Ko su ljudi koji izigravaju Indijanu Džounsa ili Laru Kroft i svojim ilegalnim iskopavanjima zarad novca i sopstvene pasije nanose nepopravljivu štetu kulturnom blagu Srbije?
U Srbiji postoje dve vrste "divljih arheologa" - ljudi koji se bave ilegalnim iskopavanjima kulturnog blaga zemlje. Za jedne je to dobro plaćen posao, dok su drugi zaluđenici koji tragaju za plenom iz bajke. I jedni i drugi nanose nemerljivu štetu našem nacionalnom blagu.
Sa jedne strane tu su oni "koji traganje za arheološkim predmetima shvataju kao potencijalno dobro plaćen posao i organizovano idu od lokaliteta do lokaliteta", kaže za MONDO Vojislav Filipović sa Arheološkog instituta. Sa druge strane tu su "zaluđenici" koji tragaju za mitskim blagom koje je zakopao neki car ili kralj, sveštenik, hajduk (Lazar, Dušan, Kostadin, pop Martin...) i koji tragaju po bespućima, kamenjarima i šumama.
Upravo ti "pljačkaši grobnica" predstavljaju pravu noćnu moru za srpsku arheologiju, jer svojim "radom" i traganjem za "malim metalnim predmetima" nepovratno uništavaju kulturne slojeve i arheološke celine.
Problem je što je divlja arheologija postala vrlo unosan biznis, pa se tako u Srbiji postoje ustaljeni timovi tragača koji već godinama rade u određenim krajevima zemlje.
Uzroke ovih pojava, Filipović vidi u naglom osiromašenju stanovništva i pojeftinjenju metal detektora.
Takvih problema nije bilo u bivšoj Jugoslaviji, kaže FIlipović, s obzirom da privatna lica, na osnovu podzakonskog akta vezanog za zakone o vojsci i odbrani, nisu mogla da poseduju detektore za metal.
"Tokom 90-ih godina, posedovanje metal detektora od strane privatnih lica je polako uzimalo maha, a tih godina oni su kupovani u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj... i prebacivani u Srbiju. Danas, nekoliko firmi u Srbiji legalno prodaje ove instrumente, iako se oni usled nedorečenosti zakona mogu posedovati u privatnom vlasništvu, ali se po tom istom zakonu sa njima ne može raditi bilo šta u privatnoj režiji", istakao je Filipović.
On je dodao da osim "specijalizovanih odeljenja policije i tužilaštva/sudstva, komunikacija sa lokalnim predstavnicima snaga bezbednosti i sudstva ne nailazi na jasno razumevanje pomenutih problema".
Gde uglavnom odlazi iskopano blago Srbije?
U medijima često možemo pročitati da srpsko kulturno blago uglavnom završava "negde na Zapadu", a sama prodaja ima dobro organizovane i ustaljene kanale. Filipović za MONDO ističe da su to uglavnom tržišta Austrije, Nemačke i Švajcarske.
Sam arheološki predmet, koji iskopa "divlji arheolog", od lokaliteta pa do aukcijske kuće ili antikvarnice na zapadu, promeni 2-5 ruku, u zavisnosti od njegove vrednosti i eventualnih posrednika.
Kada se govori o šteti koja se čini državi, Filipović kaže da je lakše proceniti finansijski aspekt, nego kulturolški jer u pogledu značaja za kulturu i prošlost jedne zemlje, svaki predmet ima "svoju priču i svoje mesto u muzejskoj vitrini".
Na primer Miroslavljevo jevanđelje je spomenik kulture od izuzetne važnosti za srpsku istoriju i kulturu i u "pogledu vrednosti za Srbiju on nema cenu", ali je on samo jedan od hiljada iluminiranih srednjovekovnih evropskih rukopisa!
"Na nekoj hipotetičkoj aukciji ne bi vredeo više od nekoliko desetina hiljada, možda do sto hiljada evra. Prema nekim podacima Interpola od pre desetak godina, srpsko tržište arheoloških predmeta nalazilo se na trećem mestu po procenjenoj vrednosti, odmah iza droge i oružja, a sume koje su bile u opticaju kretale su se između tri i 15 miliona evra!", rekao je FIlipović.
Kaže da je o "procenjenim ciframa nezahvalno pričati, posebno ako se ima u vidu da predmeti ostvare deset do 20 puta višu cenu na aukciji, od one koja je isplaćena primarnom divljem arheologu koji ga je otkrio i otuđio na nekom arheološkom nalazištu".
Što nas vraća na priču, da li i koliko se sankcionišu kopači srpskog kulturnog blaga. Struka ocenjuje da je srpski zakon "izuzetno blag" prema divljim arheolozima.
"Obično se ni ne pokreću sudski postupci, a u retkim slučajevima kada se to dogodi kazne su po pravilu uslovne. Poređenja radi, u Kini se za divlju arheologiju primenjuje i smrtna kazna, u Egiptu većinu lokaliteta i kulturnih dobara čuva vojska sa dugim cevima, dok se u Grčkoj i Italiji u pojedinim slučajevima izriče maksimalna kazna zatvora, 35-40 godina, kao u najtežim slučajevima ubistva, u Makedoniji 10-20 godina", rekao je Filipović.
Ovo navodi na zaključak da ipak kao društvo nismo dovoljno svesni ovog problema i značaja koji "neki sitni novčići i predmeti iz daleke prošlosti" imaju za jednu zemlju.
Struka ističe da i Srbija kao država nije u potpunosti svesna da je arheološko blago u stvari njeno vlasništvo, naravno u pogledu staranja i prezentovanja, ne u vidu raspolaganja.
"Ne samo da građani nisu svesni značaja, već poslednjih 30 godina (od kada je korišćenje metal detektora uzelo maha) ni država ne može da shvati ne značaj, nego činjenicu da su ovi predmeti njeno vlasništvo. Svakako najveći problem leži u tome što su ti predmeti po zakonu hipotetički, tj. da niko od nas nema ideju o njihovom postojanju (pošto još nisu otkriveni), pa država i stručnjaci ne mogu ni imati ideju šta je u stvari od nje i pokradeno", rekao je Filipović.
On je upozorio da "pojedini segmenti države rade mukotrpan posao, obično specijalizovani pojedinci u MUP-u ili Ministarstvu pravde, ali da većina preostalog državnog aparata nije ni upoznata sa osnovnim elementima zaštite arheoloških lokaliteta".
A da je veća zaštita ovog blaga neophodna govori nam upravo to što ono utiče i na kulturni turizam jedne zemlje.
Pojedine zemlje, poput Egipta i Grčke, prihoduju "jedan ozbiljni procenat BDP-a (okvirno oko 10 odsto)" zahvaljujući kulturnom turizmu, kaže Filipović i navodi da uz relativno malo finansijskih ulaganja, kulturna dobra izložena u adekvatnim i planski izgrađenim muzejima mogu doprineti povećanju srpskog kulturnog turizma.
POZNATI SLUČAJEVI "KOPAČA" SRPSKOG BLAGA
Pre četiri godine, jedan muškarac iz Rume je uz pomoć detektora za metal na zaštićenom lokalitetu neovlašćeno iskopavao rimske novčiće od bronze.
Da divlji kopači nisu ni svesni koliku štetu sve mogu da naprave, govori nam i primer iz Lebana, kada je pre dve godine oštećen glavni ulaz u konzerviranoj bazilici na arheološkom lokalitetu Caričin grad kod Lebana, 350 metara od južnog bedema Donjeg grada.
Ulaz su oštetili lovci na zlato, koji su uklonili osam kamenih ploča koje su činile prag ispod koga je kopano, a tim arheologa iz Narodnog muzeja u Leskovcu naveli su tada da se nikada neće saznati da li je nešto pronađeno.
Jedan od slučajeva koji je privukao veliku pažnju javnosti jeste bila organizovana kriminalna grupa, koja se ovih dana suočava i sa sudskim postupkom, koji je u toku. Tu grupu je činilo 13 osoba koji su iskopavali rimske novčiće, koji potiču iz perioda do 3. veka, koje su prodavali u Italiji. Veruje se da su tom prodajom zaradili više miliona evra.
Njihova šema funkcionisanja izgledala je ovako: Prvo bi detektorima za metal pretraživali teren, da bi onda otkopavali lokalitet i pronalazili blago.
Zatim su te antikivitete čuvali na određenim lokacijama, gde su onda procenjivali autentičnost i tržišnu vrednost. Kada bi se uvereili u orginalnost novčića, davali bi ih drugim članovima grupe radi preprodaje.
Ta kriminalna grupa je "operisala" lokalitete u blizini rimskog utvrđenja Kalište i manastir Bradača.
