Čime god da se baviš i šta god da želiš da postigneš u životu, postoje mesta ili trenuci u kojima doživiš sudar sa realnosti.

Moja tačka otrežnjenja se nalazi na glavnoj beogradskoj železničkoj stanici. Na prvoj godini studija sam, što bih bliži bivao železničkoj - postajao sve svesniji koliko je mikrokosmos Filološkog fakulteta dalek od stvarne slike današnje Srbije.

Znate, kada studirate nešto što je tadašnji rektor Univerziteta u Beogradu nazvao „ženskim fakultetom“, vrlo je lako izgubiti vezu sa "istinskim duhom našeg naroda", kako bi to rekli neki poetski nastrojeni govornici na nekom političkom mitingu.

Filološki studiraju razni tipovi ljudi - od buntovnih feministkinja preko feminiziranih buntovnika do rođenih cepidlaka koji svoju dijagnozu ispoljavaju ističući važnost poštovanja pravopisnih normi. ("Kako to misliš - nije te briga da li si na Facebooku počeo rečenicu velikim slovom?!")

U tom šarenom moru raznih likova sa svih strana Srbije i dijaspore - izdvaja se Katedra za hispanistiku. Nije što je moja - ali... jeste. Ekipa i atmosfera na toj katedri nema nikakve veze sa onim što ćeš zateći u tramvaju, autobusu, na pijaci ili ne-daj-Bože vozu na liniji Beograd - Niš.

Bezbroj puta mi se dešavalo da se, zanesen pričama o Bolivaru, borbama za nezavisnost Južne Amerike, Meksičkoj revoluciji, Španskom građanskom ratu i ostalim levičarskim idejama, trgnem iz svojih misli tek ulaskom u zadimljeni kupe voza. E, u tom zadimljenom kupeu voza ću, dok dva i po sata prelazim 100 kilometara, spoznati šta prosečnom Srbendi predstavlja španski jezik:

- A šta studiraš ti, mali?

- Španski.

- Aaa, će prevodiš španske serije, a? He-he, za vas uvek ima posla, mada sad su ovi Turci i Indijci aktuelni, mamicu im njihovu, 500 godina vladali i nije im dosta...

Osim što je u studentskim danima predstavljala tačku otrežnjenja, železnička stanica je za mene od ranog detinjstva imala sentimentalni značaj. Kad god bismo išli u posetu rodbini za Šabac ili ne-d’o-Bog na more, morali bismo da presedamo u Beogradu.

Za mene je dugo pojam "Beograd" označavao samo železničku stanicu i klupe na njoj. A onda sam spoznao da postoji i svet van nje - klupa sa pogledom na digitalni sat na zgradi Pošte u koji sam gledao dok sam jeo svoj sendvič sa kuvanim jajetom u aluminijumskoj foliji i pio trouglasti jogurt.

Sećam se (ili bar verujem da se sećam) da su me roditelji učili rimske brojeve na onom čuvenom natpisu MDCCCLXXXIV i da sam mnogo voleo onaj zvuk koji se čuje pre nego što otpravnica objavi da je voz "taj-i-taj postavljen na taj-i-taj kolosek".

U srednjoškolskim danima, kada sam za Beograd dolazio samo da bih u nekom outletu kupio jeftinije patike - prve i poslednje sate bih provodio na železničkoj stanici, posmatrajući sve te ljude koji smrknutih lica čekaju da čuju koliko će još dugo morati da čekaju voz u kom će čekati da konačno stignu svojim kućama i da tamo čekaju da im se nešto desi.

Kada sam pošao na fakultet, železnička stanica je mesto do kog me je Ona pratila dok još nismo znali ili nismo sebi smeli da priznamo da smo Ona i ja zapravo Mi. Logično, železnička stanica je mesto i na kom me je Ona dočekala one novembarske večeri kada smo Mi zvanično postali Mi.

Dok se prašnjav i nosa punog crnih slina vraćam peške sa Beer festa, železnička stanica je mesto na kom ću se na česmi napiti vode i na kom će mi volja popustiti i kada je najizvesnije da ću pokleknuti i sesti u auto nekog taksiste.

Na železničkoj stanici sam prvi put dao pare nekom liku "kog su opljačkali i kom fali 100-200 kinti za kartu do kuće". Na istom mestu sam, malo iskusniji, gledao kako neki sličan njemu "obrađuje" dve Japanke sa ogromnim rančevima i uzima im evre, uveravajući ih da ga otac čeka u Sofiji i da će im vratiti novac čim stignu tamo.

I danas, mada sve ređe obitavam na železničkoj stanici, osećam određenu dozu strahopoštovanja prema toj žutoj zgradi koja baš na tom mestu stoji od 1884. godine. Zamislite samo koliko je ljudi za ovih 130 godina prošlo kroz nju i koliko se različitih sudbina za to vreme ukrstilo baš na tom mestu.

 Kada budete sledeći put prolazili pored nje, pokušajte da isključite svu tu gungulu koja je okružuje. Isključite sve te glasne taksiste, prevarante i ostali manje ili više pošten svet koji se na njoj nalazi ove 2015. godine i vratite se u vreme kada su vaši roditelji bili mladi. Ona je i tada stajala tu. A bila je tu i kada su njihovi roditelji bili mladi, kao i njihovi roditelji.

Sto trideset godina istorijski gledano i nije neki period. Međutim, za to vreme se promenilo više generacija. Jedni ljudi su je izgradili, drugi je rušili, treći je obnavljali, neki četvrti ponovo rušili da bi je neki peti ponovo obnavljali. I, eto, sada smo tu mi.

 Šta ćemo mi uraditi sa njom? Prema poslednjim najavama - nećemo da je rušimo.

Sačuvaćemo je. Iako smo je do sada, makar je to moj utisak, zapostavljali i ignorisali - za generaciju naše dece ćemo je doterati i pretvoriti u muzej - kako jednoj vremešnoj lepotici i dolikuje.

Ako se to ostvari, bio bi to pun pogodak i dostojanstven odlazak u zasluženu penziju jedne zgrade koja je kroz vreme bila svedok smena raznih epoha, vlasti, ratnih i mirnodopskih perioda i drugih značajnih događaja iz naše istorije.

Zbog svega nabrojanog je bilo potpuno logično da prvi pravi tekst u Dnevniku beogradskog dođoša bude posvećen železničkoj stanici, mestu sa kog je počeo moj život "Beograđanina", jednog od onih na koje oni praaavi Beograđani, potomci Skordiska, misle kada pišu svoje vrcave statuse i tvitove na temu "Volim moj Beograd za praznike jer tada svi ’Beograđani’ odu za svoje Vukoj**ine i Pi**ojevce".

A ti, gde se nalazi tvoja tačka otrežnjenja?

_____

Ne propustite nulti tekst kolumne Dnevnik beogradskog dođoša, koju za vas svakog drugog četvrtka piše Čedomir Vučinić.