Srbi iz Srema i Beograda, branioci poslednjeg ostatka srpske despotovine, poklekli su pred osmanskom invazijom početkom 16. veka. Osmanlije su ih zbog nepokornosti u okovima preselile u Carigrad i na Galipoljsko poluostrvo.
Bežeći, stigli su do Soluna, gde su se obratili za pomoć srpskom konzulu moleći da budu preseljeni u Srbiju. Krajem decembra u planinsko selo Pehčevo stigle su 73 porodice Galipoljskih Srba i useljene su u napuštene turske kuće.
"I danas su potomci Galipoljskih Srba žive u Pehčevu grupisani u gornjem delu varoši. Govor starih Galipoljaca znaju samo oni najstariji, i sa njima će nestati ta snažna nit koja je vekovima bila veza sa zavičajem predaka", smatra Branisav Čeliković.
Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.
"On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju – ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve – koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene. Da ne dožive ono što se već zbilo sa mnogim drugim srpskim zajednicama i pojedincima van državnih granica Srbije, tokom 19. i 20. veka, a dešava se i danas, kao što će se sve više dešavati u vremenu koje dolazi", zaključuje Čeliković.
Sve studije o vekovnoj odiseji "sremskih izgnanika" prvi put su sakupljene i objavljene tek krajem 2012. u knjizi "Galipoljski Srbi" edicije "Koreni" u izdanju "Službenog glasnika" i SANU.
(Mondo/Novosti)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
