I u protekloj godini živelo se teško, ništa novo, ali u privrednom smislu značajne su bar tri stvari: rekordno niska inflacija, obećavajući naslednik Jata i početak radova na Južnom toku. Sečaćemo je se i po "aflatkosinu" i aferama.
Ono što "sreću kvari" je što priča o inflaciji nije "kao u Nemačkoj", pa da ju je oborila efikasna država i privreda, već je posledica mnogo prozaičnijih stvari, poput dugog pada životnog standarda građana i dobre poljoprivredne sezone. Osiromašeni građani više jednostavno nemaju novca pa trgovci ne mogu da podignu cene a tamo gde se to može, kao kod hrane zbog rodne godine, one su tek malo pale.
Sa prošlogodišnjih 12,2 odsto, inflacija se obrušila na svega nekoliko procenata krajem 2013. a za 2014. Narodna banka Srbije obećava da neće uzleteti na više od četiri, pet, eventualno šest odsto.
Na drugo mesto ekonomske 2013. po značaju trebalo bi postaviti početak izgradnje gasovoda Južni tok, ali prosečan građanin će pre godinu pamtiti po uzletanju Er Srbije.
Vlada Srbije i aviokompanija Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata su početkom avgusta osnovale zajedničku kompaniju Er Srbija koja je pod tim nazivom počela da leti krajem oktobra. Nova kompanija, po startnim ulaganjima vredna 200 miliona dolara, nastala je na temeljima propalog Jat ervejza. Krenulo se uz fanfare, iznajmljenim avionima "erbas a319" od kojih prvenac nosi ime "Novak Đoković", otvaranjem novih letova po regionu... Profitabilno poslovanje se očekuje već 2015.
A sad Južni tok. Za one nesklone geostrateškim pitanjima pomenuti gasovod samo je još jedna "cevka" kojom će u Srbiju dolaziti (skupi) ruski gas. Nadležni kažu da se radi o istorijskom projektu koji obezbeđuje energetsku sigurnost zemlje, oponenti da je to tek naknada Rusima za podršku u vezi s Kosovom.
Bilo kako bilo, izgradnja deonice međunarodnog gasovoda Južni tok, koji će se pružati od zapadne obale Crnog mora do Italije i Austrije, u Srbiji je počela 24. novembra simboličnim zavarivanjem prvih cevi u vojvođanskom selu Šajkaš.
"Srpsko" parče će koštati 1,9 milijardi evra, izvodi ga i njime će upravljati u of šor zoni registrovano preduzeće Južni tok Srbija (Gasprom 51 odsto, Srbijagas 49 odsto). Kako Srbija nema para za radove, svoj deo će Rusima platiti iz taksi za protok gasa, tako da bar za prvo vreme Srbija od gasovoda neće zarađivati ništa.
Sa ove tri stavke bismo zaokružili sve pozitivno ostvareno u 2013, koju iz drugog ekonomskog rakursa možemo smatrati i godinom afera.
Prvu polovinu godine svakako je obeležila afera "Mleko", ili "Aflatoksin". Tadašnja nerekonstruisana vlada pokušala je da pokaže da to što je nivo toksina u mleku, koje u Srbiji uveliko koriste sve generacije, deset puta viši od dozvoljenog ne predstavlja opasnost po zdravlje građana. Propis je promenjen, mleko je potezom pera postalo "zdravo", smenjeni su neki ljudi u nadležnim inspekcijama, ali je ostala činjenica da u Srbiji lanac kontrole zdravstvene ispravnosti "od njive do trpeze" ne da ne radi nego čak ni ne postoji.
Nadalje, afera je bilo i u bankarskom sektoru. Uz ekonomski i politički prasak ugašene su dve banke, Agrobanka (čak dva puta, kao stara i Nova Agrobanka) i Razvojna banka Vojvodine. "Otišla pod led" je i, manje-više u tišini, još jedna nekadašnja "zlatna koka" za političare i privrednike bliske vlasti – Privredna banka Beograd. "Spašavanje" pa gašenje te tri banke je poreske obveznike koštalo oko milijardu evra. O menadžmentu i najvećim "klijentima" nekad moćne Agrobanke sada se "staraju" krivični tužilac i sud, a depozite i naplative kredite preuzela je državna Poštanska štedionica. U vlasništvu države je ostalo još šest banaka. Osim Komercijalne banke i pomenute Štedionice, ostale će najverovatnije biti ugašene ili pripojene.
Zdravlje je važno ali prosečan građanin Srbije će 2013. sigurno više pamtiti po "aferi svih afera", odnosno sudsko-zatvorskoj sagi najprokaženije ličnosti u regionu, vlasnika Delta hodlinga Miroslava Miškovića.
Biznismen koji je proglašen za tajkuna svih srpkih tajkuna i koji je sa mesta najvećeg privatnog poslodavca u Srbiji skliznuo u ulogu čoveka krivog za sve što u državi i društvu ne valja, u pritvoru je proveo prvih sedam meseci ove godine, nakon hapšenja sredinom decembra 2012. Na suđenjima će isto tako provesti verovatno celu 2014, iako se za sva dela koja mu se stavljaju na teret ni u jednoj zemlji EU pravno ne odgovara jer, u krajnjem slučaju, pravo je vlasnika da upropasti svoju privatnu firmu ako želi.
Sada se brani sa slobode na suđenju za malverzacije u privatizaciji i poslovanju putarskih firmi, zajedno sa partnerom u tom poslu, "srpskim kraljem putogradnje" Milom Đuraškovićem. Kroz vlasti naklonjene tabloide najavljuju mu se još neka suđenja – za privatizaciju C marketa, recimo.
Za razliku od inflacije, koja je sada naša statistička dika, jednim drugim važnim ekonomskim parametrom ne možemo se ponositi. Javni dug Srbije na kraju novembra je dostigao 19,5 milijardi evra (59,1 odsto BDP-a). dok je na kraju 2012. bio 17,67 milijardi.
Novi i nestranački ministar finansija Lazar Krstić, možda nije uspeo da stegne budžet koliko je nameravao ali je bar uspeo da ga prikaže onakvim kakav jeste, bez skrivenih računa "ispod" ili "iznad crte". Da transparentni budžet bude održiv biće potrebna zaduživanja, kažu do pet milijardi u 2014. godini, ako ne i povećanja poreza.
ŠTA NAS JOŠ ČEKA U 2014.
Već sa prvim danima nove godine dolaze i nova poskupljenja. Od 1. januara niža stopa poreza na dodatu vrednost (PDV) za mnoge proizvode više nije osam već 10 odsto, a za neke proizvode, kao što su računari i računarska oprema,.čak 20 odsto.
Sa redovnim usklađivanjem akciza, ili po srpski trošarina, poskupeće i gorivo i cigarete, traži se poskupljenje struje. A kad poskupi gorivo...
Ali neće zbog ceha na pumpi ili skupljih kompjutera 2014. godina biti prelomna, već zbog rada. Tačnije, zakona o njemu.
Izmene Zakona o radu, o kojima je počeo dijalog sa sindikatima u novembru da bi bio prekinut mesec dana kasnije, od Srbije traže međunarodni kreditori ali i domaći poslodavci.
Protiv "antiradničkih propisa" su otvoreno sindikati, a potiho dobar deo političke elite (što iz praktičnih, što iz ideoloških razloga).
Teret da iznese reforme od kojih se beži decenijama (status kvoa u radnom zakonodavstvu, preko subvencionisanja neefikasne državne privrede do plaćanja skupe javne uprave) pao je na pleća još jednog nestranačkog ministra u vladi socijaliste Ivice Dačića i naprednjaka Aleksandra Vučića, liberalno orijentisanog ministra privrede Saše Radulovića.
Sindikati su mu u 2013. burno, čak nasilno, prekinuli javne rasprave o zakonu o radu, a kolege iz Vlade odmah na startu pod tepih gurnuli inicijativu za manjim porezima na rad. Čak je drugim obavezama "bio sprečen" da planove svog sektora prezentuje pred narodnim poslanicima pri premijeri rekonstruisane vlade.
U 2013- je već od Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) proglašen za reformatora godine, ostaje mu 2014. da se pokaže od čega je sazdan.
