I danas se priča o tome kako je 5. oktobra pao samo Milošević ali da nije razmontirana Miloševićeva garnitura, njegov sistem koji je on godinama gradio.
Ove godine biće obeleženo 23 godine od petooktobarskih promena kada je konačno sa vlasti zbačen režim Slobodana Miloševića. I dan danas, mnogi, ne samo direktni učesnici u 5. oktobru, govore kako do dana današnjeg nije osvanuo i nije se desio šesti oktobar. I danas se priča o tome kako je 5. oktobra pao samo Milošević ali da nije razmontirana Miloševićeva garnitura, njegov sistem koji je on godinama gradio.
Ovo su neka od svedočenja o petom oktobru, o onome što je urađeno ali i onome što nije. O velikim prilikama i propuštenim šansama.
"DOS je formiran ovde u susednoj prostoriji 10. januara 2000. SPO je izbačen iz DOS-a, oteran, nakon budvanskog atentata na mene. Ja sam DOS formirao posle zločina na Ibarskoj magistrali kada je Milošević ubio četvoricu meni najbližih. Među njima i rođenog brata moje supruge. Ali glavna meta je nekim čudom preživela. Milošević je iskoristio trenutak kada sam ja bio u Budvi 15.. juna 2000. kada sam pisao strategiju za DOS – šta i kako dalje. Poslao je atentatore, ja sam dva puta pogođen u glavu. Opet sam nekim čudom preživeo. I baš ta činjenica da su me dva hica pogodila u glavu, evo i ožiljaka, poslužila je Udbi i Miloševićevoj propagandi, a koju je odmah prigrlio DOS, za lansiranje jedne neverovatne laži – da atentata nije ni bilo. Da je sve bilo izrežirano, da sam ja sam to sve izrežirao da bih još više podigao rejting u okviru DOS-a", rekao je svojevremeno u intervjuu za MONDO lider SPO Vuk Drašković.
On kaže da je DOS, ne samo prihvatio tu ideju, već je prednjačio u lansiranju te propagande.
"I tako je došlo do najveće političke izdaje. Nekoliko stotina hiljada tradicionalnih birača SPO-a prihvatilo je tu laž. Ja nisam mogao da se vratim iz Budve. Mene je tamo tri meseca čuvao eskadron crnogorske policije, jer je puštena priča da Milošević planira da padobranci 63. padobranske izvrše desant i da me likvidiraju. Ja nisam mogao da dođem u Srbiju. Ti birači SPO-a su glasali za DOS. Poverovali su u plasiranu laž. Osim toga, već se znalo da Legija stoji iza zločina na Ibarskoj. SPO je već proganjao Legiju. I znalo se da se vrh DOS-a sastaje sa Legijom i dogovara prevrat. Dakle, nekoliko stotina hiljada mojih glasača je glasalo za Legiju. Šta se desilo 5. oktobra? Samo šiljak piramide je pao. Temelji terorističkog režima su ostali netaknuti i jači nego što su bili pod Miloševićem. Eto to je to petooktobarsko pomračenje o kome pričam. Tek onda kada je Đinđić shvatio ko je Legija, ko su Crvene beretke i kada je rešio da se obračuna sa njima, oni su bili brži od njega i ubili su ga. Stradao je od istih zločinaca koji su poubijali ljude na Ibarskoj magistrali, koji su pucali na mene u Budvi, koji su ubili Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju…", rekao je Drašković.
Prema njegovim rečima u pravu u su oni koji kažu da je upravo Vojislav Koštunica bio taj koji nije dozvoljavao da se razmontira taj Miloševićev aparat. Napominje kako je Koštunica kočio Đinđića "u trenutku kada je on rešio da to razmontira".
"U početku oni dele saveznike – Koštunica uzima Radomira Markovića, šefa službe DB. Đinđić hoće da hapsi Markovića, ali Koštunica ne dozvoljava. Legija i Zemunski klan su Đinđićevi prijatelji. Đinđić govori – Legija je moj prijatelj i ne može biti uhapšen, jer mi tražimo da odgovara za zločin na Ibarskoj. O tome mi je mučno da pričam", rekao je tada Drašković u intervjuu za MONDO.
A otkud onda Koštunica da bude kandidat DOS-a na izborima protiv Miloševića? Postavlja se pitanje zar to nije mogao biti neko drugi? Jedan od lidera DOS-a MIlan St. Protić je u razgovoru za MONDO objasnio kako je došlo do toga da baš tadašnji lider DSS-a bude izabran da izađe na megdan Miloševiću.
"Zoran je imao tu ideju, tipično đinđićevsku, da je Koštunica kandidat koji može da pobedi Miloševića, jer ima tu popularnost i među Miloševićevim glasačima s jedne strane. A s druge strane sećam se Zoranovog izraza – Nema stranku, nema pare, držim ga na kratkom lancu. Ali izgleda da je neko drugi držao taj kratak lanac pre i nezavisno od Zorana. I mi to nismo znali. Niko nije od nas mogao da pretpostavi kuda će sve to da odvede i u šta će se Koštunica pretvoriti. Imali smo bojazan od njegove inertnosti, zadrtosti, tvrdoglavosti, koju je i on ranio pokazivao. Ali nismo mislili da će se pretvoriti u garanta kontinuiteta što je ključ cele priče o 5. oktobru – da li je to bio diskontinuitet sa prethodnim režimom ili je to bio kontinuitet. Ispostavilo se da je bio kontinuitet, zato nije ni mogao da bude efikasan, i zato je jadan Zoran izgubio glavu", rekao je Milan St, Protić.
Prema njegovim rečima već 3. i 4. oktobra znalo da će peti oktobar biti dan "D".
"I cela ta ideja, ceo plan je bio Zoranov. Mi smo bili na jednom sastanku, gde nam je on predočio elemente tog plana, ko kreće odakle, satnica, sve. Sećam se da sam mu ja rekao na to – 'Zorane, meni deluje kao da ti hoćeš da letimo avionom, a mi ne znamo da vozimo ni bicikl'. Znajući koliko smo mi u organizaciji klimavi. Ispostavilo se da je on bio u pravu i da je peti oktobar u tom smislu skoro bez greške. Mislim u tehničkom smislu. Ali pošto smo imali Koštunicu koji se te noći viđao sa Miloševićem a to od nas krio, viđao sa Pavkovićem pa to od nas krio, pa se sutradan viđao sa ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim, pa opet to od nas krio – nama su ruke bile vezane a ni mi ruku na srce nismo svi bili istinski revolucionari. Mnogi su i među nama, dakle među opozicionim liderima, bili zainteresovaniji za to da se formalno preuzme vlast i da oni zauzmu određene fotelje, nego da se ide do kraja. Možda su se neki malo uplašili, a nekima je i zažagrilo u očima. Nije tu bilo dovoljno revolucionarne svesti", rekao je Protić.
O tome šta je Koštunica radio sa Miloševićem na tom sastanku, Protić kaže:
"On nikada ništa o tome nije rekao. On nikada ništa ni o čemu nije rekao, niti je napisao svoje memoare, pa da vidimo njegovu verziju tih događaja. To su znali samo on i Milošević. Navodno, po Pavkovićevom svedočenju, on je odveo Koštunicu kod Miloševića, ali nije prisustvovao razgovoru. Ako je to, tačno onda je Milošević sa sobom to odneo u grob".
Jedan od onih koji javno priznaju da su bili za to da baš Koštunica bude kandidat DOS-a na izborima 24. septembra 2000. godine je i tada prof. FPN Dragan Veselinov, koji će kasnijeu vladi Zorana Đinđića biti ministar poljoprivrede.
"Da, ja sam bio za to da Koštunica bude naš kandidat. U našim razmatranjima ko bi to mogao da bude mislili smo da vidimo može li to da bude Ivan Stambolić. Ne može. Da li je to mogao da bude Boris Vukobrat, naš multimilioner iz Pariza? Ne može. Među ženama nismo imali jakog kandidata. Đinđić takođe nije mogao jer u delu javnosti nije važio za nacionalistu. Ja tek nisam mogao. Ne da nisam nacionalista već ja zastupam i federalizaciju Srbije. Mogao bi da bude Koštunica jer je relativno nepoznat, postoji neki mali kult da je pošten. Koštunica je ekstremni nacionalista ali prikrivenog oblika. Nacionalisti nisu zadovoljni Miloševićem ne samo zato što je izgubio rat već zbog toga što je pozvao ljude da uđu u rat a onda ih je napustio. Oni su hteli da mu se osvete poput Ličana i Kordunaša. Bilo je takvih stotine hiljada koji su bili u Beogradu a imali su glasačko pravo. Jedini koji sve može da ujedini, ko je umiveni nacionalista sa lepom kravatom, koji je smiren i učtiv je bio Koštunica. Nije Koštunica lično pobedio, mi smo preko njega savladali Miloševićev režim. Neću vam pominjati imena, ali jedan broj nas je itekako znao da kad srušimo Miloševića da ćemo imati problem sa Koštunicom", rekao je Veselinov u interjuu za MONDO.
On kaže da je to temeljio na tome jer je znao da je Koštunica "velikosrpski nacionalista".
"Znao sam da će nastaviti sa Miloševićevom politikom ali i da će se jedan deo tog klana prikloniti Koštunici. Znali smo da će Koštunica želeti da ide dalje i da pokuša da na miran način rehabilituje neke rezultate rata i da podrije sigurnost i bezbednost na spoljnim granicama Srbije. Mi smo to znali. I on je to radio", rekao je Veselinov.
O tome da li je peti oktobar bio revolucija, prof. Veselinov kaže da je to je suviše jak izraz, ali da se njemu lično dopada ta reč.
"Bila je to mirna revolucija, gotovo plišana kao u Češkoj ali sa mnogo više entuzijazma. To je s' jedne strane bila osveta Miloševiću za rat, a s' druge strane to je bio izraz nade da konačno možemo da krenemo na iskrenu socijaldemokratsku trasformaciju države. Dakle po tome jeste bila revolucionarna nada ali po sredstvima to nije bila revolicija. Revolucija podrazumeva krv, a mi smo to ipak izveli bez krvi. Bilo je metaka, bilo je ranjenih ali niti je Koštunica niti je Tadić ijednog našeg ranjenog odlikovao. Znam ljude koji su ranjeni. Jedan od mojih prijatelja je ranjen ispred RTS, policija je pucala u njega. Revolucionari obično nagrađuju svoje žrtve i junake. Mi nismo nikoga nagradili. Nismo izgradili kult žrtve", rekao je Veselinov i dodao:
"Bilo je jasno da je raspad DOS-a neminovan. Jedino je moglo da bude sporno kojom brzinom mi možemo da odmaknemo sa reformom da protivničke strane nemaju manevarskog prostora da nas vraćaju unazad. U našim sopstvenim redovima bilo je pojedinaca kojima su partije i ulazak u vladu služili za lično bogaćenje."
Njegov kolega iz DOS-a, nekada prvi čovek LSV-a Nenad Čanak, verovao je po sopstvenom priznanju da je Koštunica samo prelazno rešenje.
"Meni je potpuno jasno bilo da se iz nacionalističke pozicije kakvu je Koštunica propagirao sve vreme ne možete napraviti ništa da bude pametno i korisno. Zato što je čitava priča o Srbiji ta da nikada nije bila veća u moderno vreme nego što je u trenutku da mi radimo na tome da srušimo Miloševića i samim tim na svojoj teritoriji ima toliko mnogo protivrečnosti. Tada ne možete očekivati da to može da se završi time – e sad ćemo lepo da vratimo visokoplafonsku slavsku Srbiju na čelo svega toga. Ti možeš uterati ljude u uniformu ali ih ne možeš uterati u to da svi nose uniformu iste veličine. A upravo je to ono što je pokušao Koštunica i svi njegovi šmrkači tamjana. Đinđiću sam odmah posle petog oktobra rekao da sutra već moramo da ukinemo i zabranimo SPS, JUL, SRS i Stranku srpskog jedinstva. Njihova rukovodstva moraju biti hitno lustrirana. Ma ajde Nenade ne možeš ti praviti demokratiju ukidanjem političkih stranaka, rekao mi Đinđić. Ali to nisu bile političke stranke već zločinačke organizacije. U toj ideji su me podržali Cole Kovačević, Vladan Batić… Ali bili smo u ozbiljnoj manjini", rekao je Čanak svojevremeno u razgovoru za MONDO.
BONUS VIDEO
(MONDO)
