, sociologe, psihologe koji su voljni da pomognu da se uključe u rad ove organizacije.
Devojčica ostaje trudna i majka to otkriva tek u njenom osmom mesecu trudnoće. Nakon porođaja dete daju u hraniteljsku porodicu, pri čemu se uključuje nadležni centar za socijalni rad.
Centar nije posumnjao da se radi o slučaju eksploatacije, niti je posumnjao na postojanje nasilja u porodici. Naime, radnici centra su poverovali u priču devojčice da je dete dobila sa svojim dečkom koji je takođe maloletan.
Prava priča se otkriva tek kada otac prebija majku i ubada je nožem, a zatim sebe poliva benzinom i preti da će se zapaliti. Otac je priveden, a majka odlazi u bolnicu.
Tada od prijatelja i rođaka socijalna radnica u centru za socijalni rad saznaje za čitavu istoriju nasilja, očev problem sa alkoholom, kao i činjenicu da je starija sestra jedne večeri zatekla rođaka sa najmlađom sestrom N. P. u njegovom kombiju tokom seksualnog odnosa.
Ona je to dugo krila jer joj je on pretio, ali i zbog saznanja da se ovo dešavalo uz pristanak oca koji je za pristanak dobijao novac.
Nakon privođenja oca i prijave centra, priveden je i rođak koji je devojčicu seksualno eksploatisao.
Majka i ćerke odlaze kod prijatelja u drugo selo na dva meseca, a kada je ocu produžen pritvor, vraćaju se u svoju kuću. Devojčica je identifikovana kao žrtva trgovine ljudima i upućena je na dugoročni program socijalnog uključivanja NVO Atine u julu 2012. godine.
Nataša je ove godine završila osnovnu školu, položila maturu i upisala srednju školu po svojoj želji. Bila je na maturskoj večeri i u dobrim je odnosima sa drugarima iz škole.
OD FAKULTETA DO ULIČNE PROSTITUCIJE
Jelena je sa svojih 37 godina preživela pravi užas u roditeljskoj kući, odnosu s mužem, a potom i na ulici na kojoj je završila potpuno sama, u kandžama makroa.
Rođena je u jednoj zapadnoevropskoj zemlji gde je i živela sa roditeljima i sestrom do svoje sedme godine, kada se vraćaju u Srbiju. Tu završava školu i upisuje fakultet koji napušta na trećoj godini kada se udaje i dobija ćerku.
Jelenu je muž tukao i zlostavljao, pa ga napušta i biva smeštena u Sigurnu kuću za žrtve nasilja u porodici. Potom se vraća kod roditelja, s kojima je u veoma lošim odnosima.
Agonija se nastavlja pošto otac smatra da ima ozbiljne psihičke probleme i odvodi je po više puta godišnje na psihijatrijske klinike na lečenja.
Lečenja su trajala i po dvadesetak dana, ali nikada nije uspostavljena dijagnoza na koju su roditelji upućivali. Lekari su samo mogli da utvrde da je ponekad depresivna.
Otac i majka je osuđuju zbog razvoda i stanja u kome se nalazi, zaključavaju je u sobu i na kraju izbacuju iz kuće. Bez ikakvih ličnih stvari, Jelena izlazi na ulicu i traži prevoz do Beograda.
U Beogradu pronalazi posao u pekari i ostaje par meseci. Potom ostaje i bez tog posla i smeštaja, pokušava da se vrati u roditeljsku kuću , ali je nisu primili. Zbog toga ponovo kreće u Beograd.
Pošto nije imala novca, krenula je auto-stopom i tom prilikom upoznaje momka koji joj predlaže da joj pomogne da nađe posao i smeštaj. Ona mu priznaje da nema nikakve druge mogućnosti niti novca i pristaje na njegovu pomoć.
Ako hoćete da pomognete žrtvama, evo još jednog načina. Sutra uveče u REX-u (Jevrejska 16) od 18 sati počinje prodajna izložba nakita koji prave korisnice programa socijalnog uključivanja žrtava trgovine ljudima.
Odvodi je kod nepoznate starije žene na nekoliko dana, a pošto su započeli vezu, i u svoj stan. Tu upoznaje još dve devojke koje su dolazile svaki dan.
Jedno veče joj je kupio novu garderobu i rekao da ima druga sa kojim treba da provede veče. Nije joj bilo jasno šta se od nje očekuje.
Devojke koje je viđala u stanu su joj detaljno objasnile šta bi trebalo da radi i iz večeri u veče su zajedno izlazile na ulicu, u pratnji muškarca u čijem su stanu živele.
Kada je probala da pobegne iz stana, stigao ju je ispred zgrade i pretukao.
Nije osećala dobro, a sav novac koji je dobijala nasilnik joj je oduzimao. Bila je prisiljena da igra u jednom lokalu i pruža seksualne usluge na ulici.
Pošto je još jednom pokušala da se usprotivi, muškarac je pretukao i završila je u bolnici.
Policija je došla u stan u kome su živeli i privela muškarca, a Jelenu smeštaju u Prihvatilište za odrasle.
Onda upoznaje muškarca iz Crne Gore, rešava da sa njim otputuje i pokuša da tamo nađe posao.
Granicu između Srbije i Crne Gore je prešla sakrivena u vozu. Kada su stigli u Crnu Goru, on je zatvorio u svoju kuću i primoravao je na seks i rad u kući.
Pošto je jedno veče pobegla, policija ju je na ulici pronašla bez ličnih dokumenata, potpuno promrzlu. Psihički je bila veoma loše, nije govorila i nije mogla da im kaže ko je i odakle je.
Smeštena je u Gerontološki centar gde je tek nakon par dana počela da priča o sebi.
Pošto porodica nije htela da je primi nazad, nadležni centar za socijalni rad je smestio u Sigurnu kuću za žrtve nasilja u Srbiji. Potom je uključena u program NVO Atina. Od tada, uz pomoć te organizacije živi u jednom selu. Protiv muškarca koji je zlostavljao pokrenut je sudski postupak. Jelena je sada dobro, ima posao i prijatelje.
